уторак, 27. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Светлана Тихановска за „Њујорк тајмс“: Хтела сам само да будем домаћица - сада водим револуцију против последњег европског диктатора
Хроника

Светлана Тихановска за „Њујорк тајмс“: Хтела сам само да будем домаћица - сада водим револуцију против последњег европског диктатора

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 25. септембар 2020.

Светлана Тихановска, кандидаткиња опозиције која је изашла на црту лидеру Белорусије Александру Лукашенку 9. августа и која се сада налази у егзилу у Литванији, за Њујорк тајмс је говорила о томе како је једна домаћица повела револуцију.

Светлани Тихановској откада је први пут промолила те своје срнеће очи у јавност спочитавали су да је превише уплашена, превише несигурна и превише фрагилна да би могла да ишта више науди том великом диктатору Лукашенку него што би једна мува, имала шанси напрам трактора.

Тако изгледа у Белорусији се кандидовати за председника, каже она – ви сте мува која треба да победи трактор.

И заиста, тај њен престрављени поглед није испрва убедио много људи да ће супруга Сергеја Тихановског отићи даље од неколико митинга, нарочито пошто је пребегла у Литванију. Потом су покуљале приче да се први пут Белорусима обратила под принудом, да је већ одустала јер јој неко, забога, припретио да ће јој децу стрпати у сиротиште јер се усудила да такне у 26 година дугу дикатуру Сање Лукашенка, да је борба за ослобођење Белорусије много већа од њеног мужа, а да она то није баш схватила, али Светлана Тихановска је, то је истина, револуцију повела због љубави. Због љубави и оданости.

Она своју причу зато почиње овако: “Шта бисте урадили за љубав? Човек кога волим покушавао је да свргне диктатора, а затим је отишао у затвор због тога. Зато сам урадила оно што би свака одана жена учинила: кандидовала сам се уместо њега.”

Тихановска сада утеловљује белоруску борбу за слободу, белоруску опозицију и белоруску револуцију, иако је у ту жестоку и крваву и немилосрдну борбу кренула на стакленим ногама, оклевајући, и иако је, како сама каже, политика никада није занимала.

“Мој сан био је да будем добра супруга и добра мајка. А сада водим револуцију против последњег европског диктатора”, говори Тихановска.

Њена интимна исповест потом се претвара у колективну – говори како је њен муж, Сергеј Тихановски, обилазио Белорусију и покушавао да свету прикаже како живе обични људи, са којим се проблемима сусрећу и колико је Белорусија, заправо, једна бедна и несрећна земља, како су га позивали да се кандидује за председника, а када је то и учинио, онда су га ухапсили, да је Лукашенко тиранин који 26 година командује животима белоруских грађана.

После Сергејевог хапшења, брзо је схватила шта јој је чинити; скупила је све потебне документе и однела их изборној комисији. Тада се кандидовала.

 “У том тренутку нисам размишљала о овој земљи”, говори она. “Можда звучи погрешно, али у том, баш том тренутку, мислила сам само на свог мужа и како да му помогнем.”

Чак и то изненађење које је доживела када јој је допуштено да се кандидује говори много о политичкој атмосфери у Белорусији – и сада верује да су је регистровали само да би јој се наругали, да би доказали Лукашенкову тезу да Белорусију никада не би могла да води једна жена.

“Мислили су да људи никада неће гласати за жену, за непознату особу, за домаћицу. Ипак, пошла сам у обилазак Белорусије. Никада нисам разговарала са толико људи, бојала сам се да ћу заборавити речи, али разумела сам колико је у нашој земљи опасно кандидовати се за председника”, говори Тихановска.

“Знала сам да нисам била спремна да водим земљу јер нисам економиста, нисам политичарка. Зато сам обећала да нећу бити председница више од пола године док не организујем нове изборе”, говори она и додаје да је много пута хтела да једноставно одустане.

“Била сам престрављена.”

Она потом прича и о том суманутом позиву непознате особе који је примила када јој је речено да ће, ако настави са кампањом, завршити у затвору, а њена деца остати сирочад и како се плашила још више.

А онда је стигла у Минск. И на улицама Минска је чекало 60.000 људи. Тада је Светлана Тихановска коначно схватила: борба за слободну Белорусију много је већа од њеног мужа.

“У том тренутку разумела сам да не могу да се повучем”, каже Тихановска. “Људи су уморни. Доста им је живота под диктатором.”

Избори су одржани 9. августа, али се првобитна усхићеност брзо претворила у лош предосећај и званични резултати гласања дошли су као снажан ударац у плексус: 80 одсто гласова освојио је Лукашенко.

Њој је припало свега 10 одсто, али скоро да није било Белоруса коме није било кристално јасно да је Лукашенко беспризорно украо гласове. Малтене одмах су изашли на улице, овог пута да покажу да неће још једном насести на прљаву Лукашенкову игру, али их је на улицама сачекала брутална сила.

Полиција је, каже Тихановска – баш како су сви светски медији писали – “тукла, тукла и тукла” људе, хапсила, мучила, опет тукла, тукла, мучила, пуцала на њих и још тукла.

Њено лице смењује се потом са дубоко узнемирујућим сценама. Најтеже повређене жртве беспоштедног обрачуна полиције са демонстрантима говоре како су их бацали у камионе пуне претучених тела – они на дну нису могли да дишу, неки нису ни показивали знаке живота, како су их пребијали и силовали.

Она се затим осврће на одлазак из Белорусије и каже да је тада, опет, била сасвим спремна да одустане.

“Само што ми Белоруси нису дали прилику да то учиним. Постала сам симбол слободе, састајала сам се са лидерима других земаља. Режим је мислио да ће насиље смирити људе. Ипак, десило се супротно”, говори она.

Светлана Тихановска је, суштински, жртва историје. Потресно је и невероватно како су је околности потерале у борбу за слободу, битку коју није ни хтела да води – то се нигде не види више него када каже: “Увек сам мислила да сам слаба жена”, и то изговара тако помирено и скоро носталгично, као да би била најсрећнија да је само могла и да остане та жена и да јој се “судбина није наругала” – и да је на крају свеједно постала глас те борбе.

“Ова револуција није завршена. Међународна заједница мора да зна да су нам потребни нови и фер избори. Да нам треба истрага о кршењу људских права.

Мом народу који је на улицама већ недељама: упамтите, само заједно можемо изградити ‘земљу за живот’.

Наша револуција није геополитичка. Наша револуција није проруска нити проевропска. Наша револуција је демократска.

И желим свог мужа назад.”

(Нова.рс)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер