Petar Iskenderov: Dve granice srpske samosvesti (II)

Deo I

Srebrenica i Kosovo: dve granice srpske samosvesti (II)

Presuda Međunarodnog suda OUN o Kosovu, bez obzira na svoj konsultativni karakter, ući će u istoriju međunarodnog prava. Po prvi put u 65-godišnjoj istoriji te institucije njemu je na razmatranje dostavljeno pitanje o zakonitosti jednostranog otcepljenja teritorije od države – članice OUN, iako ta teritorija nije čak ni federativni subjekat. I opet, po prvi put sudije u tom koraku nisu videle kršenje međunarodnog prava, pored ostalog i principa teritorijalne celovitosti države, koji je fiksiran u Povelji OUN i Završnom aktu Konferencije o evropskoj bezbenosti i saradnji. Koliko je bila očekivana ovakva odluka, i koji će ona imati značaj za Balkan, Evropu i ceo svet?

Srpska molba, koja je u oktobru 2008. godine odobrena većinom glasova u Generalnoj skupštini OUN, bila je formulisana na sledeći način: „Da li je u skladu sa međunarodnim pravom jednostrana deklaracija o nezavisnosti, koju su usvojile privremene institucije samouprave Kosova?“. Da bi odgovorili na dato pitanje, petnaestorici sudija, na čelu sa Japancem Hisasi Ovadom, trebalo je skoro dve godine rada iza zatvorenih vrata, a potom i debate u decembru 2009. godine. Odgovor je oglašen 22. jula na sledeći način: „Međunarodne pravne norme ne sadrže nikakve važeće odrednice, koje bi ograničavale deklaracije o nezavisnosti. Na osnovu toga možemo zaključiti, da deklaracija od 17. februara 2008. godine ne krši međunarodne pravne norme“. Kako je precizirao gospodin Ovada, međunarodno pravo „ne sadrži primenjivu zabranu“ na deklaraciju o nezavisnosti. Osim toga, Sud, po njegovim rečima, nije posebno razmatrao primenu u kosovskom slučaju principa samoopredelenja nacija ili odvajanja teritorija.[1]

Nije teško ne primetiti da je većina članova Međunarodnog suda OUN, donoseći odluku, iskoristila pravnu začkoljicu, koju autori molbe očigledno nisu uzeli u obzir. Jednostrana odluka separatista i njihovih organa vlasti zaista ne krši norme međunarodnog prava, pošto sama po sebi nema pravnu snagu sve dotle, dok je ne priznaju države – članice OUN. Albanski separatisti Kosova, Makedonije i drugih regiona Balkana su u više navrata – počev od 1980-ih godina – usvajali jednostrane akte, adresirane na centralne vlasti i međunarodnu zajednicu. Još 1982. godine jedna od nelegalnih organizacija u makedonskom gradu Tetovu usvojila je dokument, u kome se, pored ostalog, govorilo: „Živeo ujedinjeni albanski narod. Republika od Struge do Skopja, Ulcinja i NSR Albanija - zajedno“.[2] Skupština samoproglašene „Republike Kosovo“ je 2. jula 1990. godine usvojila „Deklaraciju o nezavisnosti“, a 7. septembra iste godine albanski separatisti su objavili nepriznati od strane Beograda „Ustav Republike Kosovo“, u kome su „na osnovu prava na samoopredelenje, sve do otcepljenja“ proglasili Kosovsku autonomnu pokrajinu „demokratskom državom“.[3] Međutim, sve te, i mnoge druge odluke, rezolucije i deklaracije, nisu imale nikakvu međunarodnu težinu zbog toga što nisu bile odobrene od strane međunarodnih organizacija i pojedinih zemalja – za razliku od deklaracije o nezavisnosti od 17. februara 2008. godine.

Dakle, formulacijama u sadašnjoj odluci Međunarodnog suda OUN teško je naći zamerku sa pravnog aspekta. Što se tiče političke pozadine, ni u tom pogledu sudski organ „nije otkrio Ameriku“. Njegovi članovi su glasali u potpunom skladu sa svojim viđenjem sadašnjeg statusa Kosova. Od samog početka pretpostavljalo se da Srbija može računati, u prvom redu, na sudije iz Rusije, Kine, Slovačke i Brazila. Pored njih, od 15 članova suda još dvojica su predstavljali zemlje, koje ni do danas nisu priznale nezavisnost Kosova – Meksiko i Maroko. Međutim, u njihovom pristupu od starta su bile prisutne dvosmislenosti. Meksičko ministarstvo inostranih poslova je još 19. februara 2008. godine objavilo nejasnu izjavu, u kojoj je rečeno, da „zemlja pažljivo prati razvoj situacije kako bi u odgovarajućem trenutku zauzela stav u odnosu na ono što se dogodilo u prošlu nedelju“ – to jest, 17. februara.[4] Što se tiče muslimanske države Maroka, još u januaru 2009. godine u Beču je održan susret ministra inostranih poslova u kosovskoj vladi Skendera Hisenija sa marokanskim ambasadorom u Austriji Omarom Zniberom. Na tom susretu je ovaj poslednji doslovno izjavio sledeće: „Narod i institucije moje zemlje razumeju i podržavaju volju naroda Koosva. Mi smo bili i ostajemo bliski Kosovu, i mogu vam reći da moja zemlja obavlja široke konsultacije sa drugim zemljama po pitanju priznavanja Kosova. Mi ćemo odluku o Kosovu doneti u potrebnom trenutku“.[5]

