Politika: Gde nestaje oružje sa Zapada namenjeno Ukrajini

 Američki kanal Si-Bi-Es njuz je svojim prilogom od pre nekoliko dana pokrenuo pitanje šta biva s naoružanjem koje se šalje u Ukrajinu. Posle nedavnog teksta u „Špiglu” sve češće se u zapadnim medijima postavljaju takva pitanja i izražava zabrinutost da naoružanje, kada pređe poljsko-ukrajinsku granicu, nestaje u sivoj zoni i može se samo pretpostaviti da li se preprodaje i kome. Zato se sve češće i čuju zahtevi da bi morao da se uspostavi mehanizam za precizan nadzor puteva tog naoružanja.

U ovom dokumentarnom filmu nekoliko učesnika konstatuje da značajan deo vojne pomoći Zapada uopšte ne stiže na front u Ukrajini i da države koje šalju to naoružanje ne znaju gde ono završava. U filmu su jasno izražene sumnje da se deo oružja nalazi na crnom tržištu i da bi moglo da padne u „pogrešne ruke” i postane izvor nestabilnosti u Libiji, Iraku i Avganistanu. Veteran američkih marinaca Endi Milburn, koji je oformio „Mocart grupu”, koja je obučavala ukrajinsku vojsku, kaže da nema dileme da malo šta stiže na prvu liniju i da to znaju jedinice na frontu. „Dronovi, panciri, šlemovi... šta god vam padne na pamet sve nestaje... propada u ’crnu rupu’”, kaže Milburn.

U dokumentarnom filmu se tvrdi da 70 odsto poslatog naoružanja i opreme nestane. „Oružje prelazi granicu i stiže u ruke Ukrajinaca, a onda se nešto dešava – i tek otprilike 30 odsto ovog oružja stigne na svoje konačno odredište”, kaže za kanal Si-Bi-Es Jonas Ohman, izvršni direktor litvanske „Plavo-žute organizacije” koja prikuplja sredstva za pomoć ukrajinskim bezbednosnim snagama i uvozi amaterske dronove, termo-kamere, pancire, razne vrste nišana, pancira... On tvrdi da je za ovakav ishod kriva korupcija, birokratija i političke igre koje onemogućavaju stvaranje bezbednog lanca snabdevanja, te da kretanje opreme podrazumeva složenu mrežu „gospodara moći, oligarha i političkih igrača”.

Viša savetnica za krizne situacije u organizaciji za ljudska prava Amnesti internešenel Donatela Rovera rekla je da nema podataka o raspodeli vojne „pomoći”. Ona kaže da najviše zabrinjava što neke od država koje isporučuju oružje ne smatraju svojom odgovornošću da uspostave efikasan mehanizam koji bi omogućio da se zna kako će se te pošiljke koristiti danas i šta će od njih biti sutra. Rovera podseća da svet već ima slična iskustva iz Avganistana, Libije i Iraka, gde je oružje namenjeno jednima dospelo u ruke drugima. Kao primer, navela je zauzimanje velikog iračkog grada Mosula od strane terorista Islamske države, koji su od lokalne vojske dobili moderno oružje koje su isporučile SAD.

Milburn nema dilemu da oružje koje se isporučuje u Ukrajinu često padne u pogrešne ruke. „Naravno da se to dešava ako nema ko da prati isporuke. Ali to nije moja glavna briga”, kaže ovaj američki marinac.

SAD su odobrile više od 54 milijarde dolara ekonomske i vojne pomoći Ukrajini od februara, dok je Velika Britanija izdvojila gotovo tri milijarde dolara samo za vojnu pomoć, a EU je potrošila još 2,5 milijardi dolara na oružje za Kijev. Čitav spektar opreme, od pušaka i granata do protivtenkovskih projektila i višestrukih raketnih sistema, napustio je vojna skladišta Zapada i upućen u Ukrajinu, a veći deo opreme je u zemlju ušao preko Poljske.

Ukrajina tvrdi da prati svaki komad oružja koji pređe njenu granicu, a Jurij Sak, savetnik ministra odbrane Alekseja Reznikova, rekao je prošlog meseca za „Fajnenšel tajms” da bi izveštaji o suprotnom „mogli biti deo ruskog informacionog rata koji obeshrabruje međunarodne partnere da obezbeđuju Ukrajini oružje”.

Međutim, neki zvaničnici na Zapadu oglasili su zvona za uzbunu. Izvor iz američke obaveštajne službe rekao je još u aprilu za Si-En-En da Vašington „skoro uopšte nema predstavu” šta se dešava sa ovim oružjem, opisujući da pošiljke kao da padaju „u veliku crnu rupu” kada uđu u Ukrajinu. Kanadski izvori su naveli za medije prošlog meseca da takođe „nemaju pojma” gde zapravo završavaju njihove isporuke oružja.

Evropol je tvrdio da je deo ovog oružja završio u rukama organizovanih kriminalnih grupa u EU, dok je ruska vlada upozorila da se ono pojavljuje na Bliskom istoku. Sredinom jula Pentagon je priznao da nije nadgledao prebačeno oružje, ali nije video „nikakve dokaze da je ono korišćeno bilo gde osim u borbi protiv Rusa”. Ranije je bivša analitičarka Pentagona Karen Kvjatkovski izjavila da Oružane snage Ukrajine ne znaju da koriste zapadno oružje i da ga zato prodaju.

„Videli smo da je dosta oružja stiglo 2003. godine sa invazijom na Irak pod vođstvom SAD”, rekla je Rovera za Si-Bi-Es, „a onda se desila 2014. kada je ID preuzeo velike delove zemlje i velike zalihe oružja koje je bilo namenjeno iračkim snagama”. Slično tome, američke snage koje su izvršile invaziju na Avganistan 2001. godine suočile su se sa borcima koje su osamdesetih godina naoružale SAD. Kada su se SAD povukle iz Avganistana 2021. godine, talibani su samo preuzeli milijarde dolara vrednu vojnu opremu koja je ostala iza njih. Ova oprema je bila namenjena avganistanskoj vojsci, iako su izveštaji pre više od jedne decenije ukazivali da su oružje, vozila i pomoć redovno nestajali u Avganistanu pre nego što su uopšte stigli do krajnjih korisnika.

U Siriji je američko oružje namenjeno takozvanoj umerenoj opoziciji završilo u rukama džihadista ID i Al-Nusre, dok su oružje prodato Saudijskoj Arabiji na kraju zaplenili Huti pobunjenici u Jemenu.

Biljana Mitrinović Rašević

(Politika)