Миклош Биро: Суочавање са реалношћу - СНС има бројне и разрађене механизме за изборну крађу

 Оправдана очекивања да се студентски протести политички артикулишу кроз захтев за одржавање ванредних избора пренебрегавају једну значајну чињеницу: СНС има разрађени механизам да те изборе опет покраде.

А чињеница да је студентски протест подигао опозициону свест и спремност на политичку партиципацију бирача имаће за последицу само то да ће та крађа бити још безочнија него што је била до сада.

Не рачунајући утицај контролисаних медија са националном фреквенцијом, финансијска средства за кампању, као и број оних који су послом или утицајем зависни од СНС, избори у Србији се очигледно и директно краду. У циљу подсећања, али и неког вида поуке студентима, навешћу све облике те крађе.

1. Бирачки спискови. Фантомски или „увезени“ бирачи који постоје на бирачким списковима одувек су били најмасовнији облик изборне крађе. Да подсетим да је након 5. октобра 2000. утврђено да бирачки спискови садрже чак 500.000 (!) више бирача него што је то регистровано пописом. Будући да бирачке спискове контролише МУП, онај ко нема контролу над МУП-ом не може ни да контролише бирачке спискове. На претходним изборима, 2023. упорни опозициони истраживачи констатовали су да су неки бирачи уписани на адреси трафо-станице, на непостојећим адресама или да је по десетак бирача уписано на адресама где их нико није видео и све то су детаљно документовали, али се ништа није десило. И студенти ће на следећим изборима несумњиво уочити такве неправилности, али је велико питање да ли ће се нешто десити.

2. Фантомске странке и РИК. Владајућа странка увек производи фантомске странке уочи избора, како би унела забуну код бирача. Не треба се чудити ако на следећим изборима власт произведе странку која ће се звати „Студентски протест“ или „Студенти у блокади“.

Но, збрка је успутна добит. Главни разлог производње тих странака је остваривање већине у градским и републичкој изборној комисији. Сетимо се да је на претходним изборима опозиција доказала фалсификовање потписа код предатих листи фантомских странака, доказала је позивање на изборе људи које нико никад није видео на тим адресама, доказала је „увоз“ гласача из Републике Српске који нису имали боравиште у Србији, доказала је гласање за друга лица, доказала је драстично повећање гласања „од куће“, доказала је куповање гласова.

Упркос свим тим доказима, институције нису реаговале. Ни РИК ни Тужилаштво. И студенти ће несумњиво имати обиље таквих доказа, али ће захваљући већини у ГИК и РИК ти докази бити игнорисани прегласавањем.

3. Немогућност изборне контроле. Идеја да ће великим броја контролора избори моћи да буду потпуно контролисани је илузија. Из једноставног разлога, што постоје места где та контрола није објективно могућа. То су: полиција, војска, затвори, амбасаде, домови за стара лица или лица са посебним потребама, гласања „од куће“.

Томе треба додати и места где је контрола објективно могућа, али је отежана или осујећена, што је случај са бирачима са Косова, са бирачима са удаљених и тешко приступачних места, као и са бирачких места у којима доминирају маргиналне групе које су спремне да продају свој глас. Опозиција је на претходним изборима указивала на диспропорцију гласова са Косова и тамошњег броја становника, али узалуд. И студенти ће на следећим изборима несумњиво уочити такве неправилности, али је велико питање да ли ће се нешто десити.

4. Изборне прогнозе као легитимизација изборне крађе. Иако не спада директно у технологију изборне крађе, наручене изборне прогнозе су индиректна легитимизација те крађе. Јер, ако нека агенција прогнозира победу СНС-а и онда СНС (захваљући крађи гласова) победи на изборима, делује да је све сасвим очекујуће и ОК.

Поред тога, изборна истраживања указују на чињеницу да очекивани победник добија 3-5% гласова само на основу психолошке потребе људи да се идентификују са победником. Овде треба нагласити и чињеницу да ми живимо у ауторитарном уређењу, што значи да немамо политичку атмосферу у којој се људи без зазора изјашњавају о свом политичком опредељењу. Свим истраживачима који тврде да раде професионално и да стручно формирају репрезентативни узорак, треба поставити питање: Колико испитаника је одбило да се изјасни у вашој анкети?

На крају да нагласим: ово није апел да се на изборе не излази. Ово је покушај суочавања са реалношћу.

Аутор је универзитетски професор у пензији

(Данас)