Željko Cvijanović: Pripreme za vladu Tome i Borisa

Ili: Šta će dalje biti sa Srbijom

Boris jeste učinio mnogo da Srbija bude marionetska tvorevina, ali on, koji to nije omogućio svojim entuzijazmom već svojim slabostima, ne može da obezbedi da taj proces postane nepovratan. Zato će morati da vlada sa Tomom.

Prvo je britanski sudija Vorkmen odbio da izruči Ejupa Ganića Beogradu sa objašnjenjem da bi mu kod nas sigurno sudili tako što bi ga stavili u lonac, naložili vatru i igrali oko njega užičko kolo; onda je bivši ambasador Kroford poručio Borisu kako Kruna ne misli da se dovoljno izvinio za Srebrenicu; a onda mu je aktuelni Vordsvort rekao da je mnogo uvređen što je pisao rezoluciju za Generalnu skupštinu, a da njega nije pitao. Elem, kad vidim šta sve Englezi rade Borisu, pitam čime je sve zalužio tu baražnu vatru; ili im je srušio Stounhendž ili je ogledalce reklo da je lepši od Bekama.

Ne, niti je srpski parlament ogledalce niti im je šta srušio. Naprotiv, omogućio im je da, onako imperijalno, uživaju u jednoj od retkih pobeda na međunarodnoj sceni. Naprotiv, pustio ih je da ga slome, i nešto ne verujem kako su besni zato što je napisao ovu ili onu reč u srpskom predlogu rezolucije ili što je Vuka pustio da odleti u NY bez da je sleteo u Londonu ili njegovom kvartu Prištini.

Rekao bih da su razlozi za englesku ofanzivu drugi. Prvo, Zapad je, posle odluke MSP, već ušao u sledeću etapu Borisovog slabljenja, čak u neku vrstu njegovog demontiranja. I, drugo, ova Albionova sila genetskih eksperata za ponižavanje kolonija to radi u ime svih svojih moćnih prijatelja jer to ume, čak i kad ona sama kolonija više nema.

Sledeće pitanje je zašto bi sada napali Borisa, slomljenog čoveka koji im daje više nego što im je ikada davao, više nego što im je ovde ikada iko davao. I za to su dva razloga. Prvi: baš zato što je slomljen. Kada je Srbija parlamentarnom deklaracijom overila da ponižavajuća presuda MSP neće poremetiti njenu spoljnopolitičku orijentaciju i da i posle svega ostaje u čekaonici gde sede pokajnici i kandidati za prijatelje Zapada, Vašington i Brisel su pročitali kako je Srbija friško slomljena, što će reći dovoljno vruća za oblikovanje, i da ne treba gubiti vreme, već da je valja i odmah kazniti i odmah uterati u sve one rupe u koje je Boris do sada odbijao za stavi nogu, a kamoli nos.

Neka se pripremi Toma

Drugi razlog je, međutim, mnogo važniji: demontiranje Borisa početak je jedne nove etape u odnosima zapadnih sila i Srbije, koja počinje pod radnim naslovom „Neka se pripremi Toma“. Koji Toma? Onaj što je, u očekivanju odluke MSP, otputovao u Brisel istog dana kada je Hašim Tači otputovao u Vašington. Naravno, tamo im nije rekao da ne njega ne računaju jer, da je to bilo moguće, ne bi ga tog dana tamo ni zvali. Razumeli smo se?

Dok je sve što je po Srbiji letelo poslednjih dana završilo na njegovoj glavi, mogao bih da se kladim kako je Boris, bar jednom za to vreme, u sebi pomislio kako bi bilo lepo da mu je sada tu Voja Koštunica. Da, Voja, čovek koji je sa mirom Starca Vukašina umeo da trpi udarce svih tih Kroforda&Vordsvorta, dok je Boris – ah, vremena davna - bio pošteđen i pitan za rešenja sa puno uvažavanja kao jedini urođenik koji u pet ne pije radžu, već čaj. A sada tuku njega, Borisa, a za mišljenje i rešenje sa istim onim uvažavanjem pitaju Tomu, valjda zato što je uspeo da ih ubedi kako je on čaj u pet pio ceo život, ali iz čokanja da bi zavarao Vojvodu i da bi preživeo do ovog srećnog dana kada će svi zajedno Borisa povući na dno, a Srbiju napred.

