четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Мирослав Лазански: Како сам се „отуђио”
Хроника

Мирослав Лазански: Како сам се „отуђио”

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 27. новембар 2010.

 

Сада, после толико година, гле, Јелена Ловрић на страницама „Јутарњег листа” замера мени што сам у „Политици” написао два текста о хрватско-српском помирењу

Ко има право да се мири у бившој Југославији? Они који су се свађали, или они који нису? Како да се мире они који се нису ни свађали? Ко су „овлашћени помиритељи”, ко „првоборци помирења”, а ко „трећепозивци помирења”? Ко, заправо, има тапију на помирење?

Ово је прича о том феномену, истина – мало и из личног угла. Причу сам, наиме, као реаговање у договору с Младеном Плешеом, главним уредником „Јутарњег листа”, послао пре десет дана у Загреб. Рачунао сам да су то једне демократске и за различита мишљења отворене новине. Прича није објављена, а мој некадашњи колега уопште се не јавља на телефонске позиве. Како су „Јутарњи лист” и „Политика”, заправо, сестринске редакције, јер и код њих и код нас исти је издавач, рачунам да је ипак свеједно где ћу причу, сада мало проширену, ипак објавити.

Дакле, садашњу звезду „Јутарњег листа” Јелену Ловрић последњи пут сам видео у мају 1991. у просторијама листа „Данас” у Загребу. Свратио сам тамо, јер све до марта 1991. био сам члан те редакције. Сретнем колеге, Јелену Ловрић и Гојка Маринковића, разговор уобичајен, Јелена ме гледа оним својим дивним, сањивим очима, Гојко гледа кроз мене, питања класична, како је у Београду, шта има у „Политици”. Шта да им кажем, па они су из Загреба у Београд у последњих 15 година долазили барем једном недељно, у ЦК Србије и у ЦК СК Југославије, пратили су Партију, знају све боље од мене. Од Стамболића, Чкребића, Крунића, до Милошевића и других.

Пописмо, дакле, тада у мају 1991. вероватно нашу последњу заједничку кафу и на растанку Јелена ме озбиљно заскочи: „Када ће већ једном та твоја ЈНА да изврши тај пуч, оде ово све до ђавола, па и ми”.

Све до тада у редакцији „Данаса” лепо смо сарађивали. Ја сам писао о светским ратовима и армијама, наравно понекад и о ЈНА, Јелена је писала искључиво о Партији, партијским конгресима, интервјуисала све партијске лидере од Триглава до Вардара. Била је јако забринута за морални лик чланова партије. Негде од 1988. Јелена је почела да пише о Милошевићу, после о Газиместану, о Србима у Книну, о хрватско-српским односима. Ја о томе никада нисам писао, али јесам између редова прозивао ЈНА да изврши своју уставну дужност, односно да изврши пуч, спречи грађански рат и распад СФРЈ. И све је то тада, у лето и јесен 1990. објављивано у загребачком „Данасу”. Где је радила и Јелена. Ниједном речју није ми замерила на текстовима, није се оградила од њих, а била је члан колегијума листа „Данас”, интензивно се дружила са свим партијским шефовима у Југославији, могла је да ме на време упозори да сам на кривом путу, да ме спаси мојих заблуда. Али не, Јеца је ћутала и чекала шта ће да уради ЈНА. И била са мном увек љубазна. Чак и после мог интервјуа са генералом Кадијевићем није на колегијуму рекла ни реч замерке.

И сада, после толико година, гле, управо Јелена Ловрић на страницама „Јутарњег листа” замера мени што сам у „Политици” написао два текста о хрватско-српском помирењу, јер, по њој, ја на то „немам право”, јер ја сам био „архитекта” тог рата, а она је „архитекта” мира. Која је годинама пре тог рата писала о односима Срба и Хрвата, креирала у јавности те односе са позиције неформалног члана ЦК СКХ. О пропустима реалне хрватске политике да се спречи сукоб, тада ни речи. Постала је „просвећени пацифиста” тек када је избио рат. И тек тада је пронашла своју нову вокацију и свој нови политички идентитет. Не замерам, производ је система којег се спектакуларно одрекла. И можда зато и сматра да је она данас једини овлашћени помиритељ Срба и Хрвата. Да јој се одмах и додели та титула.

„Још од библијских времена Исус је уз Петра имао и Павла”, пише Јелена. Не знам јесам ли код ње Петар или Павле? Јер она је свакако Исус Христ истине на овим просторима. Или је то, заправо, „ађорнаменто”, односно „обнова у духу времена” у „Јутарњем”? „Христијанизација” тиска на Јеленин начин? Ко није са нама, тај је против нас? Власница апсолутног монопола истине. Заправо, иако ми је нанела огромну душевну бол, када боље размислим, можда сам ја преласком из Загреба у Београд 1991. „изгубио своју суштину”, а она се огледа у тада актуелним друштвеним односима. Онда сам ја изгубио самог себе, а отуђен од себе самог нисам више био у стању да прихватим оне вредности на које су упућивали идеолози тадашњих прилика у Загребу, а пошто сам отуђен од себе отуђио сам се и од своје опште суштине. Туђман са мојим отуђењем, наравно, нема ништа.

Своју нову веру Јелена и даље може доказивати на мени. Издржљив сам...

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер