Владислав Гуљевич: Победа над фашизмом и Лужички Срби

Некада су Словени насељавали скоро трећину територије садашње Немачке. Данас на њих подсећају само локални топоними и музејске поставке. Пошто су потпала под власт Германа пре више од 1500 година, словенска племена су потпуно понемчена, осим некада великог племена лужичких Срба, који су насељавали Лужице – словенску област на територији данашње Саксоније и Бранденбурга…

Вишевековни боравак у саставу германске државе није прошао без трага. Више него полумилионски народ Лужичких Срба (или Лужичана, или Сораба, или Венда) смањио се на 60.000, и данас они представљају најмалобројнији словенски народ.

Лужичани су више пута предузимали покушаје да обнове своју државност, али нису имали успеха. За време Хитлера њих су прогласили за Немце који су се пословенили, са свим последицама које су из тога проистицале. Лужичке школе, музеји, библиотеке су масовно затварани. Забрањен је и рад националне организације Лужичких Срба „Домовина“, а њени активисти су бацани у нацистичке затворе. Постало је опасно говорити да си Лужички Србин. Немци су их у своје књиге уписивали појединачно, давали су им немачка презимена и позивали у Хитлерову армију. За време кратке власти национал-социјалиста у Лужицама је постало немогуће наћи ништа, што би припадало Лужичким Србима. Много њих, спасавајући се од гоњења, је емигрирало у суседну Чехословачку или Пољску. Али немачка чизма је и тамо ступила. Па су и у Чехословачкој и Пољској почели прогони оних Лужичких Срба, који нису хтели да се понемче.

1945. године на територију Лужичких Срба је ступила победоносна Црвена армија. „19. априла 1945. године совјетска војска, потпомогнута 2. пољском армијом, пошто је форсирала реку Ниса Лужичка, освојила је лужичке градове Муосков, Бела Вода; 20. априла су ослобођени градови Ниски, Шпремберг, Војорица. Следећег дана је ослобођен Будишин, затим Каменец и други лужички градови и села. Последњих дана рата у Лужицама је дошло до жестоких борби совјетских и пољских јединица са Шернеровом фашистичком групом која је покушавала да се пробије из Чехословачке. Одступајући, они су протерали највећи део одраслог мушког становништва Лужица у „фолксштурм“.[1]

Жестоке битке су биле у зениту, када се у штабу 1. Украјинског фронта (на чијем је челу био маршал Совјетског Савеза И.С.Коњев) појавила делегација лужичких Срба, која је поздравила ступање на немачку територију совјетских бораца. Долазак браће – Словена је предухитрио националну погибију народа Лужичких Срба… „Да није било руске окупационе власти у Лужицама данас лужички народ не би ни постојао“, - рекао је Павло Недо, један од руководилаца србо-лужичког покрета, кога је совјетска армија ослободила из Хитлеровог затвора. Планови Рајха о пресељењу преосталих Лужичких Срба у Алзас-Лотарингију су осујећени. Лужички Срби су поново могли да без огледања разговарају на матерњем језику, појавиле су се Лужицке новине, почео је процес обнове културе Лужичких Срба. У Лужицама више није било могуће наћи не Лужичане, већ Немце. Међутим, појавила се нова опасност – пљачка пољских војника. Војници Црвене армије су морали Лужичане да штите од пљачке, али малобројни совјетски гарнизони нису били у стању да заведу ред с обзиром да понекад у гарнизону није било довољно војника.[2]

Већ сутрадан по капитулацији Трећег рајха, 10. маја 1945. године, обновила је рад „Домовина“ – у том тренутку прва демократска организација у послератној Немачкој. 12. маја 1945. године Лужички народни савет (који је био у емиграцији, у Прагу), послао је Ј.В. Стаљину први меморандум, у коме је молио за помоћ како би се Лужички народни савет вратио у Лужице, а говорено је и о плановима за учвршћивање веза са Чехословачком, под заштитом победоносног Совјетског Савеза. У јуну исте године појавио се и други меморандум, у коме су Лужичани молили да се формира јединствена административна област Лужица са будућим припајањем Чехословачкој. Затим су уследили и трећи, и четврти меморандум, у којима се молило да се Лужице одвоје од Немачке, да се изврши национализација производње и да се дозволи боравак на њеној територији војскама словенских држава.

У то време је у Чехословачкој владало јако пролужичко расположење, али захтеви Лужичана нису усвајани. Геополитички аспекти издвајања Лужица са територије Немачке нису дозволили СССР-у, Чехословачкој и Пољској да изађу у сусрет захтевима Лужичких Срба. Лужице су се налазиле у Источној Немачкој, тј. у зони Совјетске окупације. Да је Лужицама дата широка аутономија или чак сопствена државност – ипак је остајало отворено питање под чијим ће се утицајем наћи тај простор. С обзиром да су после рата источни Немци били савезници СССР решено је да Лужице остану у саставу НДР. То није изазвало неко посебно одушевљење код њих. Испољавали су бојазан да ће, када Црвена армија напусти те крајеве, Немци поново почети са гушењем њихове културе. Тај страх је у великој мери био оправдан. Власти НДР су заиста врло нерадо враћали Лужичким Србима друштвену својину коју су им нацисти одузели и саботирали су процес обнове идентитета Лужичких Срба, јер су у томе видели опасност од њиховог сепаратизма.

Истовремено је Западна Немачка заједно са Сједињеним Државама, Француском и Британијом покушавала да терет репарационих исплата пребаци на СССР - баш за источно-немачке територије. „Они су предавали застарелу… опрему… а вредне машине су остављали себи… Америчке и енглеске власти су мало по мало… у ствари саботирали репарационе испоруке. Тако да је до августа 1946. године: из америчке зоне предато 20% репарационих испорука, из британске – 4,5%, а из француске – 0%... Руководиоци западних држава су добро схватали да у условима одбијања плаћања одговарајућих процената репарација Совјетском Савезу из западних зона - много већа материјална одговорност ће се наћи на становништву совјетске окупационе зоне. Стваран је утисак, доцније је писао Вили Брант, „као да је тамошње становништво изгубило рат у много већој мери, него њихови земљаци на западу. Савезној Републици је било лакше“.[3]

У условима такве опозиције власти Источне Немачке су тежиле да уједине земљу, између осталог и обуздавањем покрета лужичких Срба, истовремено задовољавајући њихове најважније културне потребе (конкретно: отварали су курсеве за припрему наставника за школе Лужичких Срба). Активисти покрета Лужичких Срба, видећи незаинтересованост земаља за стварање лужичке државности све су се више интегрисали у културно-политички систем НДР. Ситуацију је компликовала навала великог броја немачких избеглица из Пољске и Чехословачке, који су се зауставили у Лужицама, и тако процентуално смањили број Лужичких Срба.

Лужичани су увек са надом гледали у Русију – највећу словенску државу на свету. У Русији су тражили спас, руским монарсима су се обраћали ради моралне подршке. Учесници Великог отаџбинског рата се сећају да су им у Лужицама локални становници показивали пажљиво сачувана места успомена, по којима је наступала руска армија, терајући Наполеона да се повуче ка Паризу.

Идеји државности Лужичких Срба, очигледно, није било суђено да се оствари. Фина политичка игра између уједињеног Запада и СССР је захтевала проверена и промишљена решења, а питање Лужичких Срба Ј.В. Стаљин је потпуно основано сматрао за превише осетљиво. У тој игри лужички Срби су постали таоци. Међутим, све до сада у Лужицама је свежа успомена на подвиг руских војника, који су им донели слободу од црног врага и који су покрету лужичких Срба удахнули нови живот. Можда зато немачки неофашисти периодично замазују увредљивим графитима објаве на језику Лужичких Срба?

Јуриј Бреза, класик књижевности лужичких Срба, је говорио: „Ми, Лужичани, немамо јунаке на чијим би примерима могли да учимо децу. Имамо само јунаштво, које, све у свему, није мање од европског“.

Данас тај мали, али херојски народ, окружен „морем Немаца“, наставља и даље да се бори за очување националног идентитета.

Владислав Гуљевич (Украјина)

(Фонд стратешке културе, 10.5.2011)

[1] С. Прјамчук «Вехи в историческом пути лужичан» („Идеје водиље на историјском путу Лужичана“)

[2] К. Шевченко «Серболужицкое национальное движение в 1945-1946 годах» (“Национални покрет Лужичких Срба у 1945 -1946. год.“)

[3] Ibid.