Родољуб Шабић: Измена Устава као замајавање

Влада Србије је усвојила предлог за измену Устава!

Оваква вест, информација да је државна влада усвојила предлог за измену највишег правног акта у свакој земљи на свету представља прворазредну, важну новост.

Тако би требало да је и у Србији али није.

Истина, Влада Србије јесте колико јуче саопштила да је усвојила предлог за измену Устава и сви провладини медији (и не само они) пренели су то као важну новост „гласно“ неки на готово помпезан начин.

Али права истина је да „вест“ заправо није никаква новост.

Наиме, Влада Србије је истоветан предлог у усвојила пре више од две године, 2018. и доставила га Народној скупштини на даљи поступак.

Шест месеци касније скупштински Одбор за уставна питања и законодавство је подржао предлог и заједно са својим закључком о подршци проследио га народним посланицима који треба да га усвоје двотрећинском већином гласова, како би се приступило даљој процедури за промену Устава.

Предлог, сасвим апстрактан, начелан, само је наводио одредбе Устава које се желе мењати, није садржавао никаква конкретна решења у виду артикулисаних амандмана.

Конкретне амандмане је још раније, из више неуспешних покушаја, припремило Министарство правде и затражило мишљење Венецијанске комисије о последњој, четвртој верзији.

И мада је министарство у јесен 2018. саопштило да је на 116. Редовном заседању Венецијанска комисије закључила да је последња верзија амандмана усклађена са препорукама Венецијанске комисије…- остало је, најблаже речено, веома, веома спорно да ли је то истина.

А истовремено је неспорно да, према мишљењу изузетно бројних представника струке, академске заједнице и цивилног сектора, ти амандмани не обезбеђују остваривање основног циља реформе – смањење утицаја политике на рад правосуђа.

И лично сматрам (мој „фаворит“ по апсурдности је амандман заснован на идеји да се већи утицај струке у Високом савету судства обезбеђује смањењем броја представника струке у њему) да је очигледно да предложени амандмани не могу обезбедити прокламовани циљ.

У јуну ове године одржани су парламентарни избори и након њих изабрана је нова влада и она је, у складу са уобичајеном праксом, повукла из скупштинске процедуре све предлоге претходне владе па тако и овај о коме говоримо.

И сада је велика новост да исти предлог опет враћа новој скупштини.

А „новост“ је једино то да смо се вратили две године у назад, у 2018. И то календарски а суштински у много гору ситуацију.

Јер, с обзиром на дијаметралне ставове Владе и струке о најважнијим деловима предлога, минимум одговорности говори да је неопходна озбиљна, свеобухватна расправа.

А чини се прилично очигледним да Влада за то нема воље а чак и да је има спровођење такве расправе у условима епидемије драматичних размера било би тешко спроводива, неодговорна авантура.

А ако би се власт, рачунајући на практично једнопартијску скупштину одлучила за брзо усвајање, двотрећинском већином, овог предлога и потом акта о промени Устава, то би нас суочило са још неодговорнијом авантуром – са обавезом да се, у року од највише 60 дана, о томе изјасне грађани на референдуму.

Звучи и парадоксално и трагикомично али код таквог стања ствари најбоље чему можемо да се надамо је да је ова прича о промени устава изнуђен (с обзиром на Извештај ЕК о напретку Србије или недавни разговор председника с канцеларком Немачке) формалан потез Владе односно да је само оно што највероватније и јесте – најобичније замајавање.

(Аутор је адвокат)

(Данас)