Хроника

Жељко Цвијановић: Припреме за владу Томе и Бориса

Штампа
уторак, 03. август 2010.

Или: Шта ће даље бити са Србијом

Борис јесте учинио много да Србија буде марионетска творевина, али он, који то није омогућио својим ентузијазмом већ својим слабостима, не може да обезбеди да тај процес постане неповратан. Зато ће морати да влада са Томом.

Прво је британски судија Воркмен одбио да изручи Ејупа Ганића Београду са објашњењем да би му код нас сигурно судили тако што би га ставили у лонац, наложили ватру и играли око њега ужичко коло; онда је бивши амбасадор Крофорд поручио Борису како Круна не мисли да се довољно извинио за Сребреницу; а онда му је актуелни Вордсворт рекао да је много увређен што је писао резолуцију за Генералну скупштину, а да њега није питао. Елем, кад видим шта све Енглези раде Борису, питам чиме је све залужио ту баражну ватру; или им је срушио Стоунхенџ или је огледалце рекло да је лепши од Бекама.

Не, нити је српски парламент огледалце нити им је шта срушио. Напротив, омогућио им је да, онако империјално, уживају у једној од ретких победа на међународној сцени. Напротив, пустио их је да га сломе, и нешто не верујем како су бесни зато што је написао ову или ону реч у српском предлогу резолуције или што је Вука пустио да одлети у НY без да је слетео у Лондону или његовом кварту Приштини.

Рекао бих да су разлози за енглеску офанзиву други. Прво, Запад је, после одлуке МСП, већ ушао у следећу етапу Борисовог слабљења, чак у неку врсту његовог демонтирања. И, друго, ова Албионова сила генетских експерата за понижавање колонија то ради у име свих својих моћних пријатеља јер то уме, чак и кад она сама колонија више нема.

Следеће питање је зашто би сада напали Бориса, сломљеног човека који им даје више него што им је икада давао, више него што им је овде икада ико давао. И за то су два разлога. Први: баш зато што је сломљен. Када је Србија парламентарном декларацијом оверила да понижавајућа пресуда МСП неће пореметити њену спољнополитичку оријентацију и да и после свега остаје у чекаоници где седе покајници и кандидати за пријатеље Запада, Вашингтон и Брисел су прочитали како је Србија фришко сломљена, што ће рећи довољно врућа за обликовање, и да не треба губити време, већ да је ваља и одмах казнити и одмах утерати у све оне рупе у које је Борис до сада одбијао за стави ногу, а камоли нос.

Нека се припреми Тома

Други разлог је, међутим, много важнији: демонтирање Бориса почетак је једне нове етапе у односима западних сила и Србије, која почиње под радним насловом „Нека се припреми Тома“. Који Тома? Онај што је, у очекивању одлуке МСП, отпутовао у Брисел истог дана када је Хашим Тачи отпутовао у Вашингтон. Наравно, тамо им није рекао да не њега не рачунају јер, да је то било могуће, не би га тог дана тамо ни звали. Разумели смо се?

Док је све што је по Србији летело последњих дана завршило на његовој глави, могао бих да се кладим како је Борис, бар једном за то време, у себи помислио како би било лепо да му је сада ту Воја Коштуница. Да, Воја, човек који је са миром Старца Вукашина умео да трпи ударце свих тих Крофорда&Вордсворта, док је Борис – ах, времена давна - био поштеђен и питан за решења са пуно уважавања као једини урођеник који у пет не пије раџу, већ чај. А сада туку њега, Бориса, а за мишљење и решење са истим оним уважавањем питају Тому, ваљда зато што је успео да их убеди како је он чај у пет пио цео живот, али из чокања да би заварао Војводу и да би преживео до овог срећног дана када ће сви заједно Бориса повући на дно, а Србију напред.

Како то изгледа са Томом, ено вам живог сведока Чеде Јовановића, доскоро лидера овлашћене и у западним амбасадама лиценциране групе за притисак на сваку српску власт, који је, уплашен да ће остати без радног места, завапио преко „Данаса“ као Јеремија денунцирајући Тому српској јавности да је у Бриселу обећао да ће признати Косово. 'Еј, Чеда оптужује Тому за издају, и притом се нико не пита да ли је слагао – шта је после тога у Борисовој Србији остало да се рачуна као немогуће, осим да се било ко од тих артиста и модела сабере и дође себи.

Тома Николић се, дакле, не припрема да преузме власт, он је већ у њој, само што још није званично преузео функције јер још Чеди није вратио његово радно место. Наравно, питање је зашто сад Тома, зар странци већ нису победили, зар од Бориса нису добили све што су тражили или су на путу да добију? Зар, гурајући у скупштини ону лузерску резолуцију, Борис није, истина без одушевљења, признао тим истим странцима да је Србија марионетска држава са марионетском владом? Јесте, али има још.

Наиме, Борис не може странцима да обезбеди да ће тај процес стварања марионетске Србије бити неповратан, просто зато што више није довољно јак и зато што не показује довољно одушевљења пред том чињеницом. Зато је ту Тома, који такође нема довољно снаге, који има бар пола странке напуњене светом који верује како се он фолира и како их заправо води да сви за Косово изгину и чијој партији странци још нису сасвим променили крв правећи од ње депонију својих курсиста без партијског ангажмана. Зато је ту Тома, само он показује ентузијазам да Србију лиши проблема попут Косова, јер, кад то ради Борис, он то ради зато што је издајник, а, кад то ради Тома, он то ради као отачаствени раденик, и тада сви знамо да другачије није ни могло ни требало.

Тако да је, веровали или не, Тома дефинитивно у следећој влади, док ће Борис тек морати да се избори за ту част, исто онако како се то знало за Бориса и Воју уочи избора у јануару 2007. године. Мораће, дакле, Борис да до краја године или мало касније прода Телеком да би с нечим изашао пред бираче, које неће опредељивати ни Ђиласови мостови, ни Божина Европа, ни Вуково Косово, већ само 'леб, и то не нужно намазан. За такав наступ пред пучином потребно је учинити нешто да би Млађа, како је обећао, могао да одмрзне плате и пензије и да Мирка Цветковића не хватају поново у лажи кад каже да ћемо крајем године видети позитивне ефекте његових економских мера. Е сад, Телеком или смрт, биће Борисова дилема, која ће се, по свој прилици, завршити продајом Телекома, по цени која одговара ситуацији у којој вам је смрт алтернатива продаји те некада скупе хрпе жица и водова.

Избори у мају?

Тако ће негде на пролеће, рекао бих у мају, Србија изаћи на изборе, на којима ће победити Тома, док ће Борис бити одмах до њега. Странци резонују овако: то смо завршили, а шта ћемо са Ивицом и Млађом. Ако се врати у опозицију, Ивица поново постаје угрожен од еспеесовских диносауруса, а и штета је изгубити вредног човека на чијем примеру ће Тома у сваком тренутку моћи да учи како га светла будућност чека ако не постане поново глуп. Мораће се у тој екипи наћи места и за Млађу, константа Србије је дефицит оперативних људи који завршавају послове, а и за стабиност такве владе није добро да Млађу има у опозицији. Е сад, ако мислите да Тома у тој влади неће желети да види ни Млађу ни Ивицу, сасвим сте у праву, али ко ће га питати. Исто као што Млађу и Бориса неће питати имају ли нешто против да се у репу тог авиона нађе мало места и за Вељу.

Биће то толико широко заграбљена и толико шарена екипа да неће бити никакав проблем да се назову владом националног консензуса или чак националног спаса, која иза себе има више од 80 одсто бирачког тела. Наравно, одмах за њима ићи ће вајни медји и вајнији аналитичари, који ће лако убедити Србију да је управо то оно што јој треба, да је тај широки консензус управо оно што ће нас извући из економске кризе и националног глиба. Искрено, да су ме пре две године питали, дигао бих обе руке за такву владу, али времена се мењају: уместо нечега што је требало да се формира на широком консензусу за Србију, имаћемо то исто, формирано на широком консензусу за три-четири западне амбасаде.

У тој подели улога десиће се још неколико важних ствари, у којима ће се огледати суштински смисао такве владе. Прво, тамо где Борис буде уступао министарска места новим партнерима, то ће се догодити на косовском и националном полу. То ће рећи да ће из приче испасти ови његови стармали клинци који још верују да постоји нешто што се сме назвати националним интересима. Тако ће демократе бити реформисане кроз власт и међу њима ће бити коначно завршена борба за Борисовог наследника, у којој ће бити отклоњене две важне дилеме: прва, тај се неће звати Вук Јеремић, и, друга, тај неће превише чекати да заседне на место које му је намењено.

Друга важна ствар: Чеди ће поново бити враћено његово место, опет ће бити шеф групе за притисак. Али овај пут имаће могућност озбиљног раста, за разлику од претходних констелација снага, да ће то угрозити и самог Чеду. Јер његови изборни лимити, који произлазе из његове контроверзне биографије, нису били толико важни све док је ЛДП био само екипа за притисак, али у ситуацији када би могли да постану странка у борби за власт, то је сасвим друга прича.

Последње важно питање новог распореда снага гласи: шта ћемо на крају са Војом Коштуницом, јединим који у овој подели улога девојци квари срећу? Тај неважни Воја је овде много важан: само његов коначни нестанак обећава да процес неће у неком тренутку отићи у другом правцу, да Срби које воде Борис, Тома и екипа у неком тренутку неће пожелети једног непрсканог антиглобалисту, увереног да национални интереси нису псовка, тако вулгарна у овом врлом новом свету који ће од Србије правити широка коалиција консензуса четири амбасаде.

Други Војин живот

Наравно, сви актери те приче сагласни су да Воја мора да заувек оде, и то најбоље тако тако што ће му Борис растурити странку, а Тома покупити бираче. Међу њима једна школа мишљења заговара да Воју треба криминализовати (убио Ђинђића, запалио Амбасаду САД, Шарићев друг из војске). Друга школа мишљења, ближа Борису, стоји на позицијама да се то за Воју не лепи и да би му агресиван наступ, који би укључио и хапшење његових људи, само подигао популарност и вратио га у живот на велика врата. Они се зато залажу да Коштуница буде окружен зидом ћутања и тек да се понекад подсети колико је спор, необавештен и застарео као телефакс, а да се у једном тренутку уочи избора саопшти да више и није међу живима. Чак и када Воја не би ничим демантовао своју политичку смрт, нисам сигуран ни да је то план који им ради посао. Јер, њихов проблем је у томе што су прилике у Србији такве да још мало фали па да се свет Војиног времена сети као доба кад су јели месо и ишли на море.

Али важнија од тога јесте чињеница да је за десет година Бог други пут погледао Коштуницу и да је други пут да је лидеру једне реално мале странке дао да у својим рукама скоро па држи судбину Србије. Први пут 2000, тако што ће је спасити својом победом, а други тако што ће њена и његова победа заправо бити његово преживљавање. Знам људе са оног крила које не види перспективу Србије као марионетске државице које та чињеница о Воји испуњава надом и оне који у томе не виде ништа добро, уверени да су наде уложене у Коштуницу унапред пропале. Али свеједно, ето и једнима и другима прилике да покажу да ли има свој смисао и своје заточнике борба за једну Србију која неће бити легло националистичког мрака ако се њене владе не праве у страним амбасадама. Игра је почела!

(Standard.rs)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]