Младен Мрдаљ: Крај Савеза за Србију?

 Да су гласачи уморни од негативне кампање и апстрактних обећања, чуо сам још након председничке кампање Вука Јеремића из 2017.

Упорно одбијају да виде предуслове тих промена у садејству бар два од следећа три састојка: западне подршке, савеза са СПС, опозиционог кредибилитета. ДОС је 2000. имао прво и треће, Коштуница 2004. све, Тадић 2008. прво и друго, а Николић (Вучић) 2012. све. Савез за Србију данас нема ништа. Шта сад?

Иако је тачно да је СНС као опозиција био значајно присутнији у медијима него што је СЗС данас, тај факт је бескористан, јер не мења данашњицу.

Ионако је то био резултат притиска велике популарности СНС и споре ДС-ове консолидације медијске сцене распламсане рвањем ДС и ДСС током година кохабитације.

Осим тога, СНС тада није могао да користи друштвене мреже колико опозиција може данас.

Уосталом, ако су медији кључни, онда опозиционе партије не би требале да владају на локалу ван већих градова, али их баш налазимо у Шапцу, Параћину, Свилајнцу, Ћићевцу, Ражњу, Босилеграду и Бујановцу.

Тамо где влада релативно највећа медијска разноврсност, попут Београда, Вучић доминира.

Протести „1 од 5 милиона“ су практично показали непопуларност лидера СЗС.

Очигледно је да је њихов проблем већи од медијских слобода – нема уверљивог програма реформи који би грађани препознали, нити даје уверљиву стратегију борбе која би охрабрила грађане да масовношћу спусте ризик учешћа у тој стратегији.

Уздање у негативну кампању и плиму очаја грађана као довољне методе против Вучића је усмерило чланице СЗС ка борби за доминацију у оквиру опозиције.

Зато Јеремићева Народна странка улаже у ширење локалних одбора, Ђилас улаже у куповину препознатљивих кадрова попут Маринике Тепић и Борка Стефановића, док Бошко Обрадовић улаже инциденте у имиџ народног трибуна и мученика (чему конкурише Ђилас репризним плакањем у „Утиску недеље“ за оне који нису гледали снимак).

Не треба искључити могућност да буџетска рачуница натера Обрадовића да нађе изговор за излазак на изборе, као ни то да предлог Бориса Тадића о „листи за бојкот“ која би буџетска средства дала у хуманитарне сврхе посредно циља и очување СЗС и слабљење Двери.

Свака нова партија која уђе у скупштину стиче буџетски и медијски ослонац против утапања у СЗС.

Уз то, сваки нови излазак опозиције на изборе обесмишљава бојкот. Отуда последњи огавни напади у напредњачком стилу на Сергеја Трифуновића и његов покрет.

Ту не стају проблеми СЗС, већ се након избора стање погоршава. Бојкотујуће странке постају лакша мета власти, док скупштинске опозиционе странке стичу интерес да се организациони и финансијски потенцијал СЗС дотуче пре следећих избора.

У том случају се јавља претња да у перспективи скупштинска опозиција почне себи превлачити чланство бојкотујућих странка, јер страначка пасивност лабави повезаност чланства са партијским врхом.

Тај сплет интереса може охрабрити СНС да употреби полицијске, пропагандне и правосудне методе којима би обезглавила и финансијски уништила СЗС намештеним судским процесима, финансијским инспекцијама и подметнутим скандалима. Скупштинска опозиција би из својих интереса то легитимисала пред домаћом и светском јавношћу.

Све то би ишло много теже уласком СЗС у скупштину.

Уздање у интервенцију Запада, као и до сада, неосновано је. Трамп није гадљив на диктаторе, а Бајден нема разлога да се заузме за политичаре који су некооперативни око Косова.

У 2021. имамо немачке изборе и одлазак Меркелове, а очекујемо почетак потпуне примене Брегзита, што су догађаји тектонске важности у односу на стање у Србији. Поврх свега, можда би прогон скупштинске странке био релевантан, али прогон странака са нула одсто подршке ће бити третиран као обичан судски процес.

Шта СЗС може урадити?

СЗС мора признати себи да увређено мучеништво није стратегија, а негативна кампања и програм у коме је једина конкретност „не дамо Косово“ не могу добацити више од овога.

Бојкот је обесмишљен нејединством опозиције, ставом Запада и малом подршком грађана.

Кампања заснована на апологији владавине ДС и магловитим обећањима бољег живота разочарава гласаче, ако их и не вређа. Мора се конкретизовати антисистемска промена и опипљива стратегија њеног спровођења.

Сада је то једино скупљање 100.000 потписа за расписивање референдума о већинском изборном систему.

Мора се изаћи на изборе, јер само тако ће Вучић постати несигуран да ли ће га Дачић издати у замену за имунитет. СЗС треба окупити све војне и полицијске пензионере највиших чинова до којих може доћи како би Вучић постао несигуран у то да ли постоји комуникација са активном војском и полицијом.

У тако насталој психози, Вучић би појачао постојеће малтретирање и понижавање војске и полиције што би натерало кругове унутар њих на самоодбрану.

Лидери СЗС би били заштићени посланичким имунитетом и масовношћу референдумске кампање, што би отежало јачање агресије против њих. Разочарани напредњаци који су испали из станачке поделе плена би појачали контакте са СЗС, што би појачало опсадну психозу унутар СНС.

СЗС би до председничких избора 2022. успео да створи атмосферу налик петооктобарској, са јасним планом завршнице. Пошто се ово неће десити, СЗС ће се распасти услед пасивности. Да ли ће и једна од њених главних чланица преживети до 2024 – видећемо.

Аутор је директор Међународног центра за студије управе у Београду и професор политичких наука на Интернатионал Бурцх Университy у Сарајеву

(Данас)