Жарко Кораћ: Дилема "Косово или ЕУ" је само маскирано одбацивање европских интеграција

„Преговори Београда и Приштине нису могли далеко да стигну, јер Београд од самог почетка није желео да схвати њихову важност. На ловорикама коначног изручења Караџића и Младића Хагу, власт у Београду је те преговоре више видела као „демонстрацију добре воље“ и „кооперативности у региону“, него као стварну потребу Београда. Све је изгледало решено – не само да је статус кандидата за чланство у ЕУ изгледао практично обезбеђен, већ је лобирано и за датум почетка преговора. Приштина се третирала са уобичајеним презиром, као неспособна да вуче самосталне политичке потезе и опхрвана унутрашњим проблемима корупције и поновних судских процеса Харадинају и Лимају“, каже за е - Новине Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније.

* Да ли је србијанска власт сада једино пред одлуком о томе ко ће грађанима да саопшти оно што не желе да чују, или искрено верује у могућност да се сачувају неки прерогативи српске државности, ма какви они били и по било коју цену?

Ароганција се скупо осветила. Једном муњевитом полицијском акцијом на граници са Србијом, власт у Приштини је променила статус кво, тако драг Београду. Јер фантомска политика „и ЕУ и Косово“, чији је прави творац Војислав Коштуница, више у пракси не постоји. Београд је веома директно суочен са великим опасностима недефинисаног статуса севера Косова, где власт великим делом држе радикалне политичке групе Срба, шверцери са обе стране границе и група тајкуна из Србије која фиктивним и стварним царинским трансакцијама, зарађује огромне новце.

Сан о контроли дела Косова, тако драг групи такозваних националних интелектуалаца у Србији, од којих је најпознатији Добрица Ћосић, само је друга реч за покушај поделе Косова. Поред Републике Српске, север Косова је по њима други део процеса „стварања нове српске државе“. Ови картографи крвавих руку не одустају. Треба по њима надокнадити „изгубљене територије“ у БиХ и Црну Гору. Сада мисле на нови начин – „паметно“, односно пузећим променама на том простору. Изгледа да Ћосић који све више публикује своје политичке тестаменте, себе још увек види као српског Симона Боливара, „ослободиоца“ свог народа од „колонијалног јарма“!

Све се ту помешало и мржња према модерном добу и неразумевање природе европских друштава и месијанске идеје о „спасавању посрнулог друштва“. Нашег „српског Симона Боливара“, би требало само упоредити са једним истинским балканским реформатором, као што је био Кемал Паша Ататурк, који је често и насилно, покушавао да једно заостало друштво модернизује и прилагоди новим временима. За разлику од наших академика, овај војник и реформатор, одлично је знао да држава опстаје само ако се успешно прилагођава историјском току. Он је гледао унапред а наши академици у лажну, кичерајску слику прошлости, којој се треба вратити по сваку цену. Они жуде за оном Србијом коју су изванредно исмејали још давно један Радоје Домановић и Миливој Глишић. Бедни су они наследници ових књижевних горостаса.

Додајмо узгред, једно трагикомично поређење - шта би наше друштво „пиши ћирилицом“ рекло да зна, да је Камал Паша Ататурк натерао Турке да пишу латиницом!

* У којој је мери питање Косово или Европска унија заправо лажна, прецизније непостојећа дилема; износи се пред грађане у форми која подразумева да Србија има чиме да тргује, да има шта да „изда“?

Дилема „Косово или Европска Унија“, не постоји у стварности. То је само маскирано одбацивање европских интеграција. Та традиција је у Србији постоји веома дуго, створена је давно пре идеје уједињене Европе. Треба само читати текстове владике Николаја Велимировића који говори о „курви Европи“, обузетој материјалним вредностима, уместо духовним, као свет православља. Николај Велимировић чак сматра да је наш духовни живот у суштини инкопатибилан са европским. Да су то антагонистички погледи на живот које не треба мешати. И то говори човек који је једно време живео у тој Европи, коју одбацује! Косово се овде максимално злоупотребљава, ради заустављања „погубног курса Србије“. Оно је, парадоксално, само празна флоскула за српске националисте. Европа њима смета, њена секуларност и рационализам, њена индустријска револуција и постепена трансформација идеје националне државе. Њихов идеал је пасторална Србија, „домаћинска“, замрзнута на почетку своје националне револуције, негде на почетку деветнаестог века. Они слично Димитрију Љотићу, верују у „органско јединство српског народа“, идеју одбачену још Француском револуцијом и изградњом грађанског друштва.

Зато се Косово тако безобзирно користи у политичким биткама у Србији, оно је шифрована реч за антевропску политику у Србији.

* Експресна мобилизација у блокади путева и прелаза, те чињеница да је држава препустила државни посао „наоружаном народу“ употпунили су утисак о институцијама као провизоријуму који је ван демократске контроле. Подсетило је то на Хрватску од пре тачно двадесет година и балван - револуцију смишљену и дириговану из Београда. Видите ли у власти намеру и начин да се окане таквог присуства на Косову? Да ли се југословенски ратни круг коначно затвара тамо где је настао?

Нова „балван револуција“ на северу Косова, опасно је подсетила на догађаје у Хрватској, с почетка деведесетих година прошлог века. Није само иконографија била слична, била је слична и суштина. Пре свега одбацивања државе на чијој се територији све то збива и идеја, да ће Београд имати моћи да заштити „побуњенике“. Ако су протекли догађаји на северу Косова нешто показали, то су слабост Београда и његова скоро потпуна немоћ да утиче на догађаје. Наравно, званичног Београда. Остало је прилично нејасно какве везе вође нове „балван револуције“ имају са националистима и тајкунима у Београду, али, једна ствар је јасна, Тадић је сурово опоменут да је време пузећих реформи, уз замрзнут статус севера Косова, завршено.

Медени месец је прошао, остала је сурова реалност, да је Србија изгубила политичку иницијативу, да је без икаквих нових идеја о том конфликту и да је од сада, на милости унилатералних иницијатива Приштине. Сада је решење царинског печата најмањи проблем, много већи је то што Београд више неће моћи да избегава питање својих укупних односа са Приштином.

* У том контексту, како данас видите односе са суседима из бивше Југославије, испод фасаде о којој се стара председник Србије остала су бројна нерешена питања. Да ли је посета Бориса Тадића Сарајеву значајно променила односе Србије и Босне и Херцеговине, да ли је упућен јасан сигнал Милораду Додику да и он, односно Срби из Републике Српске, о својој будућности треба да брину окретањем ка Сарајеву, будући да су и он и други дежурни „национални радници“ наставили слање порука којима подржавају формализовање јединства са матицом?

Моје дубоко убеђење је да ће се и „пузећа“ политичка криза у БиХ у односима Сарајева и Бање Луке, такође, у скорој будућности, отворити на много директнији начин. Тешко је рећи како, али је сигурно да пример севера Косова показује да сви нерешени проблеми имају тенденцију да се продубљују. Свакодневно цинично ниподаштавање БиХ као државе осветиће се Милораду Додику. Његово празно јуначење је достојно оперете Франца Лехара. Да није његове потпуне неосетљивости према бошњачким жртвама, посебно у Сребреници, можда би било и забавно. Овако је готово јединствено у целокупној послератној историји Европе. Још се није догодило да неко исмева жртве злочина који је међународни суд означио као геноцид. Можда је најбоље сведочанство времена у којем живимо, да тог човека још примају у госте страни државници, а Тадић учествује у његовој предизборној кампањи. Његова грубост и безобзирност у јавним изјавама, његов смисао за лични „бизнис“ и његово деструктивно понашање дошли су до тачке када се мора поставити питање зашто се Београд директно не огради од његове политике? После ће бити касно, Београд је већ саучесник једне бахатости лишене смисла, која неће имати добар крај. Ритуално заклињање у целовитост БиХ као државе, неће помоћи. Додик је директни наследник политике која жели черечење БиХ и која се у том смислу заиста ослања на ратна збивања.

* Прошле су три године Владе премијера Мирка Цветковића који је тим поводом рекао да су „због свих успеха Владе критике опозиције политички маркетинг“. Он је економске проблеме, за које каже да су једини, приписао економској кризи, наговештавајући „отварање нових перспектива“. Који су „сви успеси“ Цветковићевог кабинета и шта од њега можемо да очекујемо?

Економско стање у Србији је тешко, али је много теже сазнање да економску полику воде потпуно некомпетентни људи. Можда је премијер Цветковић изгледао у почетку као „Урош нејаки“, али његов избор сада већ личи на план да привилеговани друштвени слојеви, доврше пљачку потпуно осиромашене Србије. То је почело првом Коштуничином владом, када су створене веома опасне везе неколико српских тајкуна и најближег Костуничиног окружења, пре свега његовог кабинета. Тада су све главне финансијске афере и креиране, од приватизација трговачке мреже до продаје „Вечерњих новости“. Ми сада живимо у сенци те фазе потпуног безакоња, од Луке Београд до „Путева Србије“, или набавки у Железницама.

Време Војислава Коштунице неће бити запамћено само по паљењу амбасада и опструисању суђења убицама Зорана Ђинђића, већ и по незапамћеном богаћењу неколико људи у Србији. Влада Мирка Цветковића није имала снаге ни да покрене истраге тих незаконитости. И сама је ушла у мутне послове са тим људима и тиме урушила и оно мало кредибилитета који је имала.

С друге стране, не постоје економски приоритети земље. Заправо, мењају се свака три месеца. И резултат је потпуна пауперизација грађана. У Србији се полако шири страх од беде и неки делови Србије су потпуно економски девастирани. То вешто користи краљ српских демагога Млађан Динкић, који верује да ће га обећања о регионалном развоју поново довести на власт. Човек који је у политику ушао књигом „Економија деструкције“, која је критиковала Милосевићеву пљачку грађана, сада користи економску деструкцију за коју је и сам одговоран, за политичку промоцију. Треба заиста бити посебна личност, па на такав начин доћи на власт.

* У оваквој атмосфери почела је предизборна кампања; премијер тврди да „нема шансе да владајућа коалиција изгуби на изборима“, а аналитичари тврде да је реч о нереалном оптимизму, односно рутинском упућивању позитивних порука бирачима. Шта ће бити кључне теме и поруке којима ће се политичари обратити бирачима?

Изборна кампања ће имати мало тема; статус Косова, економску ситуацију и европске интеграције. Тај коктел ће све веће странке мућкати по својим потребама. Дакле биће неоригинална, комбинација социјалне и националне демагогије. Неће бити нових личности, што ће је чинити неинспиративном. Главни, у суштини и једини проблем, свакако ће бити излазност бирача. Тако ће Србија, после избора, из фазе резигнације стићи до фазе очаја. Србији предстоји неколико врло тешких година. Не радујем се томе.

* Драган Ђилас је оштро критиковао Европску заједницу због наводно непредвидивог броја задатака које ставља пред Србију, као да је реч о својеврсној шикани. Уследили су слични тонови из готово свих странака. Једна од изјава која то илуструје је мали државни удар Ивице Дачића који је најавио да полиција неће штитити учеснике Параде поноса баз одлуке врха власти и наредбу о томе препустио Коалицији за европску Србију. Министар је бахато рекао да неће да ради посао за који је плаћен, а реакција коалиционих партнера није било?

„Проевропски лидер“ Ивица Дачић започео је изборну кампању. Лице које показује је све познатије. После „договорне економије“ његовог бившег газде Слободана Милошевића, сада нам он нуди „договорну полицију“. Таква полиција не би радила оно што јој закон налаже, већ оно што се политичари „договоре“. Дакле, каква људска права, као на пример право на јавно окупљање и јавно изражавање политичког става. Проблем окупљања ће, изгледа, да реши хомофоб, градоначелник Јагодине, Драган Марковиц Палма, Арканов генерал који је постао чувен после изјаве да у Јагодини „нема ни једног хомосексуалца“. Чак и ако оставимо по страни занимљива психоаналитичка тумачења оваквих испада хомофобије, то је политички партнер Ивице Дачића.

Дакле, у Србији су тренутно хомофобне изјаве најсигурнији пут до популарности. Такмичење је управо отворено и сигурно ће му се многи прикључити. Уместо да цивилизују јавност, наши политичари подилазе најнеобразованијем и најконзервативнијем делу грађана. А то је слика наше политичке елите и њеног понашања у целини. Како ће рећи ишта сувисло о Косову, ако то „није популарно“? Популарност је све, друштвена одговорност - ништа.

И онда се може поставити оправдано питање, шта у Србији уопште значи бити политичка или друштвена елита? Ако елита говори језиком улице, ко ће говорити језиком просвећености?

* Тениски успеси Новака Ђоковића засенили су проблеме о којима говоримо. Како, као психолог и као политичар, објашњавате овај национални бег из реалности? Државни врх је Ђоковићев успех експресно оценио као догађај који преко ноћи ствара лепшу слику о Србији у свету, а у острашћенијим изјавама тенисер је употребљаван као осветник за све лоше што се догодило Србима, будући да ни за шта нису били криви. Председник Тадић је констатовао да смо „дуго патили и били под великим притиском“, те да су Ђоковићеве победе „нешто сјајно за Србију о којој је дуго слика била лоше испредана и читава прича постављена на лошим основама“?

