Crna Gora u NATO i nova geopolitička realnost na Balkanu

 U trenutku dok budete čitali ovaj tekst, u petak 28. aprila, poslanici Skupštine Crne Gore će na Cetinju usvajati Protokol o članstvu u severno-atlanskoj alijansi. Prosrpska i proruska opozicija okupljena oko Demokratskog fronta priprema proteste. A upravo dok tekst nastaje Mitropolit crnogorski-primorski Amfilohije na istom tom Cetinju služi parastos žrtvama NATO bombardovanja Srbije i Crne Gore, u Makedoniji gori – a Srbija se „češlja“.

Zašto će odluka o članstvu biti doneta u crnogorskoj skupštini, a ne na referendumu? Odgovor je jednostavan i znaju ga svi u Crnoj Gori i okruženju. Zato što, uprkos intenzivnoj pro-NATO propagandi, koju Đukanovićev režim sprovodi već više od deset godina, to jest, od trenutka proglašenja samostalnosti od Srbije, u Crnoj Gori još uvek ne postoji većina koja bi takvu odluku na referendumu izglasala. Uprkos tome što se za članstvo u NATO bezrezervno izjašavaju  praktično svi pripadnici albanske, muslimanske („bošnjačke“) i hrvatske nacionalne manjine, i bez obzira što kombinacijom pritisaka i ucena režim uspeva za sebe da obezbedi tanku većinu na izborima, podrška javnosti članstvu u NATO alijansi ne prelazi 40 odsto. Znaju to verovatno i u Briselu i Vašingtonu, ali im očigledno ne smeta. Pokazalo se još jednom da demokratski principi i načela odlaze u drugi plan kada su geopolitički interesi u pitanju.

O prirodi crnogorskog režima ne treba mnogo trošiti reči. Ono, međutim, što čudi i zbunjuje mnoge posmatrače, a naročito patriotske i proruske krugove u Beogradu, jeste čuđenje i zbunjenost koju je ruska diplomatija pokazala povodom ovog (ne)očekivanog zaokreta režima Mila Đukanovića – koji nije bio iznenađenje nizakoga sem za pojedine ruske diplomatske krugove, koji su, iz naivnosti ili iz interesa, dopustili da budu obmanuti slatkorečivošću Đukanovićevih emisara i porukama o „večnom crnogorsko-ruskom prijateljstvu“.

Poseban aspekt čitave priče jeste Srbija i držanje aktuelne vlasti u Beogradu, koja se ponaša kao da je se događaji u Podgorici ne tiču i kao da se dešavaju negde u centralnoj Africi, a ne u najbližem geografskom, političkom, verskom i etničkom okruženju. A po pitanju crnogorskog članstva u NATO Beograd zauzima stav koji je negde na sredini između nezainteresovanosti i odobravanja. Najdalje u tom pravcu otišao je koliko juče aktuelni ministar odbrane Zoran Đorđević rekavši da „Srbija poštuje odluku vlasti Crne Gore o ulasku u NATO, ali će se Beograd pridržavati politike vojne neutralnosti“ (izjava  agenciji "Sputnik“, 26. april 2017).

- Što se tiče naših odnosa sa Crnom Gorom, mi imamo dobre odnose, poštujemo njihov izbor u interesu njihovog naroda - rekao je Đorđević koji učestvuje na Moskovskoj konferenciji o međunarodnoj bezbednosti. A da bi verovatno malo ublažio opor ukus koje su ove reči mogle izazvati kod ruskih domaćina, Ministar je dodao da „Srbija sprovodi nezavisnu politiku i da će ostati vojno neutralna“.

Ne znam da li je to Rusima dovoljno? Da li se povodom Srbije  samo teše, ili imaju neki plan? Da li trenutno na Balkanu ne mogu više, ili samo nemaju interesa za ozbiljniji angažman?

Ne znam da li je to Rusima dovoljno? Da li se povodom Srbije  samo teše, ili imaju neki plan? Da li trenutno na Balkanu ne mogu više, ili samo nemaju interesa za ozbiljniji angažman? Na ta pitanja će neko u Moskvi morati da odgovori – pre nego što im se Đukanović i Podgorica ne ponove u Beogradu. Ili negde još bliže. No, to je njihov problem, koji se nas, razume se, itekako tiče. Ali mi moramo živeti, raditi i boriti se, ne čekajući da u Moskvi, Berlinu, ili Vašingtonu neko nešto shvati, prelomi i/ili dogovori.

Srgej Šojgu je, naravno, potpuno u pravu kad kaže da je „vojni potencijal Podgorice ravan nuli“, te da u tom smislu njen ulazak u NATO klub svakako neće uvećati borbene kapacitete Alijanse. To nije sporno. Ali, nažalost, tačan je i drugi deo Šojguove izjave na Moskovskoj bezbednosnoj konferenciji: „Geografski položaj Crne Gore omogućava NATO-u da pojača kontrolu na Balkanu“. No, upravo iz tog razloga indolentnost i povlačenje Rusije, kao i pasivnost i ambivalentno držanje Beograda nisu bili od pomoći ni Podgorici, ni Beogradu, ni Mosvi. A pogotovo ne stabilnosti na Balkanu. Kao što nikome ne pomažu ni naknadna pamet i nervozne reakcije. U što ćemo se, bojim se, moći uveriti vrlo brzo u danima koji su pred nama.