Колумне Ђорђа Вукадиновића

Избор патријарха – Свети дух и световна искушења

Штампа
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 17. фебруар 2021.

У животу писца ових редова било је седам или осам председника (не рачунајући оне једногодишње „председнике председништва“), туце „демократских избора“ двадесетак влада – и само три патријарха.

Можда већ и тај податак довољно говори о значају избора пред којим ће се за десетак дана наћи чланови Светог Архијерејског Сабора. И баш зато је важно да им, ако већ не можемо много помоћи, оно барем не отежавамо пред тај, не само за СПЦ, него и за српски народ и државу изузетно важан избор. 

Замислите на тренутак „Чикаго Булсе“ без Џордана и Пипена. КК „Партизан“ без Киће и Праје. Звезду из Барија без Савићевића и Панчева. Шампионе из Индијанополиса без Бодироге и Дивца. Замислите СНС без браће Вучић. Или СПС без Дачића и Бранка Ружића. Е, па – игноришемо ли за трен неупоредивост набројаних ствари – управо у таквој или донекле сличној ситуацији нашла се СПЦ након што је због короне за свега пар седмица остала без митрополита Амфилохија и патријарха Иринеја.

Искрено говорећи, био бих веома срећан уколико би следећи први човек СПЦ по доприносу цркви и држави био барем упола на њиховој висини. А то плашим се, неће бити нимало лако  

Потпуно различити, а опет врло компатибилни у кључним стварима, један више дипломата, благ и тактичар, други више харизматични пророк и омиљени духовни вођа, патријарх и митрополит су кроз своја слагања и неслагања у основи успешно водили српски црквени брод кроз актуелне историјске и политичке буре. И, искрено говорећи, био бих веома срећан уколико би следећи први човек СПЦ по доприносу цркви и држави био барем упола на њиховој висини. А то плашим се, неће бити нимало лако.

Сем жеље да се колико-толико допринесе остварењу овог само наизглед скромног очекивања („барем упола...“) са краја претходног пасуса, моја маленкост у овој ствари нема свог „фаворита“ – иако неке од потенцијалних кандидата лично познајем и веома ценим. А чак и да имам, не бих се усудио да са њим лицитирам у јавности. И то не само зато што би  било неумесно – много тога на српској јавној сцени је неумесно, па се ипак навелико ради – већ напросто зато што сам свестан колико је тај избор тежак и колико је моје знање по том питању реално мало.

Није у питању лажна скромност. Не ради се ни о смерном ставу припадника црквене пастве који не жели да се меша у избор свог (архи)пастира. Не. Напросто, сократовски речено, знам колико тога не знамо о овој ствари, и намера ми је само да на то подсетим и друге више или мање заинтересоване и добронамерне. (Они недобронамерни ионако неће много хајати за овај текст.) Не познајемо довољно све аспекте сложеног црквеног механизма. Не знамо, сем на нивоу гласина и трача, динамику личних односа у црквеном врху, нити на шта је све ко спреман када буде, или уколико не буде изабран. Не знамо које се све шире, политичке и геополитичке игре око СПЦ плету.

Патријарси Павле, Иринеј и Герман: Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици од стране Патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј (Фото: Епархија Зворничко-тузланска)

Међутим, такву врсту, рекао бих, логичне и природне уздржаности по овом питању, изгледа да мало ко показује. Напротив. Чини се да и власт и део опозиције и поједини медији (такође и амбасаде) имају своје фаворите и да их бесомучно, понекад чак, рекао бих, контрапродуктивно, протежирају. Наравно, није забрањено и није „грех“ (у било ком смислу речи) навијати за неког кандидата. Некоме је одређени владика помесни епископ и има са њим добра искуства. Неко некога лично познаје, некоме се свиђају нечији јавни иступи или пастирски рад. И то је у реду. Али једно је бити заинтересован, а друго је лобирати и активно агитовати за једне, или – још горе – медијски и кулоарски сатанизовати друге, стварне или фиктивне кандидате.

Чини се да и власт и део опозиције и поједини медији (такође и амбасаде) имају своје фаворите и да их бесомучно, понекад чак, рекао бих, контрапродуктивно, протежирају

Неки желе да на место првог међу једнакима у СПЦ наметну себи блиску особу. Неки можда само желе да праве смутњу, не што им је до неког кандидата посебно стало, него са циљем да, на пример, ослабе јединство и позицију Цркве по питању статуса Косова и Метохије.

Укратко, много је разлога за бригу, а само неколико за наду и охрабрење. Па, да поменемо и два момента из овог другог, позитивнијег регистра. Наиме, сви из врха СПЦ који су се од упокојења патријарха Иринеја оглашавали у јавности снажно – желим да верујем, и искрено – истицали су своје противљење независности КиМ и приврженост косовском завету као једном од темеља српског националног и црквеног идентитета. А други, заправо, први разлог за одређени оптимизам односи се на начин избора патријарха, као и досадашње искуство са тим („апостолским“) изборима.

Претпоставка да би „Свети Дух“ уопште добио прилику да да свој коначни суд, неопходно је да чланови Сабора не гласају „лобистички“, по листама (као што се обично ради на изборима за руководстава политичких партија), него збиља по савести, за оне који се, били истомишљеници или не, сматрају најдостојнијим међу њима

Не улазим у „канонску“ заснованост и утемељеност таквог избора. Али као човек који се помало разуме у изборне механизме и системе, сматрам да овај по којем се бира српски патријарх на оптималан и најбољи могући начин комбинује „демократски“ и „аристократски“ принцип. (Чланови Сабора, најпре, између себе бирају три – по претпоставци, најбоља – кандидата, а онда се између њих тројице одлучује жребом.) Зашто је овај систем најбољи? Зато што није ни потпуно случајан и арбитраран (јер се бира између тројице са највише гласова, што би требало да значи и најцењенијих међу колегама), а опет, барем теоретски и начелно, макар мало ублажава такмичарски и лобистички моменат, уводећи у коначну одлуку фактор „Светог Духа“, судбине или среће.

Свети Дух (са или без наводника) своју је супериорност и промисао доказао и онда када је, што би се спортским жаргоном рекло, из „другог плана“ за патријарха избарао Павла, као и онда када је, вољом жреба, првог и апсолутног фаворита Амфилохија оставио да столује у Подгорици (и омогућио му да тамо доврши своју свету мисију

Али претпоставка да би „Свети Дух“ уопште добио прилику да да свој коначни суд, неопходно је да чланови Сабора не гласају „лобистички“, по листама (као што се обично ради на изборима за руководстава политичких партија), него збиља по савести, за оне који се, били истомишљеници или не, сматрају најдостојнијим међу њима.

На концу, за разлику од већине наших личних и колективних политичких избора последњих деценија, који се баш и нису показали сјајним, Свети Дух (са или без наводника) своју је супериорност и промисао доказао и онда када је, што би се спортским жаргоном рекло, из „другог плана“ за патријарха избарао Павла, као и онда када је, вољом жреба, првог и апсолутног фаворита Амфилохија оставио да столује у Подгорици (и омогућио му да тамо доврши своју свету мисију), а на чело СПЦ довео владику нишког Иринеја.

Е, од тог и таквог Судије – како год га звали – не треба бежати и, уз сву времену и приликама примерену и разумљиву скепсу, треба му се са поверењем предати у руке.

(Текст објављен у Политици 2. фебруара 2021.)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]