Огњен Прибићевић: Подршка Европској унији биће увек већинска

Опадање подршке грађана Србије за приступање Европској унији није ништа чудно и неуобичајено. Приметно је да у свакој земљи са приближавањем ЕУ долази до пада подршке. Тешко се живи, а људима се увек чини да чекају предуго. Очекивања су била превелика и она су узрок опадања подршке. То није ништа што се није дешавало и у другим земљама транзиције на путу ка Унији. Међутим, важно да је да ће се кад наредни корак ка Унији постане видљив, кад дође до прихватања кандидатуре, подршка вратити на 60 и више одсто - каже за Плаве стране Огњен Прибићевић, виши научни сарадник Института друштвених наука у Београду и бивши амбасадор Србије у Немачкој.

Упитан да коментарише налазе владине Канцеларије за евроинтеграције, према којима је присаједињењу ЕУ у септембру 2002. подржавало 68 одсто грађана Србије, јуна 2010. 65 одсто, а децембра исте године тек 58 одсто, Прибићевић, који је и аутор књига Власт и опозиција у Србији и Успон и пад ДОС, одговара да је кључно да је подршка уласку у ЕУ већинска и да ће таква и остати. У наредном периоду проценти ће ићи горе и доле али до уласка у ЕУ већина, по њему, неће бити доведена у питање.

Према истом истраживању подршка реформама као таквим порасла је чак на 78 одсто? Откуд је та подршка, по вама, дошла?

- Овај налаз је, по мом мишљењу, претеран за Србију. Није реално да је већа подршка реформама, него уласку у ЕУ, јер није реално очекивати да се у овако тешким и болним реформама кроз које Србија тренутно пролази, пронађе такав степен разумевања за њих. Ова два налаза заправо говоре о једној истој ствари. Нашим грађанима је врло јасно да нема реформе без ЕУ. Реформе и ЕУ су речи које су постале синоними, чак бих ја био спреман да кажем да без ЕУ и ЕУ система вредности и правила понашања, не би било реформи ни у Србији ни у региону ни онолико колико их сада има. Без тог степена мотивације, који доноси жеља да се земља прикључи ЕУ, а видели смо како је то изгледало деведесетих година и шта нам се дешавало, дакле без ЕУ ми би се и даље вртели у кругу прошлости, насиља и сиромаштва. Унија је постала и симбол реформи и симбол једног бољег и мирнијег живота.

Да ли су партије у Србији „европскије“ од бирачког тела, односно да ли постоје разлике у опредељењу према ЕУ између најјачих странака и бирачког тела?

- У овом тренутку, чини се да је политичка елита нешто више проевропска него бирачко тело и то је јако позитивно, ако је тако. Ова ситуација је настала након поделе Српске радикалне странке и доласка СНС, која је, као што знамо, прихватила европски пут као свој стратешки циљ. Сада, од релевантних странке у парламенту, имамо најмање 85 одсто странака, ако не и више, које су опредељене за ЕУ. Друга важна чињеница јесте да се у Србији избори више не могу добити против концепта ЕУ. Уосталом елита се и зове елитом да би водила бирачко тело, а не да га само ослушкује и одређује се према њему. Једна елита која разуме свет свакако ће заступати европски концепт и чиниће све што је у њеној моћи да народ у том смеру едукује и води. Јер, ЕУ представља досад најуспешнији пројекат помирења у историји - Унија је била та која је помирила завађене народе, попут Француза и Немаца, који су само у периоду од 1870. до 1945. три пута ратовали - и довела до тога да сада имају заједничке уџбенике из историје и заједничке војне јединице... То је један и живи и прави доказ исправности концепта, политичког помирења. И то је концепт који је неопходан народима у региону бивше Југославије.

Ваша је процена да евентуалним повратком Војислава Шешеља, лидера радикала, из хашког притвора, рејтинг противника уласка Србије у ЕУ не би значајно порастао?

- Не би значајније порастао, јер се време променило у односу на деведесете године, не постоји више клима потпуног безнађа, национализма и ратова која је довела до тога да велики број бирача гласа за радикале. Међутим, то не значи да Шешељ не би могао на своју страну да привуче један број осиромашених и гладних људи о којима ова влада није водила довољно рачуна. Он би могао повећати број својих присталица али не драстично, али би свакако могао умањити рејтинг СНС, називајући их издајицама, и слично. То би несумњиво имало одјек код једног дела присталица напредњака. Али, све ово не би довело до великих и радикалних промена унутар бирачког тела, јер просто, време и околности су се променили.

Да ли је у Србији вероватан, да кажемо, сценарио налик турском: дугогодишње чекање на прагу ЕУ и истовремено стабилна подршка политици евроинтеграција и грађана и власти?

- Не. Србија и Турска се не налазе, фудбалских језиком казано, у истим шеширима, или у истим групама за игру, и не могу се поредити. У немачкој у француској елити рецимо, преовлађујући је став да је земљама западног Балкана место у ЕУ, што није случај са Турском. Нема никакве дилеме да ће Србија сигурно ући у ЕУ, можда не тако брзо као што смо се надали до пре неку годину. Не тако брзо, јер ЕУ има проблема и услед економске је кризе, али и услед проблема у функционисању Уније изазваног наглим и великим проширењем током прве деценије новог миленијума. Застој због наглог проширења постоји, али он неће бити предугачак и исцрпљујући, односно свакако то неће бити исцрпљујуће и дугогодишње чекање.

Ускоро је двадесетогодишњица чувених Деветомартовских демонстрација, кад је пропао покушај да се на улици обори режим Слободана Милошевића. Да ли се слажете са тврдњом да је Србија пропустила златне године у ЕУ - деведесете, и да сада ситуација у самој Унији није тако сјајна као што је била пре две деценије?

- Да, и о томе сам више пута говорио и писао. Због Милошевићевог режима Србија не само да је изгубила прикључак са Европском унијом, него и, што је много важније, са духом времена. Европа се пре две деценије уједињавала, нестајао је Берлински зид, а Србија је срљала у изолацију и санкције. Европа је одбацивала комунизам и марксизам, а Србија се кроз идеологију Мирјане Марковић и Јула враћала изворном марксизму. Све је то било прикривено лажном националном идеологијом и све је то довело да тога да Србија изгуби прикључак са духом времена много више него што је изгубила прикључак са ЕУ. Златне године проширење ЕУ су прошле, Србија је тај воз пропустила и сад хвата неке закаснеле возове. На Оксфорду сам током деведесетих година радио компаративну анализу последица ауторитарних режима на Хаитију, Филипинима, у Аргентини, Португалу, Румунији и Србији и закључак је да је било потребно да прође чак више деценија да би те земље ухватиле прикључак са светом. У нашем случају, прошло је само десет година од пада Милошевића и требаће још времена да се последице његове ауторитарне владавине превазиђу. Ипак, заједничка мотивација да се што пре уђе у ЕУ помоћи ће свим народима бивше Југославије да брже преброде траума из прошлости и за деценију или две пређу пут који би без пројекта ЕУ трајао много, много дуже.

Наводно је бивши британски амбасадор у Србији Чарлс Крофорд незванично рекао током свог мандата у Београду, „ви се као правите да се реформишете, а ми се као правимо да ћемо да вас примимо“. На основу вашег личног амбасадорског искуства, да ли у ЕУ постоји већинска наклоност према проширењу на Балкан? Да ли то можете илустровати неким примером?

- У ЕУ постоји консензус да је будућност Балкана у ЕУ. Четири године сам био амбасадор у Берлину, контактирао сам са великим бројем немачких званичника, и ниједан од њих никада није рекао да сматра да Србија не треба да уђе у ЕУ и да јој ту није место. Чак су и представници две најјаче немачке покрајине - Баварске и Баден-Витенберга - који су имали највише резерви према проширењу ЕУ, дакле чак су и они дали недвосмислену подршку Србији и понудили низ конкретних пројеката како би се убрзао пут Србије ка ЕУ. Током мог мандата формирана је и заједничка комисија Србије и Баден-Витенберга за економску, научну, спортску, културну и другу сарадњу, тело које та покрајина има са још само неколико земаља које су чланице ЕУ или на путу да то постану, као што је Хрватска. Баварска и Баден-Витенбарг спадају у пет најразвијенијих регија у Европи, и те су нам покрајине понудиле и подршку да директно преко њихових представништава у Бриселу раде на пројекту бржег прикључивања Србије ЕУ. Ако се такве чињенице имају у виду, јасно је да је лопта у нашем дворишту. Ту пре свега мислим на неопходност завршења сарадње са судом у Хагу. Такође, морамо још више да радимо на едукацији и да објаснимо да је улазак у ЕУ у нашем интересу. Погрешно је мишљење које се понекад чује код нас да ми заправо некоме чинимо услугу уласком у ЕУ. Као мала и сиромашна земља Србија има перспективу само у ЕУ.

(Данас)