субота, 24. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Црногорски избори и српске поуке – умереност у захтевима, потискивање лидерских сујета, тражење заједничког именитеља, спремност на личну жртву и „санитарни“ отклон од прорежимске опозиције
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Црногорски избори и српске поуке – умереност у захтевима, потискивање лидерских сујета, тражење заједничког именитеља, спремност на личну жртву и „санитарни“ отклон од прорежимске опозиције

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
недеља, 20. септембар 2020.

Избори су завршени. Политичко тло се после земљотреса полако слеже. Конституисање новог парламента је у току. А Црна Гора се налази пред сменом власти, што изазива неверицу и нервозу како код неочекивано поражених, тако и – ако не још и више – код самих победника.

 Инерција је моћна сила. Како у физици, тако и у психологији и политици

Иако су нека објављена истраживања јавног мњења (пре свега, оно „Нове српске политичке мисли“ са почетка августа, иначе много нападано у црногорким режимским круговима) најављивала могућност таквог исхода, мало ко је заиста веровао да је могуће да Ђукановић изгуби изборе. „Ма, средиће опет то већ некако Мило, на овај или онај начин“, одмахивали су руком чак и добри познаваоци црногорских политичких прилика. Инерција је моћна сила. Како у физици, тако и у психологији и политици. И потребна је велики напор да се та сила политичке апатије, ентропије и инерције савлада.

Црногорска опозиција, која је годинама била еталон за неупешну, политички јалову и морално сумњиву дружину, преко ноћи је постала св(иј)етли узор, идеал и пример који се прекорно потура под нос српским опозиционарима. И при томе се, наравно, претерује. Баш као што је претерано било и оно њихово раније „хејтовање“ због силних изборних неуспеха, као да делују у неком „шведском“ или бар италијанском политичком систему, где је промена власти нешто што се подразумева и рутински догађа.

Не. Власт у Црној Гори је 30. августа први пут у њеној историји промењена (тј. ваљда ће бити промењена) демократским путем и на изборима. Све до сада, мењала се само смрћу, превратима – или никако. Зато је и разумљиво одушевљење које је пртходних недеља и дана, након објаве првих резултата, захватило црногорске опозиционе масе, укључујући и кибицере из окружења, а нарочито из Србије.

Ма шта ко говорио, избори у Црној Гори за грађане Србије нису исто што и избори у нпр. Бугарској (па ни Хрватској). Референдумска рана још пече, Ђукановићево признање косовске независности није заборављено, а овај пут су и масовне црквено-народне литије као реакција на режимски покушај преузимања имовине СПЦ додатно сензитивисале – и наелектрисале – српску јавност 

Уз неке заиста маргиналне изузетке (окупљене око „Апела 88“, листа „Данас“, дела НВО и ЛДП-ЛСВ остатака), српска јавност је готово плебисцитарно и еуфорично поздравила најављену смену власти у Подгорици. Разлог томе је, да се не лажемо, првенствено национални. Ма шта ко говорио, избори у Црној Гори за грађане Србије нису исто што и избори у нпр. Бугарској (па ни Хрватској). Референдумска рана још пече, Ђукановићево признање косовске независности није заборављено, а овај пут су и масовне црквено-народне литије као реакција на режимски покушај преузимања имовине СПЦ додатно сензитивисале – и наелектрисале – српску јавност према збивањима у Црној Гори. А, с друге стране, у црногорском политичком „чуду“ добар део опозиционо настројених грађана Србије видео је трачак наде да би се нешто слично можда могло десити и у Београду. 

И отуд, разумљиво, готово еуфорично величање Здравка Кривокапића и – нарочито – Дритана Абазовића и истицање „црногорског примера“ као нечег што и српска опозиција треба беспоговорно да следи. А онда и колатерална лавина критика – делом оправданих, а делом малициозних – према „матичној“, српској опозицији. У том хору налазе се они искрено незадовољни и фрустрирани подређеним положајем опозиције у односу на режим, али такође и прорежимски аналитичари и експерти увек вољни да нешто „принципијелно“, „непристрасно“ и са висине спочитају сваком ко се појави као противник и критичар Александра Вучића. А ту су, коначно, и сами опозиционари, или бар део њих, који из црногорског примера појединачно извлаче оно што им одговара и то сервирају као универзални рецепт и поуку.

Тако је,сада, из ових, како аналитичких, тако и политичких кругова лансиран закључак, такорећи, аксиом да рецепт за успех лежи у више опозиционих колона, које се међусобно не нападају, а које захватају – и циљају – тачно одређене делове бирачког тела, што би, према овој распрострањеној школи мишљења, требало да буде путоказ и за српску опозицију.    

Наравно да је добро компоновање опозиционих колона на последњим црногорским изборима било корисно и важно. Тим пре што је увек до сада барем неколико драгоцених процената опозиционих (и то углавном про-српских) гласова остајало испод црте и пропорционално се већински преливало ДПС-у. То се овога пута није догодило. И без обзира што су, реално, и СНП и Марко Милачић могли рачунати на самосталан прелазак цензуса, превагнуло је (исправно) уверење да се не сме ризиковати – а и да ће заједничко окупљање око Демократског фронта овој листи сем пуког механичког збира обезбедити и бар још који проценат синергетског бонуса. Што се на крају и догодило.

Тачно је и то да су после много покушаја и погрешака три опозиционе листе биле направљене тако да захвате из различитих политичких базена. Уз нешто поједностављивања, могло би се рећи да је листа око Фронта захватила гро тврдог (и најтврђег) српског бирачког тела. Она око Бечићевих Демократа ишла је на нешто мекши и урбанији српско-црногорски микс (Црногорци који говоре српским језиком), док је УРА била оријентисана на оне грађански, али и искрено антиђукановићевски настројене црногорске бираче.

Али такво позиционирање само је један у низу чинилаца који су на крају резултирали – наизглед – тесном, али заправо великом опозиционом победом. А сви други фактори који су се овај пут у Црној Гори успешно стекли у Србији тренутно не постоје. И питање да ли ће их уопште бити.  

Црногорски режим је био несумњиво ауторитаран, склон систематским изборним манипулацијама, огрезао у корупцију и организовани криминал. (И у том погледу сличности са Србијом има колико хоћете.) Али у Црној Гори два најчитанија дневна листа подржавају опозицију (један „грађанску“, други „про-српску“), а на страни опозиције су биле и најмање две гледане телевизије и неколико врло праћених портала. Уз неке изузетке, црногорски НВО сектор (на челу са популарном Вањом Ћаловић) такође је био на страни опозиције, тачније, активно против Ђукановића. А исто тако – и то такође јавно – и двојица од најозбиљнијих пословних људи (можете их звати и „тајкунима“) у Црној Гори.  И, коначно – а заправо прво – због спорног „Закона о слободи в(ј)ероисповести“, против режима на овим изборима била је и Српска православна црква у Црној Гори, на челу са митрополитом Амилохијем и владиком Јоаникијем и њиховим верним и добро организованим свештенством.

Српска опозиција тренутно нема подршку ни медија, ни пословних кругова, ни НВО сектора – а о цркви и међународним факторима да и не говоримо

 Све горе побројано у данашњој Србији је мисаона именица. Односно, српска опозиција тренутно нема подршку ни медија, ни пословних кругова, ни НВО сектора – а о цркви и међународним факторима да и не говоримо.   

Значи ли то да црногорски случај и пример ништа не казује и не може бити употребљен као путоказ за опозицију у српској политичкој арени? Напротив. Итекако може. Само се треба клонити површних рецепата, поједностављеног шематизма и преписивања. А онда се из црногорског примера и из успешно окончане борбе црногорске опозиције итекако могу извући драгоцене поуке.  

Пре свега, одмереност и умереност у захтевима и обећањима. Потискивање лидерских сујета и одустајање од идеолошког секташтва. Спремност на личну жртву. Оштар „санитарни“ отклон од лажне „опозиције“ и оних који покушавају да лове у мутном. Искрена међусобна солидарност и тражење најмањег заједничког садржиоца, а не тачака разликовања и раздвајања

Пре свега, одмереност и умереност у захтевима и обећањима. Потискивање лидерских сујета и одустајање од идеолошког секташтва. Спремност на личну жртву. Оштар „санитарни“ отклон од лажне „опозиције“ и оних који покушавају да лове у мутном. Искрена међусобна солидарност и тражење најмањег заједничког садржиоца, а не тачака разликовања и раздвајања. Складна комбинација старих кадрова и „нових лица“ уместо јаловог истрајавања на једном или другом. Гесло “сви за једног, један за све“, уместо принципа „да комшији цркне крава“. Чврст гард према режиму и имуност на његове заводљиве „данајске дарове“ и „непристојне понуде“.

А када се све то састави и стекне (и уколико се, наравно, икада стекне), онда ће одлука о једној или више колона бити оно што и треба да буде – само ствар тактике и процене у конкретним околностима. И обрнуто, уколико се горе наведени услови и претпоставке не стекну, никакво бајање, слагање и преслагање колона неће бити од помоћи.

Видети још: Ђорђе Вукадиновић: Црна Гора 2020 – шансе за промену дефинитивно има!

Ђорђе Вукадиновић: Последњи танго у Подгорици?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер