Синиша Мали у ауторском тексту за „Вечерње новости“: Ђиласов план је повратак у банкрот, он не разуме да грађани више не верују у бајке и лака обећања

Позната  латинска пословица каже: "Ко пропусти прилику, бива од прилике и напуштен". Господин Драган Ђилас, који је ове недеље представио свој шестомесечни план "Србија 2020", имао је много прилика да уради нешто добро за грађане. Ипак, показао је само једно - да је његова политика да каже грађанима оно што желе да чују, не водећи рачуна о цени. То је Србију гурнуло у економски амбис.

Ђилас не разуме да грађани више не верују у бајке и лака обећања. Не верују јер су преживели његову власт, и фискалну консолидацију у којој су изнели терет реформи на својим леђима. Ми никада нисмо водили такву политику, већ смо доносили тешке одлуке, како би грађани Србије сутра живели боље.

Та тешка фискална консолидација је вратила Србију на ноге и дала нам могућност да повећамо плате у јавном сектору од осам до 15 одсто, и пензије у овој години за 5,4 одсто. Дакле, то су повећања на реалним основама, која прате раст наше економије, и која не нарушавају тешко стечену макроекономску стабилност. Претходно смо успели да остваримо високе стопе раста, да смањимо јавни дуг, да дупло смањимо незапосленост...

Са друге стране, Ђилас мисли да може методом произвољног одабира да направи буџет и свој шестомесечни план, тако што ће у њега ставити све оно што мисли да народ жели да чује. Те његове методе нису никаква новост. Имао сам прилику да се уверим у његово незнање када сам преузео руковођење градом Београдом. Дуг од 1,2 милијарде евра, 14 милијарди динара доспелих а неизмирених обавеза - то је оно што нам је оставио господин Ђилас. Са друге стране, његове приватне фирме су за то време приходовале 619 милиона евра. Дакле, губици и задуживање када је реч о јавном новцу, али, са друге стране, озбиљно лично богаћење.

Ђиласов план, који је јавно представио, за само шест месеци би вратио Србију на пут ка банкроту, а за неколико година би она до тога и дошла. Ово нису произвољне тврдње, већ су засноване на анализи поменутог плана. Кључни проблем предвиђеног плана је то што се заснива на укидању или смањењу у суштини нетрајних и привремених расхода, уз истовремено трајно смањење прихода и повећање расхода структурног карактера.

Поменути модел, који предвиђа трајно повећање расхода, већ је примењиван у периоду од 2005. до 2008. Висина и структура јавних расхода указује на то да су кључне грешке у том периоду биле трајно повећање расхода. Учешће јавних расхода у БДП повећано је у 2008. у односу на 2005. за четири процентна поена. Од тога се свега трећина односила на повећање јавних инвестиција, док су се преостале две трећине односиле на повећање текућих расхода, као што су плате и пензије.

Ефекти глобалне финансијске кризе крајем 2008. снажно су погодили Србију, насупрот процени тадашњих власти да је криза наша шанса. Фискална позиција Србије у 2009. погоршана је значајним смањењем прихода које је, уз висок обим и неповољну структуру јавне потрошње, проузроковало значајно повећање фискалног дефицита и довело до кризе јавног дуга.

Ђиласовим најновијим планом предвиђа се смањење финансирања неких капиталних пројеката и пратећих трошкова задуживања. Србија је заостајала у дужем временском периоду за земљама Централне и Источне Европе у капиталним улагањима, пре свега у изградњи путева и пруга, и сада то надокнађује. Поносни смо што смо успели да у последњих пет година изградимо 350 километара ауто-путева, а градићемо и даље.

Ђиласово предложено повећање плата имало би за последицу повећање учешћа зарада у БДП за 1,4 процентна поена, односно удео зарада би износио 10,9 одсто и био би знатно већи од просека у ЕУ. И сам Ђилас, чак и са овако мало разумевања у економију, зна да је то немогуће, поготово у шестомесечном периоду, али је изабрао да прича бајке. Плате истих тих медицинских сестара, о којима говори, биле су много мање док су они водили Србију. Године 2011. плата медицинске сестре је била 282 евра, а данас је 403 евра.

Укупан ефекат предложених Ђиласових мера, при осталим непромењеним околностима, имао би негативан ефекат на фискални резултат. Планирани дефицит би уместо 0,5 одсто БДП износио око четири одсто БДП, значи био би чак осам пута већи. Већи дефицит захтевао би и веће задуживање, па је питање тренутка када би Србија ушла у дужничку кризу, као што је то био случај док су они били на власти.

Ми не можемо, као Ђилас, да у року од шест месеци од Србије направимо утопију. Оно што можемо је да у наредних пет година, у оквиру програма "Србија 2025", уложимо 14 милијарди евра у изградњу ауто-путева, железнице, водоводне и канализационе мреже, станова за младе брачне парове, да уложимо у пронаталну политику, еколошке пројекте... Можемо и да обећамо просечне плате од 900 евра и пензије до 440 евра, јер имамо реалан план за то и јер смо показали грађанима да могу да нам верују. Као што смо достигли просечну плату од 500 евра, коју смо претходно обећали, тако ћемо достићи и те много веће суме.

Урадили смо и остварили пројекте које су други политичари деценијама обећавали само у изборним кампањама - "Београд на води", нове ауто-путеве, музеје, клиничке центре, имамо нову националну авио-компанију "Ер Србија". Ми смо за ових неколико година показали колико желимо, знамо и умемо, а Ђилас и њему слични су имали доста времена да се покажу у неком ранијем периоду. И показали су се. Зато се њиховим речима не може веровати, а и свака анализа показује да би било опасно да им се поверује. Ми смо показали да остварујемо обећано, и зато имамо права да наставимо да сањамо велике снове.

(Вечерње новости)