Небојша Катић: Јеретичка похвала порезима

Буџети великог броја држава су на ивици пуцања, а јавни дугови (кумулирани буџетски дефицити) расту великом брзином и улазе у зону неодрживог. Светска економска криза је додатно погоршала ове процесе, преваљујући трошкове санације банака и приватног сектора на већ преоптерећене буџете.

Из ове опасне ситуације државе покушавају да се извуку пре свега смањивањем јавне потрошње. Друга логична мера у циљу попуне буџета би била повећање пореза, али се она или одлаже, или крајnjе стидљиво примењује. Рецесија није идеалан амбијент за повећавање пореза, али за овај корак никада и никакав амбијент није добар. Ниске пореске стопе су одавно постале мантра и претвориле се у аксиом нове економије.

Пореска револуција, или контрареволуција, већ како ко воли, започела је крајем седамдесетих година, да би своју пуну афирмацију добила у време Реганове администрације. Њена доктринарна основа је везана за тзв. supply-side школу. Доктрина пропагира снижавање пореза и ублажавање њихове прогресивности, образлажући то очекивањем да ће и привреда и грађани тада бити мотивисани да више раде и инвестирају. Тако ће приходи и профити расти, а тиме и основица за опорезивање. У коначном исходу, нижи порези примењени на већу основицу повећаће буџетске приходе.

У складу са овом логиком, Реганова администрација је смањила пореске стопе, поготово за најбогатије, али је буџетски дефицит САД, уместо да пада, убрзано почео да расте. Најављивани ефекат се никада није материјализовао, стварност се наругала бесмисленој теорији, али је политика ниских пореза опстала и траје до данас. Аргументација је сада промењена, акценти су мање на економским врлинама ниских пореза а више на нужности изазваној глобализацијом. Ако држава не подиже порезе, предузећа можда и неће производњу изместити у оне земље које имају повољнију пореску политику.

Политика ниских пореза одговора само богатој мањини, а њихов интерес да се таква политика настави је делом логичан и разумљив. За тај сегмент друштва није превише битно у каквом ће стању бити школство, здравство или социјална заштита, на пример. Њихови приходи су довољно велики да могу плаћати приватно здравство и школство уз обезбеђену угодну старост. Може бити да за неке од њих није превише битно ни у каквом је стању друштво у целини, јер многе од својих потреба могу задовољити и у иностранству (лечење, школовање деце итд.).

Парадокс је што ниске порезе подржава и велики број грађана који таквом политиком само губи. Подржавајући политику ниских пореза, гласајући за странке које на томе инсистирају, гласачи несвесно учествују у поступној деструкцији свих социјалних функција државе. Они подржавају процес сопственог маргинализовања, угрожавајући садашњост и будућност – и своју и своје деце.

Ова политика неминовно води ка појачаном раслојавању и расту социјалних тензија, ка паду квалитета живота, ка порасту криминала и свих врста екстремизама које са тим иду. Последице су поготово погубне у транзиционим државама у којима ново-обогаћена елита ретко показује осећај мере, укуса или социјалне одговорности. Србија или Русија, на пример, тужна су илустрација ових феномена.

Још опасније, смањиваnjе јавне потрошње може радикализовати социјално незадовољство и угрозити функционисаnjе државе. Историја нас учи да су управо слепило и ароганција моћи, њено прецењивање и преигравање, у корену свих револуција и хаоса који уз то иду. (Актуелна збивања на Блиском истоку или у Висконсину, снажно су повезана са слепилом и ароганцијом моћи која је увек у корену највећих социјалних зала.)

Горе поменути парадокс можда то и није, јер је јавно мњење обликовано вештом и систематском пропагандом. Интереси који стоје иза политике ниских пореза су довољно моћни и имају довољно средстава да финансирају медије и академске институције које ће промовисати ову, у економском смислу, бесмислену доктрину. Није случајно на пример, да ни у Србији академска јавност „не види или не разуме“ у којој мери је домаћа пореска политика неправедна и антисоцијална.

Политика већих, прогресивних пореза и веће јавне потрошње подиже квалитет живота и доноси бољитак великој већини грађана. Користи има и за богатију мањину. Како новац и трошење (ипак) нису једини универзум у коме се човек креће, оваквом политиком на крају, добијају и они, животом у сигурнијем и хармоничнијем друштву. У таквом амбијенту и њихово богатство је боље заштићено.

Скандинавска искуства су одлична илустрација ових феномена. Иако јавна потрошња у Данској или Шведској, на пример, учествује са преко 50% у бруто-домаћем производу, јавне финансије ових држава су здраве, захваљујући пореској политици. Високи порези нису отерали предузећа из ових земаља и њихове стопе незапослености су међу најнижим у развијеном свету. Теза по којој ниске пореске стопе воде високој запослености једноставно не стоји.

Када порески приходи нису довоljни да уравнотеже буџет, јавна потрошња мора падати. Проблем је што смањивање јавне потрошње није једноставан процес и ретко доводи до уравнотеживаnjа буџета. Свет се променио од времена Адама Смита. Модерна држава мора трошити све више како би одржала цивилизацијске стандарде које је успоставила и како би одговорила новим изазовима (инфраструктура, еколошка заштита, организовани криминал, тероризам, нпр.). И све то у временима када наталитет пада, а грађани живе све дуже, „оптерећујући“ пензионе и здравствене фондове.

Наравно, залагање за веће, пре свега прогресивне порезе, није исто што и залагање за самоубилачку пореску политику одирања пореских обвезника, или за претвараnjа ситних људских зависти у пореску одмазду. Као и све у животу, и то је питање мере. Проблем актуелне пореске доктрине је што мере нема, што јој искуство не даје за право и што базира на грамзивости која води хаосу.

(nkatic.wordpress.com)