Изванредни тениски успеси Новака Ђоковића одавно су политички злоупотребљени у нашем друштву. До тога долази и другде, али не овако масовно. Ја не очекујем да један двадесетчетворогодишњи младић томе може да се супротстави. Али, човек у неверици гледа количину манипулације чисто индивидуалним успехом. У људској природи је да се идентификује са успешнима, али не и да се то приказује као „национална освета“. Неки коментатори су отишли толико далеко, да су то схватили као националну борбу и питање вредности једног народа. Замислите онда, како ће тај кључ за тумачење његовог успеха да изгледа, када он, као и сваки спортиста, дође у ситуацију да губи мечеве. Шта ће онда бити? Национална издаја? Суноврат народа?

Спорт и политика су, нажалост, често испреплетени, али зрели народи се бар труде да то држе раздвојено. Приче о томе да су успеси Новака Ђоковића „ново лице Србије“, имају тачно толико смисла колико је тенис као спорт слика Србије.

* Како, у том контексту, оцењујете данашњи однос грађана Србије према новијој историји? Постоји ли бар минимум сагласности око чињенице да је ратове у бившој Југославији осмислила и реализовала београдска ратна машинерија и да су Срби чинили ратне злочине? Колико је реално очекивати да ће суђење Ратку Младићу помоћи да се грађани Србије коначно суоче са неделима која су у њихово име, али и уз њихову финансијску и бирачку потпору, учињена у Хрватској, БиХ, на Косову?

Однос према непосредној прошлости је једно од најкрупнијих питања савремене Србије. Уместо одговорне и јавне дебате, ми присуствујемо готово хајдучком покушају ревизије историје. Једна група историчара и интелектуалаца, окупљена пре свега око Завода за издавање уџбеника, покушава, готово подвалом, да нас стави пред свршен чин. Већ је бивши председник Српске академије наука и уметности, Дејан Медаковић, уврстио Милана Недића у едицију сто најзначајнијих личности српске историје! Тај културни скандал је прошао готово без реакција јавности. Али то је било тек опипавање терена. Сви каснији покушаји ревизије, ослањали су се на ту технику. Без претходне расправе и стварне рецензије, само се штампају уџбеник или допунска литература за школу, у којима се колаборација током Другог светског рата, прикаже као „спасавање народа“. Тако су временом квислиншка влада Милана Недића и четнички покрет Драже Михаиловића, постали легитимни борци за слободу свог народа и неправедно прогањане личности!?

Потпуно се изоставља суодговорност Недићеве власти за геноцид над Јеврејима у окупираној Србији или масовна стрељања српских антифашиста и родољуба. То се све маскира антикомунизмом, па је тако предлог првог закона о реституцији који је сачинила Коштуничина влада, за датум од кога треба почети реституцију, узела почетак национализације и конфискације после рата, иако је Јеврејима имовина одузета још 1941 године, одлукама управо Недићеве владе. Тако су српски Јевреји, поново сврстани у грађане другог реда, само да би се прикриле злочиначке одлуке Недићевих власти.

Па и фантомско трагање за „гробом Драже Михаиловића” на Ади Циганлији у Београду, део је покушаја да се од њега направи мученик и „невина жртва“. Трагично је то што о овоме немамо ни једну изјаву председника државе или водећих политичара. Као да се ради о приватној иницијативи која нема везе са државом. Уосталом, Демократска странка је у Скупштини Србије гласала за резолуцију којом су изједначена права антифашиста и равногораца током Другог светског рата. Узгред, то никад није преточено у валидна подзаконска акта. То је била само политичка одлука.

Слично је и са догађањима од 1991. до 1995. године, са том разликом што ту има још мање јавне расправе. Заправо, о томе се расправа води само случајно, или поводом неког политичког инцидента. Као да Србија нема снагу за то суочавање. Можда су оне јагоде којима је Ратко Младић почашћен после хапшења, права слика односа према том времену – недостатак пуне свести о тежини злочина који су учињени и о одговорности твораца и нарочито, егзекутора те политике.

Често се каже да Србија тек чека свог Вилија Бранта. Лично мислим да ће прво морати да сачека свог Симона Визентала, човека који је цео свој живот посветио борби да злочинци не остану некажњени. И објавио две књиге под веома карактеристичним насловима: „Убице су међу нама“ и „Правда, не освета”.

Разговарао: Бојан Тончић

(Е-новине)