Сарита Брадаш: У Србији више од два милиона грађана живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености, а око пола милиона у апсолутном сиромаштву

 У Србији више од два милиона грађана живи у ризику од сиромаштва или социјалне искључености, а око пола милиона у апсолутном сиромаштву, рекла је у уторак истраживачица у Фондацији Центар за демократију Сарита Брадаш.

Коментаришући Закон о социјалној карти који је јуче ступио на снагу, она је рекла да је социјалну помоћ у 2019. години примало 226.897 грађана, што је десет одсто мање у односу на 2012. годину.

Додала је да је смањен и број корисника дечијег додатка у односу на 2012. годину за 28 одсто и прима га 226.289.

„Уместо усвајања докумената који ће успоставити систем социјалне заштите тако да свака особа којој је то потребно оствари право на социјалну помоћ и то такву да омогући, не само заштиту од сиромаштва и социјалне искључености, већ и достојанствен живот, Скупштина Србије је усвојила Закон о социјалној карти који је безизлаз из сиромаштва“, рекла је Брадаш.

Циљ доношења Закона о социјалној карти је постојање јединствене и централизоване евиденције у електронском облику која садржи тачне и ажурне податке о социјално-економском статусу ради ефикаснијег остваривања права и услуга социјалне заштите и праведније расподеле социјалне помоћи, како је у образложењу навело Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Доношење Закона о социјалним картама пре измена система социјалне заштите било би, како је рекла Брадаш, разумљиво када би имао за циљ да се утврди који појединци и породице су угрожени како би се омогућило признавање њихових права ради укључивања у програме подршке.

Највећи број сиромашних не добија помоћ

Подаци о учешћу сиромашних у укупном становништву, међутим, како је рекла, указују на „високу грешку искључености, односно да највећи број сиромашних нема приступ социјалној помоћи“.

Уместо да се, како је рекла, повећава број корисника новчане социјалне помоћи он се смањује, па је у 2019. износио свега 3,1 одсто укупног становништва.

Подаци о ниском обухвату и неадекватности новчаних социјалних давања, према речима Брадаш, треба да буду сигнал доносиоцима одлука да је потребно предузети мере како би се стање променило и прикупили ажурни подаци не само о корисницима програма социјалне помоћи, већ и о општој популацији.

По Закону о социјалној карти јасно је, како је оценила, да предлагач нема намеру да идентификује све оне у социјалној потреби будући да је „социјална карта јединствени регистар који садржи податке о појединцу и са њим повезаних лица о социјално-економском статусу, податке о врсти права и услуга из социјалне заштите које лице користи или је користило“.

Брадаш је оценила да је „врло необично образложење зашто се не прикупљају подаци о општој популацији, а што је била једна од опција која је одбачена због заштите права на заштиту личних података“.

Из тог образложења могло би се, каже она, закључити да Закон о заштити података о личности не важи једнако за кориснике социјалне заштите и оне грађане који је не користе.

Надлежно министарство као предлагач није дало образложење зашто тај закон онемогућава заштиту личних података за општу популацију, али омогућава за кориснике социјалних услуга, додаје.

Највећи број података ће ресорно министарство, како је навела, преузимати из Централног регистра становништва у којем се налазе подаци и за општу популацију.

„Зашто се онда доноси овакав закон? Из образложења Закона о социјалној карти сазнајемо да је намера да се смањи грешка искључености из права социјалне заштите тек декларативна, да не постоји намера да се повећа обухват и адекватност давања већ да су и постојећи корисници терет за буџет“, рекла је Брадаш.

(Бета)