Небојша Катић: Помодне бесмислице и филозофија паланке

У природи је несигурног интелектуалног ума да оно што не успева да разуме третира као дубоко и мудро. У природи је несигурног интелектуалног ума и да не доводи у питање повремена лупетања признатих ауторитета и да им верује чак и када их ништа не разуме. На експлоатацији ових менталних слабости почивају писања свих опскурних и неразумљивих интелектуалних текстова, као и брутална злоупотреба језика која са тим иде.

У још једном неуспешном покушају да прочитам претенциозну и конфузну „Философију паланке“ Радомира Константиновића подсетио сам се подухвата двојице храбрих професора физике Alana Sokala и Jeana Bricmonta. У својој књизи „Fashionable Nonsense“, они су извргли руглу надобудне, егзибиционистичке текстове француских постмодерниста којима се многи диве, иако их мало ко разуме. Поменута књига има занимљиву предисторију. (1)

Професор Сокал је 1996. године у угледном часопису Social Text објавио научну пародију под насловом „Transgressing the Boundaries: Toward Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity“. Према његовим речима, овај конструкт се састојао од истина, полуистина, нетачности и нелогичних закључака. Реченице су имале коректну синтаксу, али нису значиле ништа. Укратко, Сокал је показао да нема тих глупости или небулоза које се учено упаковане у неразумљив и херметички језик не могу публиковати, поготово када долазе од научних ауторитета. Када је Сокал истом часопису послао други текст у коме је објаснио да је претходни текст био само пародија, и разложио мотиве који су га навели на овакву шалу, часопис га није одобрио за штампу. Образложење је гласило да тај (други) текст не одговара њиховим интелектуалним стандардима. Мора бити да га је дисквалификовала прелака разумљивост или недовољна неразумљивост.

Ова интелектуална фарса (тзв. афера Сокал) имала је велики одјек и инспирисала је писање књиге „Fashionable nonsense“, у којој су критиковани француски постмодернисти. Иако Сокал и Брицмонт немају поштовања за структурализам, постструктурализам, постмодернизам и сличне правце, они се у књизи углавном не упуштају у филозофску критику ових праваца. Њихова критика је опрезнија и фокусирана је на терен којим они добро владају. Како су постмодернисти (Jacques Lacan, Julia Kristeva, Jean Baudrillard, Luce Irigaray, Bruno Latour, Paul Virilio, Gilles Deleuze, Felix Guattari) волели да своје трактате ките и оснажују појмовима и концептима физике и математике, Сокал и Брицмонт су своју критику усмерили управо на ту страну. (2)

Кад год поменути интелектуалци користе математику и физику како би своје текстове учинили „дубљим“, они то увек раде погрешно, јасно демонстрирајући да или не разумеју, или само површно и једва познају оно што издашно користе.

Своју аргументацију Сокал и Брицмонт добро поткрепљују, па књига обилује цитатима који илуструју незнање, бројне логичке бесмислице и празну језичку еквилибристику. Они тврде да се овде не ради о њиховом научном цепидлачењу и педантерији. Не ради се ни о томе да су аутори који су предмет критике, појмове и концепте математике и физике употребљавали као метафору, аналогију или вид поетске слободе. У правилу се радило о незнању и о неразумевању концепта, о употреби концепта без икаквог емпиријског смисла, о фрљању терминима без обзира на контекст у коме се користе, или о баратању фразама и реченицама које су суштински бесмислене и неразумљиве. Укратко, реч је о покушају да се на силу буде „дубок“ и егзактан, или да се засени простота.

Феномен о коме Сокал и Брицмонт пишу је универзалан и свуда присутан у већој или мањој мери. Не верујем да се може јасно мислити а конфузно писати. Верујем да се конфузија из главе увек преноси на папир и да са папира не може побећи. Алтернативно објашњење за херметично писање текстова је можда оно које сугерирају Сокал и Брицмонт – претенциозност, безидејност или тривијална мисао се често покушавају сакрити херметичним писањем.