Odnos snaga u Međunarodnom sudu OUN na kraju je ispao unekoliko drugačiji, čak nešto nepovoljniji po Srbiju. Kineski predstavnik je bio odsutan prilikom donošenja odluke. Jordan, SAD, Francuska, Velika Britanija i Japan su decidno podržali Prištinu. Sijera-Leone, Maroko i Rusija su izneli „opoziciono mišljenje“. Slovačka i Nemačka su odluci Suda priložili svoje „izjave“. Novi Zeland, Meksiko, Brazil i Somalija su izneli „posebno mišljenje“. I ukupan zbor glasova – deset „za“ i četiri „protiv“ priznavanja deklaracije o nezavisnosti Kosova.

Ne čudi što su se opozicione snage i u samoj Srbiji od samog početka skeptički odnosile prema inicijativi vlasti Beograda, koje su od molbe Međunarodnm sudu OUN napravile maltene osnovnu sadržinu svojih napora za očuvanje Kosova u sastavu Srbije.

„Međunarodni sud OUN po tom pitanju neće pomoći Srbiji. SAD i druge zemlje, koje su priznale nezavisnost Kosova, već su objavili da odluka tog suda neće imati obavezujući karakter“ – izjavio je u intervjuu ruskim medijima poslanik Narodne skupštine iz Demokratske stranke Srbije, Nenad Popović. „Ali ja verujem da će u narednim godinama vlade zemalja, koje su podržale kosovsku nezavisnost, objasniti svoje poteze u nacionalnim sudovima, kojima se mi možemo obratiti“ – prognozirao je on razvoj situacije u slučaju smene vlasti u samoj Srbiji.[6]

Vlasti Prištine su, međutim, od samog početka bile sigurne u sudski uspeh. Kosovski predsednik Fatmir Sejdiju je odmah po objavljivanju presude izjavio, da on „definitivno otklanja sve sumnje u pogledu toga da će zemlje, koje još uvek nisu priznale republiku Kosovo, to moći i učiniti“.[7] Predsedniku Srbije Borisu Tadiću ostalo je da ponovo obeća, da „Srbija nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova“. Po njegovim rečima, okolnost da Međunarodni sud OUN „u stvarnosti nije razmatrao pitanje secesije“ omogućava da se postavi pitanje o njegovim „političkim posledicama“ na septembarskoj sednici Generalne skupštine OUN.[8]

Međutim, pitanje je da li će takva diskusija dovesti do usvajanja konkretnih odluka o međunarodno-pravnom statusu Kosova, a i uopšte, hoće li do nje doći? Na dato pitanje nameće se negativni odgovor. Računica srpskih vlasti pokazala se promašenom, i poslednje izjave predsednika Tadića teško da mogu uveriti u suprotno čak i najvernije saveznike Srbije. Očigledno da će kosovski problem već ove jeseni postati predmet ne međunarodnih diskusija, već unutarpolitičkih debata na srpskoj sceni o geopolitičkim prioritetima države. I opozicione snage su u toj borbi, zahvaljujući odluci Međunarodnog suda, dobile snažan adut. Što se tiče međunarodno-pravnih posledica presude, ovde se moramo složiti sa mišljenjem diplomatskog dopisnika britanske korporacije „Bi-bi-si“ DŽonatana Markusa, koji je postavio retoričko pitanje: „Zašto sada druga sporna pogranična pitanja ne bi mogla biti preispitana?“. A među njima na prvo je mesto postavio granice Bosne i Hercegovine.[9]

Visprena presuda Međunarodnog suda OUN zaista je ukalupila status Kosova i bosanske Republike Srpske, stvorivši za Srbiju i Srbe unikatnu mogućnost da postavi pitanje o preformatiranju bosanske državnosti u povoljnom za sebe pravcu. Ima li Beograd snage da se revanšira za Kosovo na drugoj granici srpske samosvesti , ili će demonstrativno pokajanje Borisa Tadića u Potočarima lišiti zemlju i te nade? Odgovor na dato pitanje će u značajnoj meri zavisiti od odnosa snaga u samoj Srbiji.

(Fond strateške kulture)