Trčanje pred Trampa ili gde nestade „državni udar“ i kud se denuše atentatori iz Jajinaca

A i nezavisno od Trampa i bilo čega drugog – može li ikome normalnom u Srbiji biti bliži Milo i Beba Popović nego Rusija i Putin.

Čak i ranije, a pogotovo od kako je proređeno moje pojavljivanje na stranicama ove rubrike, dođe trenutak kada se događaji toliko ubrzaju, a teme nakupe, da prosto ne znate na šta pre da obratite pažnju i od čega biste započeli. A od poslednjeg teksta, pored ostalog, dogodili su se američki predsednički izbori, eskalirala je pa utihnula drama sa navodim „pokušajem atentata“ na premijera Vučića u Jajincima, sklopljen je sraman  sporazum o telekomunikacijama sa Prištinom, a Skupština Srbije, posle serije incidenata, dovedena je na sam rub funkcionisanja.    

Niko ne može poreći činjenicu da se aktuelna vlast (istina, daleko da toga da je u tome bila usamljena) kladila na pobedu Hilari Klinton na izborima u SAD. A kao što i inače voli da preteruje u svemu i svačemu, premijer Vučić je, po običaju, u tome otišao i nekoliko koraka dalje („zato što sam pametan“, kako reče u jednom intervjuu), pa se čak (in)direktno uključio u kampanju bračnog para Klinton. Zato je odmah nakon izbora krenulo tragikomično vađenje.

Te, „Rudolf Đulijani je Premijerov odličan  prijatelj“. A čovek je samo jednom protrčao kroz Beograd da (za dobar honorar!) pohvali projekat „Beograda na vodi“ i podrži Aleksandra Vučića 2012. u kampanji za gradonačelnika Beograda – inače je jedan od većih republikanskih „jastrebova“ i, između ostalog, veliki zagovornik bombardovanja Srbije 1999. godine. Te, „Trampovu decu je čuvala naša bebisiterka gospođa Milka“ – a i vozač mu je, navodno, iz naših krajeva. Ukratko, mučno je i jadno bilo gledati ovo otužno i provincijalno medijsko prenemaganje, samo da bi se nekako prikrila ili bar ublažila činjenica da je predsednik vlade na mesec dana pred izbore boravio na skupu „Klinton fondacije“ i snishodljivo se – poput stidljivog devojčurka – osmehivao dok ga Bil Klinton tapše po ramenu.

Srbi, generalno – sad govorim o građanima, a ne o vlasti – verovatno previše očekuju od izbora Donalda Trampa. Ali teško da im zbog toga iko može bilo šta zameriti. (Mada je predsednik vlade u jednom od svojih bezbrojnih nastupa čak i to učinio.) Elem, Tramp jeste „mačka u džaku“. Može biti super osveženje u globalnim razmerama, a može biti i prava katastrofa. Ali zato sa Hilari naprosto ne bi bilo neizvesnosti – niti šanse da se imamo bilo čemu nadati. I zato je logično da građani optiraju (a i američki birači su u osnovi glasali po istom principu) za kakvu-takvu, pa makar i sumnjivu nadu, umesto nesumnjivo rđave izvesnosti.

Tramp ima dosta skučen vidik po pitanju spoljne politike i teško da se od njega može očekivati da će obraćati pažnju na teme i entitete koji su mnogo manji od, na primer, Rusije, Kine i islamskog sveta. A i vašingtonski establišment će svakako nastojati da što je više moguće „uštopuje“ njegov preveliki avangardizam i spreči eventualne radikalne inovacije u spoljnoj politici. U svakom slučaju, ako Srbi od njegovog izbora vide ikakvog dobra, to će verovatno biti samo posredno – ukoliko dođe do njegovog približavanja stavova sa Rusijom i Putinom – a svakako ne zbog pesme „Od izvora dva putića“ koju je gospođa Milka pevala Trampovim sinovima i koju su oni, navodno, mnogo voleli.  

Ali upravo iz svega navedenog, teško je razumeti zašto se aktuelna vlast tako žuri da što više poslova posvršava sa odlazećom (nenaklonjenom) američkom administracijom, umesto da, recimo, sačeka inauguraciju Trampa i vidi da li će se na tom suncu možda ipak malo bolje moći ogrejati srpski nacionalni interesi. I još konkretnije. Zašto je, na primer, bilo potrebno da se ovako navrat-nanos finišira sporazum sa Prištinom o dodeli Kosovu međunarodnog telefonskog broja (što se opet otužno pokušava prati izjavama kako to „nije broj za državu, nego geografsku oblast“ u sastavu Srbije)? Zašto se žuri u nove aranžmane sa Arapskim Emiratima?

Zašto se rizikuje zahlađenje odnosa sa Moskvom zarad ličnog prijateljstva sa režimom Mila Đukanovića, koji sa Rusijom vodi maltene otvoreni hladni rat?

Zašto se, realno govoreći (mada to režimska propaganda, naravno, drugačije predstavlja), rizikuje zahlađenje odnosa sa Moskvom zarad ličnog prijateljstva sa režimom Mila Đukanovića, koji sa Rusijom vodi maltene otvoreni hladni rat? I u čemu se ogleda interes Srba i Srbije da u tom sukobu Moskve i Đukanovića budu faktički na Đukanovićevoj strani, forsiranjem i podržavanjem više nego sumnjive teorije o „državnom udaru na Crnu Goru“ i pokušaju atentata na crnogorskog premijera? I to neposredno pred ulazak u Belu kuću čoveka koji, izgleda, o crnogorskom režimu ne misli ništa dobro. A i nezavisno od Trampa i bilo čega drugog – može li ikome normalnom u Srbiji biti bliži Milo i Beba Popović nego Rusija i Putin.

Nema, naravno, tu nikakvog racionalnog interesa i nikakve logike. Sem, eventualno, ličnog interesa i ličnog odnosa dve vladajuće oligarhije i dve familije. Kao što su, uostalom, u uzurpiranoj i privatizovanoj državi svi odnosi i svi interesi samo privatni i lični. A državne i političke odluke (kao i uređivačke politike) se donose i kroje samo na osnovu procene da li su od pomoći ili štete moći i rejtingu jedne jedine institucije i jedne političke ličnosti.

PS. I konačno, umalo ne zaboravimo: Šta bi sa toliko raspredanim atentatom na premijera? Šta bi sa (ne)skrivenim oružjem „slučajno“ ostavljenim-nađenim u jajinačkoj šumi? Šta bi sa opasnom međunarodnom terorističkom mrežom  koja radi o glavi premijeru i/ili njegovom bratu, a sve u dosluhu i koordinaciji sa ambasadorima SAD i EU u Beogradu?  Šta bi sa zloglasnim „špijunom CIA-e“ u sedištu Uprave kriminalističke policije?  Ili je sve to pokrio zaborav, ruzmarin i šaš nakon još jedne „trijumfalne“ kapitulacije u pregovorima sa Prištinom (međunarodni telefonski broj +383 za „Kosovo“), kao i „više nego uspešne“ prve posete premijera Srbije sedištu NATO-a u Briselu? 

(Duža verzija teksta objavljenog u Politici)