Kako to izgleda sa Tomom, eno vam živog svedoka Čede Jovanovića, doskoro lidera ovlašćene i u zapadnim ambasadama licencirane grupe za pritisak na svaku srpsku vlast, koji je, uplašen da će ostati bez radnog mesta, zavapio preko „Danasa“ kao Jeremija denuncirajući Tomu srpskoj javnosti da je u Briselu obećao da će priznati Kosovo. 'Ej, Čeda optužuje Tomu za izdaju, i pritom se niko ne pita da li je slagao – šta je posle toga u Borisovoj Srbiji ostalo da se računa kao nemoguće, osim da se bilo ko od tih artista i modela sabere i dođe sebi.

Toma Nikolić se, dakle, ne priprema da preuzme vlast, on je već u njoj, samo što još nije zvanično preuzeo funkcije jer još Čedi nije vratio njegovo radno mesto. Naravno, pitanje je zašto sad Toma, zar stranci već nisu pobedili, zar od Borisa nisu dobili sve što su tražili ili su na putu da dobiju? Zar, gurajući u skupštini onu luzersku rezoluciju, Boris nije, istina bez oduševljenja, priznao tim istim strancima da je Srbija marionetska država sa marionetskom vladom? Jeste, ali ima još.

Naime, Boris ne može strancima da obezbedi da će taj proces stvaranja marionetske Srbije biti nepovratan, prosto zato što više nije dovoljno jak i zato što ne pokazuje dovoljno oduševljenja pred tom činjenicom. Zato je tu Toma, koji takođe nema dovoljno snage, koji ima bar pola stranke napunjene svetom koji veruje kako se on folira i kako ih zapravo vodi da svi za Kosovo izginu i čijoj partiji stranci još nisu sasvim promenili krv praveći od nje deponiju svojih kursista bez partijskog angažmana. Zato je tu Toma, samo on pokazuje entuzijazam da Srbiju liši problema poput Kosova, jer, kad to radi Boris, on to radi zato što je izdajnik, a, kad to radi Toma, on to radi kao otačastveni radenik, i tada svi znamo da drugačije nije ni moglo ni trebalo.

Tako da je, verovali ili ne, Toma definitivno u sledećoj vladi, dok će Boris tek morati da se izbori za tu čast, isto onako kako se to znalo za Borisa i Voju uoči izbora u januaru 2007. godine. Moraće, dakle, Boris da do kraja godine ili malo kasnije proda Telekom da bi s nečim izašao pred birače, koje neće opredeljivati ni Đilasovi mostovi, ni Božina Evropa, ni Vukovo Kosovo, već samo 'leb, i to ne nužno namazan. Za takav nastup pred pučinom potrebno je učiniti nešto da bi Mlađa, kako je obećao, mogao da odmrzne plate i penzije i da Mirka Cvetkovića ne hvataju ponovo u laži kad kaže da ćemo krajem godine videti pozitivne efekte njegovih ekonomskih mera. E sad, Telekom ili smrt, biće Borisova dilema, koja će se, po svoj prilici, završiti prodajom Telekoma, po ceni koja odgovara situaciji u kojoj vam je smrt alternativa prodaji te nekada skupe hrpe žica i vodova.

Izbori u maju?

Tako će negde na proleće, rekao bih u maju, Srbija izaći na izbore, na kojima će pobediti Toma, dok će Boris biti odmah do njega. Stranci rezonuju ovako: to smo završili, a šta ćemo sa Ivicom i Mlađom. Ako se vrati u opoziciju, Ivica ponovo postaje ugrožen od espeesovskih dinosaurusa, a i šteta je izgubiti vrednog čoveka na čijem primeru će Toma u svakom trenutku moći da uči kako ga svetla budućnost čeka ako ne postane ponovo glup. Moraće se u toj ekipi naći mesta i za Mlađu, konstanta Srbije je deficit operativnih ljudi koji završavaju poslove, a i za stabinost takve vlade nije dobro da Mlađu ima u opoziciji. E sad, ako mislite da Toma u toj vladi neće želeti da vidi ni Mlađu ni Ivicu, sasvim ste u pravu, ali ko će ga pitati. Isto kao što Mlađu i Borisa neće pitati imaju li nešto protiv da se u repu tog aviona nađe malo mesta i za Velju.

