Ruski dani, ili „poslednji kazačok" u Beogradu?

Nema sumnje da je ovo bila jedna prilično loša nedelja za evro-atlantsku Imperiju i njene interese širom sveta.

Najznačajniji spoljnopolitički događaj – ne samo – nedelje i meseca, čije posledice ćemo tek videti i analizirati u predstojećem periodu, svakako jeste odluka vlade Ukrajine da, u poslednji čas, odustane od potpisa sporazuma o pridruživanju EU, što je izazvalo pravu lavinu optužbi i kontraoptužbi za „pritisak i ucenu“ između Moskve i evropskih zvaničnika, ali i nepodeljenu ocenu da se radi o „krupnoj taktičkoj pobedi ruske politike“. Stvar je globalno zanimljiva, ali bi, gledano iz ugla Beograda, mogla biti posebno i višestruko poučna.

No, zbivanja u Kijevu nipošto nisu bila jedini neprijatan sadržaj prošlonedeljnih diplomatskih depeša u Briselu, Berlinu i Vašingtonu. Potencijalno ne manji značaj od od onoga što se dogodilo u Ukrajini mogao bi da ima sastanak Vladimira Putina i premijera Turske Erdogana u Sankt Peterburgu, prilikom kojeg su se, pored ostalog, dogovorili o radovima na gasovodu Južni tok kroz turske teritorijalne vode, razmotrili situaciju u vezi gradnje ruske atomske centrale u Turskoj i postavili sebi u zadatak da do 2020. obim robne razmene dve zemlje dostigne astronomskih sto milijardi dolara.

Trenutne pozicije sirijskih pobunjenika, podržavanih od Zapada, deluju dosta loše i na vojnom i na diplomatskom planu. A čak i u Moldaviji, koja je kao neka vrsta „utešne nagrade“ ostala na meniju evro-samita u Viljnusu, najava sporazuma sa Briselom je propraćena masovnim demonstracijama snažne pro-ruske opozicije i sva je prilika da će taj sporazum, nakon dolaska sledeće vlade, ostati više-manje samo mrtvo slovo na papiru.

Konačno, izraelski ministar spoljnih poslova Avigdor Liberman najavio je da, ukoliko se nastavi trend pogoršanja odnosa sa Vašingtonom, Izrael namerava da potraži nove partnere „koji žele da sarađuju i koji ne zavise od novca iz arapskih i islamskih zemalja“.

Ma koliko nejednake težine i dometa, svi ovi događaji u samo nekoliko dana uklapaju se poput kockica mozaika u jednu sliku – nazovimo je „rađanje multipolarnog sveta“ – čije konture danas ne vidi samo onaj ko to ne želi i čija je geopolitička svest ostala trajno fiksirana u devedesetim godinama prošlog veka, kada se možda zaista moglo učiniti da, u političkom smislu, svet ima samo jednu stranu (zapad) i samo jedan okean. Naravno da sve gore navedeno ne znači da sada treba euforično objavljivati  „propast“ Amerike i njenih što voljnih, što nevoljnih saveznika. Ali nema sumnje da su stvari u svetu postale mnogo komplikovanije i da su imperijalna kola, što bi rekao Njegoš, u mnogim aspektima „obrnula niza stranu“.  

Međutim, globalna geopolitička talasanja uglavnom jedva da dotiču ovdašnju političko-medijsku baru i njene zaslepljene, odnosno, tek odskora evro-atlantski „progledale“ aktere. Politički život u Srbiji se već mesecima odvija u znaku bezglave trke za konačni početak pregovora sa EU, ogorčene „bitke za Beograd“ i pitanja svih pitanja – da li će „NEKO“ konačno dozvoliti Aleksandru Vučiću da ide na vanredne parlamentarne izbore i tako kapitalizuje svoj visoki rejting. Sve ostalo je sporedno i drugom planu.

No, ovoga puta je, sticajem okolnosti, i na lokalnom frontu sedmica bila obeležena „danima Rusije u Srbiji“ i velikom političkom nervozom vezanom za početak radova na Južnom toku. A kakva je ovo zemlja i koliko je politika ovde duboko tabloidi(oti)zovana moglo se videti i po tome što je praktično centralno pitanje čitavog događaja i glavna političko-medijska kontroveza bila dilema da li će ministarka Zorana Mihajlović tom činu prisustvovati i da li će na njemu govoriti. Na kraju je prisustvovala, govorila, nevoljno se pozdravila sa Dušanom Bajatovićem, pa čak i „recitovala“, odnosno citirala ruske klasike. Ali teško da joj je to sve skupa naročito pomoglo da popravi pozicije kod nepoverljivih ruskih partnera, kao i kod (svog?!) predsednika Nikolića.  

Da se zaista radi o svojevrsnoj ruskoj ofanzivi i da su, najblaže rečeno, bile „preuranjene“ procene kako se Rusija, tobože, povlači iz regiona, a Srbiju definitivno prepušta SAD, Nemačkoj i EU, moglo se videti i iz ovonedeljnog (prvog!?) zvaničnog predstavljanja projekta Evro-azijske ekonomske zajednice Rusije, Belorusije i Kazahstana (Jermenija i Kirgizija su u fazi priključenja) u spoljnopolitičkom odboru Skupštine Srbije, koje je pokazalo da ova organizacija više nije samo lepa zamisao, već novonastajuća ekonomska i geopolitička realnost, koja ima ambicije da svoja partnerstva širi i izvan regiona bivšeg Sovjetskog Saveza, od Švajcarske, do Vijetnama – pa i Srbije.

