четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Први, други, трећи

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 13. септембар 2011.

Док приштинске власти праве планове и све отвореније прете како ће након 15. септембра „успоставити суверенитет“ на читавој територији Косова,   централна тема српских медија и политичких кулоара већ данима су Викиликсови извештаји (нови серијал) и могућа веза овдашње певачице са једним, ваљда, албанским бизнисменом. Могу само још једном да констатујем, тј. парафразирам оно што сам већ рекао поводом Жељка Митровића и његовог летошњег рата са Хрватском поводом заплењене јахте: ствари на Балкану би по Србе и Србију стајале другачије и неупоредиво повољније да смо бившу државу, Косово и Крајину бранили макар упола тако жустро као што се Жељко бори за своју јахту и као што су се овдашњи медији последњих недеља бринули за националну и девојачку част Наташе Беквалац.

Што се тиче Викиликса, интересантно је да се сада у његове извештаје куну они који су га на почетку проглашавали за пуку америчку ујдурму и „измишљотину ЦИЕ“. У сваком случају, има доста пикантних детаља, али мало заиста новог. Ко то до сада није знао, могао је да се увери да страни фактор у највећој мери контролише и креира овдашњи политички живот, да своје саговорнике прилично добро познају и – што им је тешко замерити – помало презиру. Сазнали смо да су из актуелне власти обећавали максималну „флексибилност“ по питању става према косовској независности (зар је ико тиме могао бити изненађен?), као и да се писци извештаја помало нервирају кад год та „флексибилност“ није довољно манифестна. Укратко, сазнали смо углавном оно што смо већ знали, или слутили – што не значи да је због тога читава ствар мање тужна и понижавајућа.          

Да није у питању – још увек – војно најмоћнија земља света, рејтинг америчке дипломатије после Викиликса пао би на најниже могуће гране и убудуће би сви у широком луку избегавали разговоре са америчким званичницима на било коју тему сем времена и спортских резултата. Е, али пошто је реч о земљи која на војску годишње троши више него првих десет иза ње нема сумње да ће амерички амбасадори, изасланици и посредници и убудуће бити радо и са осмехом дочекивани широм света.   

Када мало вратимо филм, да се приметити како су аферу Викиликс, у светским размерама, у други план углавном потиснули догађаји на северу Африке и убиство Бин Ладена, и то на веома сличан начин као што је бомбардовање СРЈ својевремено са дневног реда и Клинтоновог врата скинуло аферу са Моником Левински, која га је замало коштала председничког мандата. Не значи, наравно, да се ови догађаји на то своде и могу само тиме објаснити, али се сигурно ни тај „банални“ и „тривијални“ аспект не би смео искључити приликом њиховог објашњења.

Ако нас је историја до сада ичему научила, онда је то сазнање да се иза великих ствари и узвишене реторике често крију најнижи мотиви и најсебичнији интереси. Зато, ако има неких новина у светској политици након Викиликса, онда је то вероватно свеопште скидање маски  и обланди са фасаде светске, а нарочито америчке политике. Све је мање труда око форме и паковања, и све се очигледније помаља огољена суштина класичне политике моћи.

Колико гротескно делују папагајски понављане формулације из НАТО саопштења у којима се и дан-данас рутински понавља фраза како ће акција у Либији бити настављена „све док постоји опасност од прогона цивила“!? При чему је више него очигледно да су најугроженији цивили управо у градовима који су још лојални Гадафију и које, уз помоћ авијације и командоса, опседају здружене снаге побуњеника и НАТО алијансе. И тешко је рећи шта је ту горе и страшније – уколико аутори ових циничних саопштења заиста верују у то што говоре, или, уколико не верују, али их напросто није брига чак ни толико да се потруде да својим речима и формулацијама обезбеде какву-такву уверљивост.

Наравно, интелигентнији амерички политички мислиоци, од Кисинџера до Џозефа Наја, знају да то није добро и да је моћ САД, до сада, колико на респектабилној сили почивала и на релативно уверљивим „причама“ о слободи, правди и демократији, односно, на склоности милиона људи широм света да у те приче поверују. Али заслепљена и разобручена моћ углавном не хаје за таква упозорења, суптилности и нијансе. Баш као ни нестрпљиви и неинтелигентни вербални противници Империје, који свако посртање на њујоршкој берзи дочекују као поуздани доказ како „пропаде Америка“. Уосталом, врло је могуће и да су се током првог века пре нове ере, за време италског и грађанских ратова, неки по Азији, Африци, Галији и Германији понадали како је „са Римом готово“ –  док је он, заправо, тек улазио у период своје максималне територијалне експанзије.

Додуше, историја се данас на неки начин јесте убрзала (мада је то убрзање увек, бар једним делом, и класична перспективистичка илузија), а криза у коју је свет пре пар година ушао не може се отписати и багателисати као пуко и пролазно кашљуцкање светског капиталистичког система, са западом као неоспорним хегемоном. Другим речима, има доста симптома који указују на значајне и далекосежне промене односа снага у свету и да САД, односно западне земље неће још дуго моћи да задрже свој доминантни положај. Наравно да ће се то пре или касније морати одразити и на наш регион, али је јасно да ће до тада још доста воде протећи Дунавом, и да би српско државно магаре, не само на Косову, могло вишекратно липсати до те зелене траве.

Једни, односно већина по „мејнстрим“ медијима, странкама и катедрама, наступају као да је историја збиља завршена са падом берлинског зида и односом снага какав је успостављен деведесетих година прошлог века. Што из духовне лењости, што из материјалног интереса, а највише из комбинације једног и другог („смијешани најлакше се пију“), они сматрају да нема ни смисла ни потребе супротстављати се вољи Империје, а поготово маштати о нечему што би макар личило на самосталност и државну политику. Насупрот њима, стоје други, тренутно маргинални и назови „алтернативни“, за које је Америка већ одавно пропала, само се то још увек не види довољно (док се, с друге стране, Совјетски Савез, заправо, никада није распао, него је то, ваљда, све био само лукави план КГБ-овох стратега да се ослободе комунизма и гломазног бирократског апарата?!), за које Русија никада не греши и ни у чему не може да буде крива – ни у Србији, ни у Либији – и који само чекају да „баћушка“ Путин на белом коњу ујаше у Београд и Приштину, а они заседну на места претходника.

Први су моћни и опасни, други, засад, само ситне штеточине које служе као карикатура и алиби првима. Али се, то је више него јасно, ни од једних ни других не може правити озбиљан државотворни пројект.

Има ли „трећих“ на видику? 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер