уторак, 02. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Од Блера до Сервера – преко ММФ-а
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Од Блера до Сервера – преко ММФ-а

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 05. март 2015.

Ма колико власт настојала да ту тему заташка и маргинализује, чињеница да је бивши британски премијер Тони Блер ангажован на пројекту обучавања чланова српске владе политички је утисак недеље, месеца и године. Сем уколико нас власт у међувремену не изненади неким новим креативним решењем (зашто да не?!) ангажовањем, на пример, Била Клинтона или генерала Веслија Кларка за саветника у министарству одбране.

Да, тако је. Управо ОНАЈ Тони Блер, главни заговорник масовног бомбардовања Србије 1999, поборник идеје о копненој интервенцији на Србију и архитекта теорије о ирачком „оружју за масовно уништавање“ која је послужила као повод за интервенцију у Ираку. Плус особа за коју се везује неколико интерних „локалних“ скандала због којих се, по речима новинара угледног Гардијана, Тони Блер у Британији сматра за „увелико компромитовану личност“.  

Али Блер је само симбол ширег ширег феномена и од његовог ангажмана – сем још једног колективног (само)понижења, а што нипошто није за потцењивање – ваљда више не може бити веће штете. (Сем уколико се не испостави да је његова мисија у Србији везана и за неке озбиљније ствари од  инструктаже српских министара.) Што је учинио, учинио је 1999. А то нипошто није мало – при чему се том својом улогом још и јавно хвалисао.

Све у свему, на тему Блера као саветника српске владе и њених министра напросто се не може рећи ништа што би било довољно тачно и довољно пристојно у исти мах. И утолико огавније делују покушаји квазипатриотских режимских кругова да чак и тај срамотни скандал релативизују, а Блера представе као неког ко је сиротом Вучићу – који се, по сопственим речима, са Блером сретао најмање 5-6 пута – такорећи, „уваљен“ да би га комромитовао.

Али оно што је већи проблем чак и од самог Блера у Београду, јесте очигледна намера власти да од јавности прикрива буквално све што се не уклапа у идиличну представу о „нај-нај влади (а нарочито Премијеру!) у новијој српској историји“, која на сваком кораку бележи само успехе којима се „диве сви у свету“.    

Пре недељу дана Александар Вучић је славодобитно објавио да је ММФ одобрио трогодишњи аранжман („из предострожности“) са Србијом. Премијер је, међутим, како током отворене седнице посвећене споразуму са ММФ-ом, тако и приликом потоњих наступа пред новинарима, пропустио да помене неке „ситнице“ везане за овај аранжман, а које су од непосредног значаја за грађане Србије – у сваком случају далеко више него што је то одавање признања заслужним министрима који су, како Премијер рече, „неуморно радили“ на споразуму и јавни укори онима који нису били довољно ревносни или су имали превише изостанака са седница владе.

Шта су, дакле, Премијер и ресорни министри пропустили да кажу у вези најновијег „историјског успеха“ у виду могућности за подизање новог кредита од ММФ-а? На пример, то да се влада обавезала на вишеетапно поскупљење струје (прво већ од априла) и постепено увођење мањинског партнера у ЕПС, смањење броја запослених у јавном сектору (5 одсто већ до јуна 2015. па још 5 следеће године, па још 5), давање концесија за аеродром и Kоридор 11, увођење акциза на струју и безалкохолна пића итд.

При томе, за ову причу чак и није од пресудног значаја то да ли је аранжман са ММФ-ом добра или лоша ствар. Мени се чини да је лоша и да то говоре и бројна искуства широм света и све бројнији економски стручњаци. Али чак и да је аранжман потребан и повољан (има стручњака који мисле и тако) нема никаквог оправдања за више него очигледно муљање и заташкавање елементарних информација о чињеницама које овај аранжаман укључује. А нешто слично (тачније, још горе) било је и са Бриселским споразумом, када је јавност бивала до детаља обавештавана о томе како је и шта (вице)премијер скресао у брк Хашиму Тачију, како чланови српске делегације цео дан нису јели, нити имали где да се одморе –  али је до краја остала ускраћена за сазнање о самом садржају и импликацијама потписаног документа.   

Разумљиво је да свака власт воли да мало затури или ушушка неку непријатну вест. Али ово са прећуткивањем елемената договора са ММФ-ом постаје већ гротескно. Као што је гротескно било ангажовање Тонија Блера. И као што је, на пример, гротескно када се на премијеровом ружичастом „јавном сервису“ на сваких сат времена славодобитно објављује како је „амерички експерт за Балкан“ Данијел Сервер (узгред речено, одавно познат по својим антисрпским, тачније, проалбанским, пробошњачким и прохрватским погледима на сукоб у бившој СФРЈ) на свом блогу објавио да му је његов пријатељ из Србије писао да „у Србији нема цензуре“.

Додуше, чак и Сервер, односно његов овдашњи пријатељ-известилац, признаје да је „тачно да већина медија о Вучићу извештава позитивно“, али додаје да то уопште „не мора бити доказ цензуре, већ одраз општег стања друштва“. Са овим последњим се потпуно слажем. Заиста се ради о „одразу општег стања друштва“. С тим да то „опште стање“, поред осталог, управо укључује феномене као што су цензура, аутоцензура, поданичка свест, економска колонизација и идентификација са агресором.

Заиста није „цензура“, већ својеврсно и само на први поглед комично„орвелијанство“, када готово сви медији као ударну вест папагајски пренесу премијерове речи на крају фебруара како „до пролећа неће бити поскупљења струје“  (Уместо да се каже оно што заправо јесте вест – да ће струја поскупети од 1. априла. Да ће поскупљење бити 15 одсто и да је то део договора са ММФ-ом.)

Није цензура већ асоцијација на мрачно медијско и политичко време када на националном ТВ сервису тек из одговора и званичних саопштења владиних представника,можемо да сазнамо, или бар назремо, шта су изјавили представници опозиционих странака или међународних институција. (Уместо да се прво наведе шта су дотични рекли, па да им се онда, евентуално, реплицира.) Па тако, на пример, најпре чујемо Ђурићев деманти, па тек онда, евентуално, сазнамо индиректно и то шта Ђурић демантује – изјаву Урлике Луначек да ће пре уласка у ЕУ Србија морати да призна независност Косова. 

Уосталом, познато је да у тоталитаризму нема цензуре у класичном смислу те речи. Добро дресирани медији, као и довољно заплашено грађанство, напросто знају шта треба, односно шта не треба да се мисли, пише, говори и уопште нема потребе за било каквом цензуром. Не кажем да је данашња Србија потпуно у тој фази, али, нажалост, бар када се ради о медијском и политичком „мејнстриму“ оличеном у телевизијама и новинама са националном покривеношћу, није ни превише далеко.

Та тенденција је више него уочљива, као и све видљивији обриси успостављања система апсолутистичке личне власти, те довршетка процеса економске и политичке колонизације. Последњи је час да се све расположиве и преостале друштвене снаге ангажују на супротстављању том подухвату. Јер ће ускоро догорети и последњи трачци наде да може бити другачије и да се може преокренути смер општег пропадања. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер