Po mom skromnom mišljenju, tu negde sa belim šengenom „evropski put Srbije“ se uglavnom i završava. Bilo zato što mi nećemo moći, umeti ili hteti da ispunimo sve postavljene uslove, bilo zato što se možda neće povoljno rasplesti klupko izukrštanih spoljnih i unutrašnjih interesa koji određuju politiku EU.

Oduvek je bilo prevare i varalica – ali je danas prevara podignuta na rang principa. U ovom sistemu vrednosti neuporedivo je veća sramota biti siromašan nego biti lopov i prevarant. Tim pre što su lopovluk i prevara – baš kao zakon i moral – postali veoma rastegljive kategorije.

Bili bi potrebni tomovi knjiga da se saberu sve neistine i sve gadosti koje su u ovom periodu izgovorene i napisane o Srbima. A posebna je priča što u svim tim neistinama i gadostima često glavnu reč vodili upravo intelektualci iz Srbije, i/ili srpske nacionalnosti.

Uostalom, tog 14. oktobra 2008. kada je Predlog statuta usvajan u pokrajinskoj skupštini, u glavnoj ulozi nisu bili Čanak i Pastor, već upravo Pajtić, koji je u te sitne sate prisutni auditorijum pozdravio jednim gromkim i državničkim – „Dobro jutro Vojvodino“.

Pokazalo se da u mitologizovanom "evropskom carstvu" uopšte ne caruje "drugarstvo", i daleko od toga da je "sve lepo" i "nežno", nego svako vodi prvenstveno računa o sopstvenim interesima, svojim radnicima, svojim bankama i svojim kompanijama.