Ружица Ђинђић: Европа није била спремна за Зоранову идеју о подели Косова

Ружица Ђинђић, супруга убијеног премијера Србије, у ексклузивном интервјуу за Пресс магазин говори о односу Срба и Немаца, Зорановим студентским данима, ангажовању на следећим изборима и да ли је Србија скренула са визије европског „аутобана"

Ружица Ђинђић лето проводи у својој кући у Ужичкој 40 и планира сусрет са канцеларком Ангелом Меркел, која је најавила да ће у оквиру званичне посете Србији посетити и удовицу премијера и њен Фонд „Др Зоран Ђинђић". У разговору за Прессмагазин, који смо обавили под будним оком верног овчара Милета, Ружица говори о данима када је Ђинђић студирао у Немачкој и отварао нове путеве немачко-српског пријатељства, о визији њеног покојног супруга која не губи на снази...

Како су изгледали први дани Зорана Ђинђића у Немачкој?

Ми се тада још нисмо познавали. Он је због морално-политичке неподобности отишао да ради докторат у Констанц, и у врло кратком периоду га завршио. За то је обично потребно две године. Од његовог ментора, професора Велмера, чула сам занимљиву анегдоту: он и Зоран опкладили су се да ће докторат бити завршен у року од годину дан, а његов ментор је сматрао да је то немогуће. Али, до дубоко у ноћ у тој вили на језеру Констанц чула се механичка машина на којој је Зоран куцао своје радове. Велмер је рекао да предаје опкладу јер је схватио да ће докторат бити завршити на време, и тако је и било. Његов академски живот у Немачкој доста је утицао и на његов политички рад и ангажман у Србији.

Да ли вам је говорио о односу са професором Јиргеном Хабермасом?

Био је асистент код њега, то се зна. Али оно што је мени остало у сећању, то је догађај од пре пар година, када сам била на додели награде „Бруно Крајски" у Бечу, која је додељена професору Хабермасу за политичко животно дело, и имала сам прилику да га упознам. То је реткост, јер се професор не појављује много у јавности због болести и својих година, а награде обично не преузима лично. Он се обрадовао што је упознао жену свог прослављеног асистента и студента. Зоран је заједно са двојицом аутора превео његово опсежно дело „Теорија комуникативног деловања" и тај превод сам ја желела да објавим овде. Професор Хабермас је написао дивну посвету на књизи, топлу, људску и сентименталну. Забележио је да није веровао да ће један његов студент постати премијер једне мале, али просперитетне земље. То говори колико га је уважавао.

Било је критика на рачун Ђинђића да је „немачки човек", али постоји и његова изјава да Немци немају утицаја на њега, него он на Немачку. Како то тумачите?

У етикетирању из тог времена није било једноставно одбранити се. Јасно је да је Немачка утицала на њега, али да је то тако директно рекао, људи не би разумели на прави начин. Немачка јесте утицала на начин његовог размишљања, на систем вредности којем је тежио и посветио му животно дело, а то што је сугерисао да утиче на Немачку, значи да је имао прилике и могућности да упознаје људе у државном врху. Као што су постојале предрасуде у Србији према њему, тако су постојале и предрасуде Немаца о Србима. И то јесте постојало до 1996. године. Слика о нама настајала је од наслова из новина и телевизијским сликама ратова, грозота којима је Србија била испуњена. После 1996. године, један човек, формата какав је био Зоран Ђинђић, који притом говори немачки без акцента, најбоље може да пренесе поруку једне друге Србије. И они су му веровали да таква Србија постоји, да је увек постојала и да треба да буде, а надам се и да јесте, већинска слика Србије.

Да ли смо се у међувремену одмакли од тог немачко-српског пријатељства које је градио Зоран Ђинђић, или нисмо баш сасвим наставили у том правцу?

Па, не мислим да смо се много одмакли од Немаца, они су после Зорана традиционално остали наши пријатељи, пријатељи демократске Србије. Али то пријатељство има своје оквире. А те оквире треба да поштују и једна и друга страна.

У ком смислу?

Постоје циљеви који се постављају и спремност да постанемо део европске приче и европске заједнице народа. Оно што могу да потврдим јесте јака подршка коју Фонд „др Зоран Ђинђић" има од Немачке. Стипендије за наше студенте подржане су од стране немачког министарства за економску сарадњу и развој. Један државни орган подржава пројекат Фонда и младе људе у Србији, и на тај начин подржава и Србију. То траје од 2004. године и неће бити заустављено.

Можете ли да прокоментаришете познату Ђинђићеву идеју о подели Косова? Да ли је она данас актуелна?

Мислим да је то закаснела тема. Не учествујем у тим преговарачким разговорима и политичким темама. Та тема је била веома актуелна и последњих неколико месеци пред Зоранову смрт. Његова идеја о подели Косова је букнула у јавности толико да је имала ефекат тектонског поремећаја. Међународна заједница тада није била спремна и није имала слуха за ту причу. А можда је могла да има слуха касније, после убиства Зорана Ђинђића.

Да ли подела данас делује можда и најреалније?

Ја сам увек одговарала да та прича о подели није било националистичка порука. То је била једна објективна реалност, и жеља да се заштити народ.

Сматрате да је то тумачено као националистичка идеја?

Да, било је тако тумачено, што је било погрешно. Колико се сећам, и после убиства многи политичари су говорили да Косово не може да буде полигон за погрешне политичке кораке и да је потребна дипломатска иницијатива. После сам схватила да ни дипломатска иницијатива није баш била добра, а није било ни паметне стратегије. Свакако да је тада деловало да је подела оптимално решење, омогућити живот људима на Косову. Али, међународна заједница није имала слуха за то. Када говорим о тектонским поремећајима, и дејствима које су изазвали, пре свега мислим на то како су људи ван земље реаговали. Као да је бачена атомска бомба на Косово.

(Прес)