Afera Vikiliks je već sada razotkrila naličje i licemerje visoke svetske politike. Naročito američke – čija vlada juri DŽulijana Asanža, dok, s druge strane, u Srbiji i drugim satelitskim državicama i teritorijama direktno finansira lokalne medijske projekte.

Potencijalno najlepša stvar po naprednjake nije se odigrala u nedelju u Areni, nego dan ranije na sednici predsedništva DS, gde je Boris Tadić, između dva izvinjenja, rešio da malo trenira unutarstranačku demokratiju, razume se, na polovičan i već po običaju najgori način.

Nije ovo prilika za konačno, a pogotovo ne precizno svođenje računa. Ali činjenica je da kada neko od sada pomene „deset izgubljenih godina“ i „strašnu deceniju za nama“, bez dodatnih objašnjenja neće biti jasno na koju to deceniju misli. U svakom slučaju, Srbija i srpski narod su van svake sumnje izgubili obe decenije.

Ukoliko srpskog predloga rezolucije ne bi bilo, ili ako bi on bio promenjen i razvodnjen, trijumf Zapada bi bio kompletan, a Srbija toliko ponižena i kompromitovana da će ubuduće bilo kakva njena inicijativa delovati komično i potpuno irelevantno.

Ne mislim ja da je vlast „namerno htela da izgubi“ da bi onda imala alibi za predaju Kosova i odustajanje od dalje borbe. Daleko od toga. Nečasno je ne pokušati pružiti otpor, a pogotovo je sramno u nasilju protiv sebe i svoje države dobrovoljno saučestvovati.