A koliko takva ambicija korespondira sa osećanjima velikog dela građana Srbije vidi se i iz prošle nedelje publikovanih rezultata NSPM-ovog istraživanja javnog mnjenja koji nedvosmisleno pokazuju da Rusija, u ovom trenutku, predstavlja UBEDLjIVO i bez premca vodeću i najpoželjniju spoljnopolitičku orijentaciju za najveći broj građana Srbije. Naime, za opciju „savez sa Rusijom“ trenutno optira 67 procenata punoletnih građana Srbije, a što je, na primer, čak 14 procenata više nego za ulazak u EU. Vladimir Putin je ubedljivo najpopularniji strani političar, a čak 57,3% ispitanika smatra da bi Rusija trebalo da bude više zastupljena u kulturnom životu Srbije.

Rusija je na ubedljivo prvom mestu i po odgovoru na pitanje – Koja bi zemlja trebalo da bude više zastupljena u ekonomskom životu Srbije? (45,7%). Druga je Nemačka sa 22, a treće SAD sa 17 odsto. A podrška „Južnom toku“ je čak i veća, odnosno još šira od ovoga.  

Sve gore navedeno postaje još upečatljivije ako se ima na umu da je taj rezultat postignut u uslovima praktično apsolutne dominacije evro-atlantske paradigme u javnoj, medijskoj, ekonomskoj, pa i političkoj sferi Srbije. Drugim rečima, praktično svi mediji,  najveći broj javno prisutnih intelektualaca, političkih analitičara, novinara i istraživača javnog mnjenja zastupa ne samo nekritički pro-zapadni stav, nego i pokazuje neku vrstu otvorene ili jedva skrivene rusofobije. Zato se gorenavedena činjenica o širokom pro-ruskom raspoloženju srpskog javnog mnjenja neprestano „gura pod tepih“, skriva od domaće javnosti, a neretko i direktno falsifikuje.

Zapravo, u Srbiji samo jedna parlamentarna stranka (LDP Čedomira Jovanovića) jeste otvoreno pro-natovska i – uslovno –  antiruska, a i ona se nalazi na samoj ivici cenzusa. Tu bi se još mogla pridodati jedna regionalna (LSV Nenada Čanka) i jedna stranka mađarske nacionalne manjine – i već pomalo zaboravljeni, ali povremeno reciklirani SPO – dok sve ostale, u većoj ili manjoj meri, javno izražavaju proruske simpatije. Ali se te simpatije slabo pretaču u konkretne poteze i zvaničnu državnu politiku onda kada se nađu na vlasti. S tim da, zbog toga što periodično ipak moraju da idu na izbore i moraju da zadobiju glasove građana, u predizbornim kampanjama svi veoma vole da se slikaju sa Putinom, ili barem ruskim ambasadorom, i ističu svoje veće ili manje „rusofilstvo“. 

I to im je, bar za sada, uglavnom prolazilo i kod naroda i kod Rusa. Ali nije slučajno – doduše, povodom Ukrajine, ali to bi se vrlo lako moglo primeniti i na Srbiju – i iz Moskve i iz Brisela odaslata poruka kako „nije moguće sedeti na dve stolice“. S tim što bi se ovaj zaključak mogao podjednako odnositi kako na aktuelnu srpsku vlast, tako i na doskorašnju, ne baš najkonzistentniju, rusku politiku prema Srbiji.

Treba jasno i glasno reći da je ovih dana ruska priča u Srbiji dobila samo jednu, doduše, važnu rundu. I da je, pomalo nezasluženo, srpska politika time dobila novu šansu za popravljanje svog nepovoljnog položaja i gotovo već kolonijalne zavisnosti od Zapada. Ali bi bilo pogubno pomisliti da je meč završen i da će šansa biti iskorištena. Daleko od toga. Bodovni zaostatak je ogroman, borba uveliko odmakla, srpski partner se bio već praktično predao i jedino bi možda neki iznenadni nokakut, ili ruski „šut sa polovine terena“, mogao doneti preokret.

Zato je ovo što se zbivalo prethodne nedelje svojevrsni test i za Beograd i za Moskvu. Jer, i to se može uzeti kao više nego indikativan podatak i lakmus, verovali ili ne, ono gore pomenuto istraživanje, uz to još prezentovano dva dana pred početak radova na Južnom toku, nije predstavljalo čak ni pomena vrednu vest za „javni servis evropske Srbije“ (Pink i B92 se, naravno, podrazumevaju), kao ni za čak sedam od osam postojećih dnevnih listova koji izlaze u Srbiji?!

Dakle, da zaključimo, „Južni tok“ jeste veoma važna i potencijalno krucijalna stvar. Ali tek treba da se vidi da li je u pitanju konačni, mada dobrano zakasneli dolazak-povratak Rusije na Balkan, ili, pak, samo jedna, obostrano prolazna, interesna avantura (takoreći, „oproštajni flert“), nakon koje će Srbija ponovo i definitivno potonuti u svoju briselsku, evro-atlantsku kolotečinu.