Luda kuća, ili „bilans uspeha“

Nije teško napraviti godišnji bilans učinka aktuelne vlasti, ali je teško učiniti – mada ne sumnjam da će se naći dosta dobrovoljaca i udarnika – da taj bilans ispadne povoljan i pozitivan.     

Prva polovina godine je protekla u priči o rekonstrukciji vlade i beskrajnim medijsko-političkim naklapanjima o tome da li nam je rekonstrukcija potrebna, ko će iz vlade izaći, a ko ostati, i da li će posle vlada biti bolja i efikasnija. A druga polovina nam protiče u žestokoj artiljerijskoj pripremi za nove izbore. Rekonstrukciju više niko ne pominje. Uostalom, svako zna da je glupo i skupo generalisati auto koji ćete kroz par meseci dati na otpad kao staro gvožđe.

Ako se samo malo odmaknemo od zaglušujuće tabloidne halabuke, pokazuje se sledeća slika. Pre godinu i po formirana je vlada za koju su nam njeni arhitekti rekli da je odlična, složna i dobro komponovana. Pa je onda tako odlična vlada, posle višemesečne agonije, rekonstruisana (promenjeno je više od polovine ministara), da bi, valjda, na mesto tih odličnih kadrova došli novi, još „odličniji“. (Pa se čak i tom novo-starom kabinetu davalo – tobože, pristojnih – novih sto dana poštede, „dok se ne uhodaju i pokažu šta znaju“.) A, sada nam se, napokon, posle svega nekoliko meseci, saopštava da i ovaj „odličan na kvadrat“ ministarski sastav treba da bude promenjen, to jest, da se ide na nove izbore!?

A povrh svega, nam iz kruga (tačnije, trougla) najvažnijih političkih ličnosti svakodnevno stižu uveravanja kako „vlada odlično funkcioniše“ i kako su odnosi premijera i prvog potpredsednika “odlični“. A tek o tome koliko su odlični odnosi prvog potpredsednika vlade i prvog predsednika SNS-a da i ne govorimo.

Ma koliko to delovalo apsurdno i tragikomično, ovo gore je skoro doslovan opis poruka koje nam se zvanično emituju iz vrha vlasti i u koje bi, valjda, uprkos svojim očima, logici i zdravom razumu, javnost trebalo da veruje. („Ko drukčije kaže, kleveće i laže – i našu osetiće pest“.)

Zbilja, šta su realna postignuća ove vlasti – sem neprestanog bavljenja sobom, sem uspešne demonizacije političkih protivnika, sem nekoliko podignitih optužnica za koje ćemo tek videti kako će se okončati i sem nekoliko desetina hiljada novozaposlenih partijskih činovnika i aktivista? Uzgred, ako je stopa zapošljavanja u Srbiji i dalje negativna (to jest, ako je broj nezaposlenih dodatno povećan za oko 1-2 procenta), pitam se koliko li je dodatno pogoršan odnos proizvodnih i neproizvodnih radnika, s obzirom da čisto sumnjam da su ove hiljade novozaposlenih sa partijskih lista završile u proizvodnji, na njivi ili u rudniku.

Ali ko će da se bavi i zamara takvim sitnicama u trenutku dok zemlja ponosno korača ka datumu za početak (početka) pregovora sa EU i dok rejting vladajuće stranke neprestano raste?      

I tako dolazimo do krune i alibija za sve (ne)učinjeno, odnosno do jedinog, makar i formalnog rezultata – famozne „kandidature“ za, kako stvari stoje, još famozniju EU. Reč je, dakle, o napretku na „evropskom putu“ i onoga što je nazvano „istorijskim uspehom“ ove vlade. Ali odmah treba reći da bi isti takav, ako ne i veći „progres“ zabeležila svaka vlada – dakle, i Tadićeva i Koštuničina – da je mogla, htela ili smela da prihvati nezavisnost Kosova i da ukloni  „paralelne“ institucije države Srbije sa severa pokrajine. Tako ispada da je najveći uspeh vlade i glavni razlog njene spoljašnje i unutrašnje „stabilnosti“, zapravo, bilo to što je potpisala i uspešno implementirala najveći deo obaveza iz Briselskog sporazuma. Drugim rečima, što je na delu svoje državne teritorije uspešno „sprovela“ izbore „Republike Kosovo“. Što je, pre toga, implementirala sporazum o „integrisanom upravljanju granicom“. A posle toga Kosovu poklonila međunarodni telefonski broj i ukinula srpske sudove na severu KiM. I još ponešto, što je, po svoj prilici, obećano prilikom formiranja vlade, a što ćemo tek videti i saznati u narednom periodu.  

 Od politike „i Evropa i Kosovo“, koju je, nominalno, mada nedosledno, vodila prethodna vlada, prešlo se prećutno na još radikalniju politiku „Evropa bez alternative“ (pa, ako treba, i bez još ponekog dela teritorije). S tim da sadašnja varijanta iste, podjednako neverovatne i nesprovodive politike glasi „i Evropa i Rusija“, i verujem da će se i ona vrlo brzo ispostaviti kao nerealna i nemoguća. I, uprkos dežurnim spinerima zaduženim za zbunjivanje preostalih pro-patriotskih SNS i SPS birača (iako su oni u međuvremenu već uveliko „omekšani“ i „evropeizovani“) i plasiranje bajki o nekom velikom „patriotskom zaokretu“ koji će, tobože, da usledi čim „Vođa“ još ojača, ne treba imati nikakvih dilema kako će se, ako bude samo po njima, i u čiju će se korist i ova dilema razrešiti.

Uostalom, ne znam koliko je primećeno da su poslednjeg radnog dana u Skupštini, prilikom odgovora na poslanička pitanja, prva dva čoveka srpske vlade prilično ružno prala ruke od energetskog sporazuma sa Rusijom („nismo to mi potpisali“, „to bi trebalo pitati prethodnike“, „kad ojačamo, možda ćemo ga promeniti“ itd). A verovatno bi tog distanciranja bilo još i više, i verovatno bi bilo još eksplicitnije, da nema podatka da je, uprkos svemu, Rusija, još uvek, znatno popularnija spoljnopolitička orijentacija za većinu građana Srbije od višestruko favorizovane EU (a Putin ubedljivo najpopularniji strani lider). I smeo bih se kladiti da će upravo to biti glavna meta udara evro-atlantskih snaga u narednoj godini.   

Sve u svemu, da zaključimo, u 2013. godini napredovali smo na putu ka EU, u demagogiji i u bežanju od realnosti. Dok je sve ostalo, uključujući ekonomiju, patriotizam, stanje demokratije, medija i ljudskih prava unazađeno (što ne znači da je pre bilo na bog zna kolikom nivou). Autoritarne tendencije su danas prisutnije, a institucionalni kapaciteti društva da tim tendencijama odoli mali su i nedovoljni.

Iskreno se nadam da će me događaji bar donekle demantovati. Ali čini mi se da ova država i srpsko društvo u novu 2014. ulaze sa takvim hipotekama, bilansima i balastima da je više nego umesno pitanje da li ćemo uopšte, i u kakvom stanju, dočekati 2015.

PS. Što se NSPM tiče, godina je protekla u stalnoj borbi za opstanak, te demaskiranju sramne politike aktuelne vlasti i njenih medijskih trabanata. Naravno da smo bili izloženi napadima – i tek ćemo biti. Ali tu smo, i trudićemo se da budemo još bolji.  

Svim čitaocima, saradnicima, komentatorima, prijateljima, podržavaocima, časnim protivnicima i neistomišljenicima želimo srećne praznike. A kao mali novogodišnji poklon za upornost i strpljenje – koje se ponekad znalo graničiti sa mazohizmom – svima onima koji su se poslednjih meseci s mukom probijali do naših stranica, možemo reći da bi od danas ti problemi trebalo da budu manji, a NSPM mnogo bezbedniji, brži i dostupniji.

Neka to bude prva, ali ne i jedina dobra vest u godini u koju upravo ulazimo.