Обрад Кесић: Демократија и капитализам више нису гаранција за просперитет

Две хиљаде дванаеста је почела с великим надама у целом свету да ће ова година бити много боља од претходне и да ћемо сви живети боље и срећније. У Америци, та нада је поткрепљена економским статистикама из новембра и децембра, када се показало да су амерички потрошачи потрошили много више него што је очекивано у овој сезони куповине божићних поклона. Такође, проценат незапослености је први пут пао скоро до 8,5 одсто. Због ових статистика које су преношене на сва звона, многи су се надали да ће Америка коначно да се извуче из дубоке економске кризе и да ће бити спречен нови пад у рецесију.

У Европи је такође било пуно оптимизма, поготово због очигледног договора у децембру између Француске и Немачке, која је изградила барем перцепцију нове одлучности да се сачува еврозона и јединство ЕУ. Додуше, од самог почетка, одступањем Енглеске од договора, било је разлога и за забринутост, али већина људи у ЕУ се радовала због тога што Лондон неће више да омета заједничку и много одлучнију политику која се намеће као једини спас за унију.

Овај оптимизам на крају 2011. није се превише осетио на простору Балкана, где је сада свима јасно да оне земље које нису доспеле до чланства у ЕУ неће то скоро ни постићи. У Србији је та нада поготово истрошена одлуком европских моћника да јој се не одреди статус кандидата.

Већ на почетку 2012. видимо да је, у ствари, овај осећај оптимизма у суштини изграђен на илузијама и на самолагању. Прво, статистика која је створила наду у Америци сада се показује као лажна, с тим што је узрок раста запослености који је обележио децембар резултат одустајања од тражења посла знатног броја људи који су већ дуже време незапослени. И друго, да су нови послови, њих 300.000–400.000 који су створени у новембру и децембру, већином привремено проширење броја продаваца у тржним центрима за божићне празнике. Другим речима, нема дубинског нити дуготрајног помака у запошљавању у Америци, а када се појави статистика за јануар може се очекивати да ће проценат незапослености да порасте због тога што ће многе продавнице сада да отпуштају оне привремене раднике.

У Европи, најновија вест да се Италија и Француска одупиру Немачкој у томе да се спроводи још већа штедња у државним буџетима, говори о томе да је она нада која је пратила договор Немачке и Француске преурањена и да ниво несагласности о будућности ЕУ није смањен.

Ових дана тешко је бити оптимиста, а још теже је схватити озбиљност садашњих економских и политичких криза због тога што је 2012. и изборна година. Тако да су јавност и медији пуни нових обећања и новог ,,ширења оптимизма”.

За мене, највећи разлог за реални песимизам јесте то да су у целом свету, од Америке до Србије, политичке елите у суштини изгубиле поверење у сопственим политичким и економским системима. Демократија и капитализам више не представљају никакве гаранције за просперитет стабилности и добру владавину. Додуше, ове политичке елите и даље се држе својих мантри, али све више показују и да не верују у главне тезе својих политичких и економских идеологија. Не верују да ће тржиште само од себе да се поправи и излечи, не верују више да лидери бизниса и државних институција могу да се изборе са садашњим проблемима, а поготово не верују у сопствене грађане. Због свега овога, и народ више не верује у своје политичаре нити има поверења у институције. Када се додају сви отворени проблеми и списак свих могућих нових глобалних и регионалних сукоба и ратова, врло је тешко веровати да ће 2012. да буде боља од 2011. На крају, можемо наћи утеху у томе да избори долазе, па шта год они донели, у томе треба тражити сламку наде. Као што је мој покојни деда говорио: ,,Даће Бог да не пропаднемо до краја”.

(Политика)