Светислав Басара: Јасмина Лукач и не пориче да је Ђиласова повереница за „Данас“

Као и многа друга питања, и ово надасве шкакљиво питање је у тесној вези са „питањем свих питања“ - зашто мајмун држи qurz у супи.

Тачан одговор зна само мајмун, али би се можда могао потражити и у колективном несвесном (није лапсус, нема она индивидуално) насловне Лукач, која је потегла, па у викенд-издању Данаса објавила опширан „Одговор уреднице политичке рубрике (циник би рекао политичког комесара) нашег листа колумнисти Курира“ под насловом - „Како сам отерала Басару из Данаса“. „Одговор“ започиње цитатом из недавног Фамозног у коме сам објаснио околности због којих сам отишао из Данаса. Тако сам и написао - „отишао“, не „отеран“. Поготово не да ме је отерала Лукач.

Интересантна ствар: Лукач уопште не каже да било шта од онога што сам написао није тачно. Још мање каже да Басара клевеће и лаже, да она није Ђиласова повереница на (све успешнијем) послу претварања Данаса у Ђидов фанзин, а тек не помишља да демантује (ситне) суме које су она (и не само она) добијали за тај труд.

Али зато надугачко и нашироко објашњава - мада није јасно да л’ у шали, комици, да л’ „изистински“ - како није успела да ме отера још из Ћурувијиног Дневног телеграфа, у који сам, аццординг то Лукач, „доведен да пишем дневну колумну у својству главног политичког писца новог српског друштва у настајању“, крв ти јебем.

Ту већ почињу Јасминина размимоилажења са фактографијом која - будући да млада дама још није (бар не јавно) довољно стара за сенилност (мада није ни далеко) - приписујем иманентном нитковлуку карактеристичном за рент-а-новинаре.

Колумна у Дневном телеграфу - таблоиду коме што се тиче независности не могу присмрдети ниједне данашње новинчине (у који, иначе, нисам „доведен“, него сам за ДТ почео да пишем по договору са покојним Ћурувијом) - није била „дневна“ (била је седмична), још мање „политичка“, него је као и Фамозно била - сатирично зајебантска.

Није у политкомесаркиној папазјанији баш све мрсомуђење и сељачко филозофирање. Има ту и пропламсаја суште истине. Као, на пример, када се Лукач аутопоетички дефинише - и истовремено препоручује Ђиласу - као „Ђиласов новинарчич“ од кога сам ја - пази сад - очекивао да „стане мирно и да ми се диви“, па се бајаги грдно разочарао кад ми је новинарчица скресала у брк да пишем глупости попут - тек сад пази - „да жена нема душу“. (Вреди ли уопште поменути да је то рекао јунак из мог романа „Фама о бициклистима“.)

Чињеничност, које се Лукач изгледа са закашњењем стиди, каже сасвим друго. Видевши Лукач први пут у животу у глодуровом мутлаку, уљудно сам рекао „добар дан“, устао и Ђиласовој новинарчици пружио руку, на шта је она рекла да неће да се рукује са мном из напред поменутих разлога.

У (преко)сутрашњем Фамозном сам описао догађај и - да! - јесам написао да је тзв. Лукач „сељанчура“, глодур је, међутим, ту реч избацио (с чиме сам био сагласан), да би је - по гвозденом правилу да се сељачија враћа на место злочина - Лукачева вратила на место.

(Курир)

Видети још: Јасмина Лукач: Како сам отерала Светислава Басару из „Данаса“