Biće to toliko široko zagrabljena i toliko šarena ekipa da neće biti nikakav problem da se nazovu vladom nacionalnog konsenzusa ili čak nacionalnog spasa, koja iza sebe ima više od 80 odsto biračkog tela. Naravno, odmah za njima ići će vajni medji i vajniji analitičari, koji će lako ubediti Srbiju da je upravo to ono što joj treba, da je taj široki konsenzus upravo ono što će nas izvući iz ekonomske krize i nacionalnog gliba. Iskreno, da su me pre dve godine pitali, digao bih obe ruke za takvu vladu, ali vremena se menjaju: umesto nečega što je trebalo da se formira na širokom konsenzusu za Srbiju, imaćemo to isto, formirano na širokom konsenzusu za tri-četiri zapadne ambasade.

U toj podeli uloga desiće se još nekoliko važnih stvari, u kojima će se ogledati suštinski smisao takve vlade. Prvo, tamo gde Boris bude ustupao ministarska mesta novim partnerima, to će se dogoditi na kosovskom i nacionalnom polu. To će reći da će iz priče ispasti ovi njegovi starmali klinci koji još veruju da postoji nešto što se sme nazvati nacionalnim interesima. Tako će demokrate biti reformisane kroz vlast i među njima će biti konačno završena borba za Borisovog naslednika, u kojoj će biti otklonjene dve važne dileme: prva, taj se neće zvati Vuk Jeremić, i, druga, taj neće previše čekati da zasedne na mesto koje mu je namenjeno.

Druga važna stvar: Čedi će ponovo biti vraćeno njegovo mesto, opet će biti šef grupe za pritisak. Ali ovaj put imaće mogućnost ozbiljnog rasta, za razliku od prethodnih konstelacija snaga, da će to ugroziti i samog Čedu. Jer njegovi izborni limiti, koji proizlaze iz njegove kontroverzne biografije, nisu bili toliko važni sve dok je LDP bio samo ekipa za pritisak, ali u situaciji kada bi mogli da postanu stranka u borbi za vlast, to je sasvim druga priča.

Poslednje važno pitanje novog rasporeda snaga glasi: šta ćemo na kraju sa Vojom Koštunicom, jedinim koji u ovoj podeli uloga devojci kvari sreću? Taj nevažni Voja je ovde mnogo važan: samo njegov konačni nestanak obećava da proces neće u nekom trenutku otići u drugom pravcu, da Srbi koje vode Boris, Toma i ekipa u nekom trenutku neće poželeti jednog neprskanog antiglobalistu, uverenog da nacionalni interesi nisu psovka, tako vulgarna u ovom vrlom novom svetu koji će od Srbije praviti široka koalicija konsenzusa četiri ambasade.

Drugi Vojin život

Naravno, svi akteri te priče saglasni su da Voja mora da zauvek ode, i to najbolje tako tako što će mu Boris rasturiti stranku, a Toma pokupiti birače. Među njima jedna škola mišljenja zagovara da Voju treba kriminalizovati (ubio Đinđića, zapalio Ambasadu SAD, Šarićev drug iz vojske). Druga škola mišljenja, bliža Borisu, stoji na pozicijama da se to za Voju ne lepi i da bi mu agresivan nastup, koji bi uključio i hapšenje njegovih ljudi, samo podigao popularnost i vratio ga u život na velika vrata. Oni se zato zalažu da Koštunica bude okružen zidom ćutanja i tek da se ponekad podseti koliko je spor, neobavešten i zastareo kao telefaks, a da se u jednom trenutku uoči izbora saopšti da više i nije među živima. Čak i kada Voja ne bi ničim demantovao svoju političku smrt, nisam siguran ni da je to plan koji im radi posao. Jer, njihov problem je u tome što su prilike u Srbiji takve da još malo fali pa da se svet Vojinog vremena seti kao doba kad su jeli meso i išli na more.

Ali važnija od toga jeste činjenica da je za deset godina Bog drugi put pogledao Koštunicu i da je drugi put da je lideru jedne realno male stranke dao da u svojim rukama skoro pa drži sudbinu Srbije. Prvi put 2000, tako što će je spasiti svojom pobedom, a drugi tako što će njena i njegova pobeda zapravo biti njegovo preživljavanje. Znam ljude sa onog krila koje ne vidi perspektivu Srbije kao marionetske državice koje ta činjenica o Voji ispunjava nadom i one koji u tome ne vide ništa dobro, uvereni da su nade uložene u Koštunicu unapred propale. Ali svejedno, eto i jednima i drugima prilike da pokažu da li ima svoj smisao i svoje zatočnike borba za jednu Srbiju koja neće biti leglo nacionalističkog mraka ako se njene vlade ne prave u stranim ambasadama. Igra je počela!

(Standard.rs)