Уместо да речи служе како би се комплексни појмови и тезе учиниле јаснијим, интелектуалци- егзибиционисти раде сасвим супротно. Они и некомпликоване концепте чине неразумљивим, како би им дали дубину.

То ме и враћа на књигу „Философија паланке“, која је послужила као повод за овај текст. У контексту овога што пишем није битно да ли је ова књига библија друге Србије или црвена марама за прву Србију. У овом контексту је неважно шта Константиновић мисли о српским песницима, провинцијалном духу или изворима национализма. Константиновић може бити или не мора бити у праву и ја о томе не желим овде да судим. (3)

Овде је реч о томе да је текст неразумљив, репетитиван, да се кроз књигу мора путовати интуитивно и да се мора погађати шта је то писац хтео да каже. Како се не ради о поезији већ о социолошком есеју, такав напор је сасвим бесмислен и граничи се са мазохизмом. У лепоти тог језика и реченице се не може уживати, то је мука читати, и то сасвим непотребна мука. То што је Константиновић вероватно желео да каже, могло се рећи много једноставније, краће и јасније.

Било би занимљиво превести „Философију паланке“ на неки од великих европских језика, мада не верујем да би се преводиоци утркивали да то учине. Зато би можда бројни поштоваоци ове књиге могли да се одуже Радомиру Константиновићу и преведу је, за почетак, на енглески језик. Тиме би јасно показали да су Константиновића разумели, а о његовим мислима и стилу би могли да суде и за сада прикраћени непаланачки читаоци. Филозофским и језичким сладокусцима предлажем да покушају са преводом макар неке од дужих реченица из књиге. (4)

Напомене:

(1) Књига је у САД објављена под насловом „Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals’ Abuse of Science”, док је у Британији објављена под насловом “Intellectual impostures: Postmodern philosophers’ abuse of science”.

(2) Критике је остао поштеђен Жак Дерида, који (на своју срећу) није подлегао тренду и своје теорије није „зачињавао“ природним наукама.

(3) Припремајући свој текст, наишао сам на текст професора Слободана Антонића под насловом „Родно место и тајна друге Србије“ (http://www.nspm.rs/prikazi/rodno-mesto-i-tajna-druge-srbije.html) који је за мене био изузетно информативан, и овај пасус се делимично реферише на Антонићев текст.

(4) Реченице нису тенденциозно биране и оваквих и сличних реченица је у књизи на претек:

„Момент заблуде, као момент којим не-ред (будући ред) долази у сукоб са редом (садашњом истином), овде искључен зазором од могуће преваре и трагедије која се, овом духу, чини увек као дело једне не-разумности (не-разборитости, не-трезвености), јесте онемогућен тако што је његово онемогућење у ствари омогућење памфлетизма као привидне трагедије, односно као сукоба који се од трагедије једино узима, и на који се трагедија своди унижавањем сваког стварања које јесте сукоб али увек (сукоб) на незавршивом путу истине ка самој себи у незавршивом стварању, између рационалног и ирационалног (као још не-рационализованог)“ (стр. 28)

или

„Овај дух паланке, који овде достиже, можда, највиши степен своје трагичности као, уистину, савршене неспособности за трагедију, вртоглаво се приближава управо ту свести о својој немогућности, јер се нужно указује самом себи као дух који хоће да буде наиван јер неће више да буде наиван (пошто хоће да буде у племену, сигуран у њему, а не у несигурној историји и још несигурнијем времену), јер хоће из ненаивности наивног реализма у наивност митотворне свести, јер из дезилузионистичког става (и по његовој заповести) хоће став илузионизма, јер из нихилистичког презира егзистенције као бесмисленог рада хоће у распевано-радини универсум митотворне свести, и јер, најзад, из нихилистичког презира језика хоће у мађијско јединство речи и ствари (илузорно-илузијског и стварног) духа племена.“ (стр. 145)

(Блог Небојше Катића)