уторак, 22. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Империја узвраћа ударац?

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 12. децембар 2013.

Ако сам претходни текст почео констатацијом да је то „била једна лоша недеља за евро-атлантску империју и њене интересе широм света“, овај би комотно могао да се зове „Империја узвраћа ударац“. Не кажем да ће у томе и успети, борба је тек почела, али треба се чувати еуфорије и површног тријумфализма (типа „лако ћемо“) који нам се много пута обио о главу. Уосталом, када сам једном, у ову материју више него добро упућеном познанику рекао да је, почетком радова на Јужном току, Русија на Балкану „коначно добила једну рунду“, забринуто је одговорио (мада мислим да мало претерује) да је чак и та рунда под дебелим знаком питања. „Пре бих рекао да је реч о добијеном загревању“, каже.  

Било како било, одлука украјинске владе да одложи потписивање споразума са Бриселом и да се бар делимично окрене ка истоку изазвала је праву политичку драму, немире и ескалацију насиља. Нема дилеме да се на улицама Кијева ових дана примењује стара империјална тактика „завади, па владај“. Али, исто тако, нема сумње да су земље попут Украјине или Србије (а о бившој Југославији да и не говоримо) одличан материјал за упражњавање ове древне и омиљене стратегије захваљујући којој је стари Рим вековима владао светом.

Можда једино позитивно у читавој ствари јесте то што су маске прилично попадале и што се показало да се иза насмешеног лица и „меке“ евро-моћи крију старе амбиције и стари ресентимани. И при томе не мислим само на Немачку, на коју, с разлогом, најпре помислимо када се помене историјски ревизионизам и историјски комплекси. Поред Берлина ту су и Пољска (нарочито активна у украјинском случају), Румунија, Мађарска, Хрватска (која ће – зар ико ту може имати трунку сумње? – бити посебно заинтересована за нашу „европску будућност“). Укратко, свако, у мери своје тежине и свог утицаја, коме се пружи прилика да испод скута „Великог брата“ оствари нешто од сопствених геополитичких планова, амбиција и фрустрација.  

Показало се да иако Брисел, реално, нема много тога конкретног да понуди новим земљама-кандидатима, има довољно капацитета да загорча живот њиховим недовољно ЕУ-ентузијастичним властима. Зато се, сигуран сам, догађаји у Кијеву са посебном пажњом прате у Немањиној улици у Београду. Јер танка је линија која дели ЕУ-одликаша и миљеника, у једном моменту, од ЕУ-отпадника, у другом. Довољан је само један „погрешан корак“. А онда се све мења и све долази у питање.

Актуелна влада у Београду, додуше, засад није направила ниједан погрешан корак у том смислу (рекао бих – нажалост!) и зато делује стабилно, упркос катастрофалним резултатима у готово свим областима. Јер, збиља, шта су успеси (и „успеси“) српске власти и темељи њене привидне чврстине у овом тренутку? Бриселски споразум са Приштином – којим је прибављена спољнополитичка (тачније, западна) подршка – и хапшење Мирослава Мишковића, чиме је власт стекла рејтинг и капацитет да оно прво реализује. Али ни једно ни друго не би могло бити довољно ефикасно одрађено без фрапантне медијске контроле, цензуре и аутоцензуре, о којој су све претходне владајуће гарнитуре могле само да сањају. И, наравно, без стране подршке која, зарад „косовског прогреса“, затвара очи пред овим последњим и претпоследњим, или, у најбољем случају, тек благо скреће пажњу на „неке неприхватљиве појаве“ у медијској и правосудној сфери.     

Механизам Вучићеве владавине (јер о њему се ради, сви остали су само привремени партнери и сапутници) јесте у основи провидан, једноставан и јасан – али због тога не и мање ефикасан. Најпре се успостави (не)формална контрола над медијским и безбедносним апаратом, а онда тако стечена моћ употреби за јачање личног рејтинга и ауторитета у јавном мњењу. А онда тај рејтинг користи као аргумент за стицање још више моћи. Али главни стуб је ипак поменута спољна подршка, без које ни оне првобитне контроле не би било.

Не треба заборавити да је и ДС-ов политички брод, уз све своје унутрашње проблеме, поделе и сукобљене интересе, годинама деловао моћно и суверено – све док се кретао по координатама и нотама западних амбасада и координатора. Када је Тадић помислио да би можда могао и сам, и да му успешно пацификовање СПС-а и радикала даје кредит да, можда, не мора испунити баш све што се од њега тражи, или не баш одмах, напросто су га заобишли и склопили дил управо са тим „мрачним снагама“ из деведесетих чијем повратку је он, наводно, стајао на путу.

И „мрачне снаге“ су научиле лекцију. Кад је тако лако низ воду пуштена тако важна и деценијска аквизиција попут Бориса Тадића и Демократске странке, они сами се подршци могу надати само док захтеве испуњавају беспоговорно – као што су у случају Косова и испуњавали.  

(Узгред речено, изгледа да је лекцију научио и Тадић, па тако за случају свог новог повратка најављује (још) већу кооперативност и још тешњу сарадњу да ЛДП-ом и осталим „проевропским“ снагама, а за своју злехуду судбину јавно оптужује Вука Јеремића који га је „свађао са светом“.)     

И зато Вучић још увек не расписује ванредне изборе – иако то жарко жели и иако је Србија, по многим параметрима, све ближа хаосу и ванредном стању. Не расписује их не зато што зна да је, као што му („тарабићевски“) скреће пажњу Ивица Дачић, у Србији изгубио свако (Милошевић, Коштуница, Тадић) ко је ишао на превремене изборе, већ зато што зна да их је изгубио свако ко за то расписивање није имао западну подршку или макар одобрење. То је горка политичка поука, која се ретко наглас изговара, али коју и те како добро знају овдашњи политички чимбеници, укључујући и, наизглед, свемоћног Вучића. И коју, између осталог, треба да имају на уму руски посматрачи када се питају и чудом чуде како то да, након свега што смо са те стране доживели, српска политичка елита хрли на Запад, у ЕУ, па чак и у НАТО.

Јер, Украјина је много већа од Србије, много важнија, много ближа Русији и много зависнија од ње. Па се опет повија, грчи и готово распада под ударима због само једног, привременог и врло условног „не“ Бриселу. И, гледано из Србије, могло би се исто тако „чудом чудити“ што се Украјина, упркос свим, готово очигледним предностима таквог избора, тако тешко окреће ка Русији и још теже одриче ЕУ.

Па у чему је онда тајна и извор понекад готово фанатичне евро-филије широм бившег социјалистичког лагера? Један је свакако распрострањена русофобија (не важи за Србију, или бар не у значајној мери), због које се Брисел доживљава као сигурна лука и спас од Русије, „па шта кошта да кошта“. Али има и нешто још мање видљиво, а делотворније.

Погледајмо за тренутак украјинске опозиционаре који нападају Јануковича јер их „одваја од Европе“, украјинску власт која се дефанзивно заклиње како „нису окренули леђа Европи“, па чак и званичну Москву, која поручује да „не жели да се меша у односе Кијева (или Београда) са Европом.“ Дакле, сви они, укључујући власт у Кијеву и Москви, под „Европом“ подразумевају само ЕУ, што чак ни у једној дубоко бриселизованој Србијици, у којој за ЕУ оптира преко осамдесет одсто посланика и готово сто одсто медија, ни изблиза није тако подразумевано једначење. (Узгред, приликом недавног представљања Евро-азијске економске заједнице у Скупштини Србије, оба присутна званичника ове перспективне заједнице, као и руски и белоруски амбасадор, такође су говорили о односима са „Европом“.) И зато су Москва и Кијев, као и сви који овде желе да се отргну из ЕУ загрљаја, у политички дефанзивном и психолошки подређеном положају, уколико противничкој страни унапред поклањају симболичку предност и априорно позитивну конотацију (висок стандард, социјална правда, ред, уређеност) која се, свиђало нам се то или не, у највећем делу европског истока и југо-истока још увек асоцира са појмом „Европе“.

Тај идеолошки магнетизам и та симболичка аура, обилно потпомогнути донацијама Европске комисије локалном невладином сектору, али, такође, и сивилом пост-совјетских друштава, и даље делују, зрачећи по европској периферији попут светлости давно угашених звезда, без обзира на то што већ поодавно нема готово никакву супстанцу и упориште у реалности Европске уније и њених чланица. И зато без темељног раскринкавања и демаскирања ове идеолошке матрице (ЕУ=Европа=ред, правда и благостање) која делује већ на нивоу језика и (под)свести, без обзира на покоју добијену рунду, неће бити правог и трајног ослобођења.                      

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер