Ванредни избори као вештачко „орошавање“ мандата – одговор Вулетићу

Владимир Вулетић зна или осећа да су му аргументи танки, а његова главна теза – ванредни избори се расписују из државотворних, а не страначких разлога – готово трагикомично неодбрањива, па зато ваљда покушава да промени тему и пребаци причу на спољнополитички план, помало ме цинкари (као „русофила“), помало етикетира и готово славодобитно подсећа на економске и политичке тешкоће са којима се Русија данас суочава. Радо ћу са њим расправљати и о томе. Али, авај, то није тема ове наше мале полемике.

Узгред, надам се да ће се са позиције новоизабраног члана Управног одбора РТС-а Вулетић заложити да на „јавном сервису“ буде више озбиљне дебате, а не само хорског евроунијског певања и радо ћу – разуме се, ако будем позван – са Вулетићем учествовати у расправи о стратешким геополитичким оријентацијама, која се константно избегава са образложењем да је „Србија изабрала“. Али, као што рекох, то је друга тема, које се Вулетић ухватио јер на оној основној његова конструкција безнадежно шкрипи.

Елем, пажљиво сам прочитао оба Вулетићева прилога и чини ми се да је његова позиција најпрегнантније изложена у следећем цитату: „Маневарски простор влада за реализацију сопствених циљева – чак и кад је реч о државама знатно већим од Србије – скучен је, а донекле се може проширити ако оне имају подршку коју доказују на изборима. Дакле, сасвим логично делује образложење владе да су ванредни избори потребни да би ојачала капацитет за реализацију (европске) политике коју води.“

Када бих се најдобронамерније потрудио, могао бих да извучем два каква-таква аргумента које Вулетић наводи у прилог своје тезе о „државотворним“ разлозима за ванредне изборе. Један је „обнављање демократског легитимитета“, а други да ће влада (читај Вучић) тако имати већи маневарски простор да се носи са спољним и унутрашњим притисцима који га чекају.

Интересантно је да док Вулетић мисли да ће ванредни избори Вучићу помоћи да поведе „још одлучнију европску политику“ друга колона провладиних коментатора , оних квазипатриотске провенијенције (Вулетић је, пак, намењен оној другој, прозападној публици) изборе пред својом циљном групом представља као прилику да се Вучић коначно отресе свих оних наметнутих му „западних пиона“ у влади, па да се коначно окрене на другу страну („куд га срце вуче“).

Насупрот и једнима и другима, ја не верујем да иза одлуке о расписивању ванредних избора стоје неки велики геополитички разлози (на пример, избацивање „проруских“ социјалиста из владе и убацивање „прозападог“ Тадића и Јовановића, или ове супротне спекулације). Мислим да је смисао ових избора само нова куповина времена, још једно замајавање грађана и учвршћивање личне власти – и намера да се поправи резултат СНС-ових листа на локалним и покрајинским изборима овог пролећа.

Вучић свако мало „занавља“ мандат и вештачки „орошава“ свој легитимитет. А коментатори попут Вулетића му у томе својски припомажу (и најблаже што се за такав став може рећи јесте да је „провладин“, што није никаква псовка већ само реална дескрипција). Узгред, када би Вучићу и СНС-у заиста било стало до провере демократског легитимитетета онда би ваљда расписали изборе и на нивоу Београда, јер у Београду – по свим налазима – СНС стоји слабије него на другим местима и јер ту постоји једна контроверзна тема звана „Београд на води“.

Али то се, како ствари стоје, неће догодити. што такође индиректно показује шта је у питању и да ли иза намере да се распишу ванредни избори стоји жеља да се ојача „демократски легитимитет“ или политикантско странчарење. То је моја и то је Вулетићева позиција о првој и основној теми наше полемике – зашто је Вучић „расписао“ још једне ванредне изборе – па читаоци нека просуде сами шта им од тога делује уверљивије.

На крају, пошто Вулетић није био задовољан мојим помињањем САД, Русије, Британије и Немачке као примера земаља у којима би оваква фарса са ванредним изборима била немогућа и несхватљива („није то упоредиво“, каже, није то наш ниво), ево му и неколико примера из нашег ближег и сроднијег окружења.

- Хрватска: Редовни избори 2003. 2007. 2011. 2015. (Чак и када је Санадер 2009. поднео оставку због оптужбе за корупцију, није се ишло на ванредне изборе, него је из редова скупштинске већине формирана нова влада.)

- Мађарска: Редовни избори 2002. 2006. 2010. 2014. (на половини победила власт, на половини опозиција – што је такође својеврстан доказ демократичности и равноправности изборног процеса.)

Бугарска: последњи, ванредни избори одржани су 2014 г. после пада социјалистичке коалиције – власт је освојила ГЕРБ Бојка Борисова. Претходни избори одржани су 2013 г. (ванредни – два месеца пре рока, после масовних протеста због цена струје, власт освојила опозиција на челу са социјалистима). 2009 г. (редовни, победила опозиција на челу са Борисовим), 2005. (редовни, победила опозиција на челу са Станишевим и социјалистима). Дакле, било је и редовних и ванредних, али ових других само када је за тим постојала потреба, то јест, када би влада изгубила већину, или се распала под притиском грађанских протеста и демонстрација.

- Румунија: Доста нестабилна политичка сцена, али избори редовни, одржавани у интервалима 2000-2004-2008-2012.

И тако даље и тако даље. Паметном доста. Заправо, доста сваком коме неки други мотив или интерес није помутио мозак. Дакле, да закључимо, не ради се овде само о томе да (ли) су избори расписани из „државотворних“ разлога. Очигледно нису –и то је више него јасно. Ради се о томе што је ова сад већ скоро па редовна фарса са ванредним изборима само још једна цигла у зиду свеопште инструментализације институција и растућег ауторитаризма пред којим Вулетић широм затвара очи.