Za koga (ne) glasati - Vuk Jeremić i najgora vlast u „novijoj istoriji“

Pisac ovih redova se trenutno nalazi u trostrukoj, ili čak četvorostrukoj ulozi. (1.) Politička ličnost i narodni poslanik koji podržava jednog od predsedničkih kandidata. (2.) Politički analitičar koji – bar tako bi trebalo – nepristrasno analizira izbornu utakmicu. (3.) Objektivni straživač javnog mnjenja – kojeg je uzgred rečeno, sve teže objektivno uhvatiti, zato što su se u društvo duboko uvukli strah i nepoverenje, zbog čega je skoro nemoguće objektivno utvrditi i izmeriti šta građani zaista misle. I konačno, odnosno, pre svega (4.)  Građanin sam Srbije kojem je prvenstveno na srcu interes države i dobrobit naroda.

Da li su ove različite uloge kompatibilne ili stoje u koliziji? Zavisi. Ali, ako ih jasno razlikujete, ne skrivate i ne brkate, ne moraju biti problem. I mislim da sam i ovoga puta, odnosno, svojim držanjem i u ovoj kampanji tu mogućnost demonstrirao. (Ili da sam bio makar za neku nijansu iskreniji, bolji i pošteniji od nekih „kolega“.) Drugim rečima, ja mogu da politički podržavam nekoga, ali ga u istraživanju objektivno merim – a na portalu objavljujemo i drugačija mišljenja, komentare i tekstove koji podržavaju i neke druge kandidate.

U konkretnom slučaju, to bi izgledalo otprilike ovako. Kao javna i politička ličnost na ovim izborima podržao sam Vuka Jeremića i mislim da je – u postojećoj ponudi – najbolji kandidat za predsednika. Mislim da ima neophodno međunarodno iskustvo, rezultate, znanje i obrazovanje za ovu funkciju. Štaviše, njegov hrabri i beskompromisni nastup u kampanji otklonio je i neke dileme koje smo ja i moji prijatelji možda na početku imali. Vuk je nastupao najoštrije i bio više nego jasan po pitanju odnosa prema Vučiću, MMF-u, rasprodaji nacionalnih resursa i protivljenju članstvu u NATO. Iskreno govoreći, mnogi njegovi stavovi i formulacije u ovoj kampanji delovali su kao preslikani sa NSPM, odnosno iz mojih i Antonićevih tekstova.

A ako je, posle svega, iko još imao sumnju u to ko je najbolji i ko je – bar među ponuđenim kandidatima – najviše zaslužio moje i vaše poverenje, onda su divlji napadi, klevete i laži kojima je bio izložen u tom pogledu otklonili svaku dilemu.

Da se razumemo, niko ne kaže da je Jeremić savršen, ili bezgrešan. Daleko od toga. (Ja sam i ovde više puta rekao da je, po meni, Sanda Rašković trebala biti kandidat, i da je bilo sreće ona bi verovatno bila zajednički opozicioni kandidat, koji bi prošao mnogo bolje od ovih – ali znao je to i Vučić, i zato je preko svojih satelita organizovao da je izbace iz stranke i eliminišu iz političkog života. Ali to je već druga, mada sa ovom itekako povezana priča.)

Ali ne biram ovde kuma, ni brata. Ne opredeljujem se unapred ni u vezi sa nekom njegovom (eventualnom) strankom, koje će možda biti ili neće. Lično, u narednom periodu ću se dodatno angažovati na artikulaciji našeg „Pokreta za spas Srbije“, kao najšire političke platforme za buduće opoziciono okupljanje. Ja samo verujem, odnosno, siguran sam, kao što rekoh, da je Jeremić u ovom trenutku ubedljivo najbolji od ponuđenih kandidata. I mislim, takođe, da ni Stamatović ni Obradović (a pogotovo Popović, ukoliko je zaista opozicioni kandidat, a ne SNS-ov satelit) nisu trebali da se kandiduju, ili su trebali da se u jednom trenutku povuku i podrže Jeremića, koji bi tako sigurno bio drugi i skoro sigurno išao u drugi krug. A međusobne političke razlike mogli su ostaviti za neke buduće parlamentarne izbore i neku normalniju situaciju.

No, analitički gledano, za razliku od Jeremićevog ličnog, odličnog i smelog nastupa govora i izjava (koji su, ponavljam, bili znatno iznad mojih očekivanja), njegova kampanja nije bila naročito spretna, delovala je pomalo „štreberski“ i u početku je bila suviše školska, a slogan „moramo bolje“ bio je prilično bled i neadekvatan. A našlo se tu i dosta problematičnih i recikliranih kadrova, u okruženju i po lokalu. Ipak, najveći problem mu je bio to što se našao između čekića i nakovnja. To jest, što je bio glavna meta režimskih tabloida i najveća žrtva prljave kampanje, jer je od samog početka targetiran kao najopasniji protivnik i neko ko je, bar teoretski, imao najveći potencijal rasta. Zato su ga tako sistematski „ubijali“ i  medijski mrcvarili. Režimske „patriote“ i „turbo-nacionalisti“ tretirali su ga kao „žutog“, Tadićevog malog i američkog čoveka („NATO-Vuk“), dok su ga „građanisti“ i „mondijalisti“ permanentno odbijali, pa čak i gotovo mrzeli zbog „srbovanja“ i vrlo dobro znali da nije njihov.

Sem toga, za razliku od, recimo, Vučića, Jankovića ili Šešelja (pa čak i Obradovića, Popovića i Radulovića), Jeremić nije iza sebe imao neku stranku, stranačku mašineriju i infrastrukturu na koju je mogao da se osloni. Nije imao neko čvrsto, pa makar i malo biračko jezgro i zato je bio potencijalno najosetljiviji na medijske udare i (anti)politički cunami koji se pojavio u liku „Belog“. No, bilo kako bilo, bez obzira na sve kontroverze, neuskogrudo i srednjoročno gledano, ulazak, odnosno povratak Jeremića u srpski politički život – ukoliko se ne izgubi, ne razočara i ne ode – mogao bi biti važna i korisna stvar za srpsku državotvornu politiku.

Najzad, nezavisno od toga da li su vas ovi moji argumenti ubedili ili nisu, kao građanin i kao čovek kome je stalo do elementarne društvene normalnosti, kažem: glasajte za bilo koga od ponuđenih kandidata – sem za kandidata vlasti i njegovih par više nego prepoznatljivih slugu i satelita. Jer je ta vlast, zapravo – a nasuprot onoga što sama o sebi govori – apsolutno najgora u „novijoj istoriji Srbije“. A možda i ne samo novijoj, nego najgora uopšte.