Rodoljub Šabić: Izmena Ustava kao zamajavanje

Vlada Srbije je usvojila predlog za izmenu Ustava!

Ovakva vest, informacija da je državna vlada usvojila predlog za izmenu najvišeg pravnog akta u svakoj zemlji na svetu predstavlja prvorazrednu, važnu novost.

Tako bi trebalo da je i u Srbiji ali nije.

Istina, Vlada Srbije jeste koliko juče saopštila da je usvojila predlog za izmenu Ustava i svi provladini mediji (i ne samo oni) preneli su to kao važnu novost „glasno“ neki na gotovo pompezan način.

Ali prava istina je da „vest“ zapravo nije nikakva novost.

Naime, Vlada Srbije je istovetan predlog u usvojila pre više od dve godine, 2018. i dostavila ga Narodnoj skupštini na dalji postupak.

Šest meseci kasnije skupštinski Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je podržao predlog i zajedno sa svojim zaključkom o podršci prosledio ga narodnim poslanicima koji treba da ga usvoje dvotrećinskom većinom glasova, kako bi se pristupilo daljoj proceduri za promenu Ustava.

Predlog, sasvim apstraktan, načelan, samo je navodio odredbe Ustava koje se žele menjati, nije sadržavao nikakva konkretna rešenja u vidu artikulisanih amandmana.

Konkretne amandmane je još ranije, iz više neuspešnih pokušaja, pripremilo Ministarstvo pravde i zatražilo mišljenje Venecijanske komisije o poslednjoj, četvrtoj verziji.

I mada je ministarstvo u jesen 2018. saopštilo da je na 116. Redovnom zasedanju Venecijanska komisije zaključila da je poslednja verzija amandmana usklađena sa preporukama Venecijanske komisije…- ostalo je, najblaže rečeno, veoma, veoma sporno da li je to istina.

A istovremeno je nesporno da, prema mišljenju izuzetno brojnih predstavnika struke, akademske zajednice i civilnog sektora, ti amandmani ne obezbeđuju ostvarivanje osnovnog cilja reforme – smanjenje uticaja politike na rad pravosuđa.

I lično smatram (moj „favorit“ po apsurdnosti je amandman zasnovan na ideji da se veći uticaj struke u Visokom savetu sudstva obezbeđuje smanjenjem broja predstavnika struke u njemu) da je očigledno da predloženi amandmani ne mogu obezbediti proklamovani cilj.

U junu ove godine održani su parlamentarni izbori i nakon njih izabrana je nova vlada i ona je, u skladu sa uobičajenom praksom, povukla iz skupštinske procedure sve predloge prethodne vlade pa tako i ovaj o kome govorimo.

I sada je velika novost da isti predlog opet vraća novoj skupštini.

A „novost“ je jedino to da smo se vratili dve godine u nazad, u 2018. I to kalendarski a suštinski u mnogo goru situaciju.

Jer, s obzirom na dijametralne stavove Vlade i struke o najvažnijim delovima predloga, minimum odgovornosti govori da je neophodna ozbiljna, sveobuhvatna rasprava.

A čini se prilično očiglednim da Vlada za to nema volje a čak i da je ima sprovođenje takve rasprave u uslovima epidemije dramatičnih razmera bilo bi teško sprovodiva, neodgovorna avantura.

A ako bi se vlast, računajući na praktično jednopartijsku skupštinu odlučila za brzo usvajanje, dvotrećinskom većinom, ovog predloga i potom akta o promeni Ustava, to bi nas suočilo sa još neodgovornijom avanturom – sa obavezom da se, u roku od najviše 60 dana, o tome izjasne građani na referendumu.

Zvuči i paradoksalno i tragikomično ali kod takvog stanja stvari najbolje čemu možemo da se nadamo je da je ova priča o promeni ustava iznuđen (s obzirom na Izveštaj EK o napretku Srbije ili nedavni razgovor predsednika s kancelarkom Nemačke) formalan potez Vlade odnosno da je samo ono što najverovatnije i jeste – najobičnije zamajavanje.

(Autor je advokat)

(Danas)