Миодраг Зец: Запањујуће је то што је Вучић просветним радницима поручивао да ће „уместо плата, добити врућ кромпир“. То је понижавајуће за најмање 150-200 хиљада људи који чине елиту овог друштва

Професор Миодраг Зец оценио је у Новом дану председник Србије мора да схвати да је београдски универзитет нешто највредније што Србија има. "То што производи Универзитет у Београду, то се извози у свет, одоше људи. Кромпир и даље увозимо, а извозимо образоване људе. Ето, то се нама десило."

Професор Зец каже да је запањујуће то што је председник Србије Александар Вучић просветним радницима поручивао да ће уместо плата, добити „врућ кромпир“.

„То је понижавајуће за најмање 150-200 хиљада људи који чине, ма шта председник мислио, елиту овог друштва. Можда има асоцијацију на Доситеја. Доситеј је први министар просвете и каже се за њега да је у Србију донео просветитељство и кромпир. Изгледа да се просветитељство баш није примило, а кромпир се примио“, оцењује професор.

Кад је реч о Доситеју Обрадовићу, асоцијације веже и за студенте.

„На његовом споменику пише ‘Идох учећ, векове гледајући’. Значи, он је исто шетајући учио као и ови студенти. И у том смислу Доситеј је интересантан зато што је први министар просвете. О њему доста знам, а о овом новом министру просвете баш ништа“, наводи.

Сматра да је јако важно како се ми као народ односимо према вредностима и традицији.

„На месту где је Доситеј умро, испод Студентског парка, има једна рушевна зграда, складиште отпада, односно рециклирајућег материјала. Има једна урушена зградица на којој пише ‘Овде је заседао правитељствујушчи Совјет’. Ми имамо пара да фарбамо аутобусе и да преврићемо коцке, а немамо да после више од 200 обележимо то место као неки национални симбол“, сматра. 

Подсећа и да је друга држава која је била на овим просторима, Османска империја, обновила све своје споменике. Шејх-Мустафино турбе турска држава је обновила, да се не заборави моћ тада, а ми смо направили рушевину од тога.

Говорећи о избору Дејана Вука Станковића за министра просвете наводи:

„Стара латинска пословица каже симилис симили гаудет – сличан се сличном радује. И то је потпуно природни однос. Тако да бих ја то тако схватио.“

Сматра и да се председник Србије доста „запетљао“.

„Он, и уопште власт, и Срби, имају потребу да понижавају неке људе које је историја забележила. Ми имамо модел да власт осионо односи према знању и образовању, не само ова, него иначе.“

Универзитет није предузеће

Поредећи ситуацију у Србији, и мере које је амерички председник Доналд Трамп највавио када је реч о елитним универзитетима, каже:

„Трамп прво то не може да спроведе, нити ће спровести. Вучић можда спроведе. Зато што је Харвард старији од америчке државе и Харвард је приватни универзитет. Ми овде не разумемо појам универзитета уопште. Није универзитет предузеће. Универзитет има ширу намену. Финансирање универзитета се не завршава присвајањем профита и добити, већ подизањем нивоа и реинвестирањем профита који има у даље образовање, у стипендије.“

Америка је, сматра, сама себи пуцала у ноги стопирајући средства за Харвард.

„То су програми за истраживање. Па не би Америка имала атомску бомбу да нема Харварда. Није Трамп смислио атомску бомбу. (…) Не служе они тамо у универзитетима да се продаје диплома као роба. Код нас је перцепција да је то предузеће. Ја ћу оснивати предузеће, оно је рентабилно што има више производа. Више кромпира, више опанака, више аутомобила, више диплома. Ми тако посматрамо универзитет. То универзитет није. Универзитет има огроман утицај на друштво индиректно“, сматра.

Каже да би Вучић мора да зна да је београдски универзитет нешто највредније што Србија има.

„И то што производи Универзитет у Београду, то се извози у свет, одоше људи. Кромпир и даље увозимо, а извозимо образоване људе. Ето, то се нама десило.“

Ректора увели у историју 

„Они су ректора (прим. аут. Владана Ђокића) на Велики петак директно увели у историју. Хрисос и он су једини саслушавани на Велики петак“, сматра професор.

Власт ради, каже, потпуно супротно од онога што запрво жели.

Каже и да ово што нам се дешава је више од догађаја, као и да је пад надстрешнице у Новом Саду био само окидач.

„Власт и сви ми би морали да се запитамо одакле је толико незадовољство код широког слоја академског и другог света.“

Функционисање власти код нас и у свету, види као Адорнову вожњу бицикла.

„Сви који су у власти возе бицикле тако да газе оне испод њих, а да се сагињу пред онима који су иза њих. Па чак и наш председник, и он се сагиње, али сагиње се пред Европом.“

И на универзитету се вози бицикл, само другачије.

„То како се управља на универзитету, то је такође вожња бицикла, али потпуно другачија. Ти мораш бити нежан према доле, према ученику, према студенту, да не убијеш његову креативност, да га не претвориш у пуког слепог извршиоца, да га научиш да мисли. А мораш бити усправан и крут према онима изнад тебе. Ако си доцент према професору, ако си професор према ректору. Просто универзитет почива на сумњи, не на субординацији. Почива на личном угледу кога имаш или немаш. Овде су дочепали људи на универзитету који мисле да директор предузећа може да наређује професорима. Па не може наређивати јер човека можеш натерати на мануелне радње, да преврће коцке, али не можеш га натерати на креацију…“, закључује.

(Н1)