Politika: Može li Srbija bez doprinosa za zdravstvo

 Vlada Crne Gore ukida doprinose za zdravstveno osiguranje na zarade zaposlenih i porez na plate veće do bruto iznosa od 700 evra. Država će preuzeti finansiranje za zdravstveno osiguranje, zaposleni će već početkom naredne godine osetiti povećanje zarada, a poslodavci manje opterećenja za rad, glasi agencijska vest.

Može li Srbija da krene tim putem i da li bi to rešenje bilo dobro za nas? Saša Ranđelović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu kaže da ukidanje ovog doprinosa, kako je to najavljeno u Crnoj Gori, podrazumeva da se zdravstvena zaštita finansira iz opštih poreskih prihoda kao što su PDV, akcize, porez na dohodak građana, porez na dobit preduzeća, umesto iz namenskih doprinosa. Na taj način se obezbeđuje da stanovništvo dobije pravo na zdravstveno zaštitu u javnom zdravstvenom sistemu, bez uslovljavanja prethodnom uplatom doprinosa.

– Ekonomski efekti ukidanja doprinosa zavise od toga da li će korist od toga otići zaposlenima, kroz rast neto plata ili poslodavcima, kroz smanjenje ukupnog troška radne snage. To zavisi od toga koja strana na tržištu rada je jači pregovarač. U uslovima sve manje raspoložive radne snage, pregovaračka moć radnika jača i ukidanje doprinosa bi moglo da dovede do rasta njihovih zarada. S druge strane, u uslovima visoke nezaposlenosti pregovaračka snaga poslodavaca je veća, te bi korist ostvarili verovatno oni. U tom slučaju smanjenje troškova rada povećalo bi cenovnu konkurentnost privrede, što bi moglo pozitivno da se odrazi na izvoz i privredni rast – napominje Ranđelović.

U postojećem sistemu u Srbiji se na 100 dinara neto zarade državi za poreze i doprinose plaća u proseku oko 61 dinar. Ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje značilo bi da se na 100 dinara neto zarade državi plaća 41 dinar na ime poreza i doprinosa, što bi učinilo da fiskalno opterećenje plata u Srbiji bude među najnižima u Evropi.

– Međutim, znatnije smanjenje fiskalnog opterećenja zarada bez povećanja nekih drugih dažbina, ne bi bilo finansijski održivo, jer bi dovelo do rasta fiskalnog deficita i javnog duga, koji je već blizu gornje granice održivosti. Stoga bi ovakva reforma, da bi bila ekonomski opravdana, trebalo da podrazumeva i povećanje nekih drugih poreza. Očigledan kandidat u tom slučaju bi moglo da bude povećanje PDV-a ili kombinovano uvećanje PDV-a i akciza. Imajući u vidu da prihodi od doprinosa za zdravstvo u Srbiji iznose više od 3,3 odsto BDP-a, zahtevano povećanje PDV-a bi u tom slučaju trebalo da bude veliko. Okvirno govoreći opšta stopa PDV-a trebalo bi da bude povećana sa 20 na 26 odsto, a snižena stopa sa 10 na 13 procenata. Povećanje stope PDV-a bilo bi manje, ako bi se istovremeno povisile i neke akcize. Takva poreska reforma značila bi smanjenje poreskog opterećenja rada, te podsticanje zapošljavanja, smanjenja rada na crno i rasta izvoza, a povećanje poreskog opterećenja potrošnje i uvoza, što je konceptualno posmatrano ispravno – objašnjava Ranđelović.

Prema njegovom mišljenju, ovako radikalna fiskalna reforma u Srbiji, u uslovima velikih neizvesnosti u vezi sa razvojem pandemijske krize, trenutno nije realna.

Milica Bisić, profesor na FEFA (Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju) kaže da su u sistemu nacionalnog zdravstvenog osiguranja, koji se sada primenjuje i u Srbiji i u Crnoj Gori, izvor finansiranja javnog zdravstva doprinos i opšti porezi – transferi iz centralnog budžeta.

– Finansiranje javnog zdravstva iz opštih poreza, kada svi građani imaju pravo na javne zdravstvene usluge i kada visina uplaćenog doprinosa ne utiče na obim ovih prava, omogućilo bi smanjenje fiskalnog opterećenja zarada i pojednostavljivanje administriranja prava pristupa ovim uslugama, što bi trebalo da vodi smanjenju administrativnih troškova i povećanju ulaganja u kvalitet usluga javnog zdravstva. Danas u Srbiji pravo na zdravstvene usluge ima oko 98 odsto svih njenih stanovnika, a obim prava ne zavisi od visine uplaćenog doprinosa. Stoga bi prelazak na finansiranje javnog zdravstva iz opštih poreza bilo dobro rešenje koje bi omogućilo smanjenje fiskalnog opterećenja zarada i administrativnih troškova javnog zdravstva. Najveći deo smanjenja administrativnih troškova poticao bi od jednostavnije identifikacije osoba koje imaju pravo na zdravstvene usluge, a to bi bila lična karta umesto zdravstvene knjižice – navodi Bisićeva.

Sada oko polovine prihoda RFZO potiče iz doprinosa koji se ne finansiraju iz budžeta. Drugu polovinu čine doprinosi koje plaćaju budžetski korisnici, transferi iz PIO, NSZ i transferi iz budžeta Republike koji se već dominantno finansiraju iz opštih poreza. Kroz dodatne poreze trebalo bi nadoknaditi oko polovine sadašnjih prihoda RFZO, dok nadoknada druge polovine u osnovi predstavlja preusmeravanje već postojećih sredstava.

– Deo nedostajućeg novca bi se mogao nadoknaditi povećanjem poreza na zarade sa sadašnjih 10 na 15 odsto, čime bi se fiskalno opterećenje plata smanjilo za 5,3 procentnih poena, a povećala bi se i indirektna progresija jer se porez plaća na ukupnu zaradu, a doprinos samo do maksimalne osnovice. Izvor nadoknade preostalih sredstava trebalo bi da budu drugi porezi, a koji, zavisi od detaljne analize svih aspekata moguće promene – kaže Bisićeva.

Jovana Rabrenović

(Politika)