Затирање демократије у колевци

Баук референдума кружи Европом. А алергија евро-елите на сваки облик непосредног изјашњавања грађана прераста већ у фобију и поприма размере праве антидемократске хистерије. Парламенти још и како-тако, са посланицима, странкама и „народним представницима“ се увек некако може пронаћи „заједнички језик“. Али народ, ма колико медијски слуђиван, манипулисан и контролисан, често уме непријатно да изненади и поремети планове евро-архитеката.   

Можемо само нагађати зашто је Јоргос Папандреу уопште ушао у причу са референдумом. Можда је хтео да учврсти уздрмани унутрашњи легитимитет. Можда да ојача своју позицију према Бриселу и домаћој опозицији, или можда само да подели терет одговорности за непопуларне мере које су део усвојеног пакета европске помоћи. Али без обзира на његове мотиве, просто је невероватно колики се одијум на њега и Грчку сручио из Брисела и најважнијих европских престоница и како је за два дана Папандреу буквално провучен кроз блато, јавно понижен и политички сахрањен.

Ангела Меркел и Никола Саркози су му одмах дословно издиктирали како треба да гласи текст референдумског питања – што да се грчки парламент замара и оптерећује поводом тога – и саопштили датум до када референдум мора бити одржан. Најмоћнији светски медији на челу са Би-Би-Сијем су сместа кренули да промовишу министра финансија Венизелоса као новог, модерног проевропског лидера. Не ради се ту, наравно, о Папандреуу лично и његовој неизвесној политичкој будућности. Била је то убедљива показна вежба и за све остале земље и политичаре којима би можда могло пасти на памет да се играју демократије мимо унапред зацртаних оквира, флертују са „популизмом“ и „удварају се бирачима“.

За пар дана Папандреу је прошао пут од миљеника до лузера и негативца. Преко ноћи му је направљена побуна у влади и парламенту, доведен му је у питање чак и лидерски положај у странци, а највећа опозициона партија, која је месецима критиковала његову попустљивост према бриселским структурама и игнорисање воље бирача, хладно му је поручила да их не занимају никакви Папандреуови референдуми, него само његова оставка и ванредни избори.   

У општој пометњи тако је готово неприметно промакла нимало безначајна вест о смени комплетног грчког војног врха. Преко ноћи, и без икаквог образложења, смењени су са положаја начелник генералштаба и команданти копнених снага, ваздухопловства и морнарице, чиме је Грчка за само пар дана остала и војно и политички обезглављена и деморалисана – што је вероватно и био циљ.

Оно што је некима било јасно од почетка тзв. „грчке кризе“ сада је постало још јасније и очигледније. Не спасавају они Грчку због Грчке – ако се то што се ради са Грчком уопште може звати и сматрати „спасавањем“. Они спасавају себе и своје банке које су највећи грчки повериоци и које би биле највише погођене у случају грчког банкрота. Дакле, спасавају евро, своје пласмане, своја осигурања, своја радна места и своју макроекономску стабилност. Зато и не желе да допусте да тамо неки „лењи Грци“ стварно одлучују о било чему. Улог је сувише велики. Грчка има да буде „спасена“ – баш као што је и Либија морала да буде „ослобођена“ – свиђало се то самим Грцима или не. И Грчкој се, изгледа, морало ставити до знања да њен останак на европском путу „нема алтернативу“. 

Никога није брига за Грчку и Грке. А и како би могло бити другачије у време универзализованог егоизма, када све мање и брат брине за брата, деца о родитељима и родитељи о деци?! Поента је да банкрот Грчке или њен излазак из еврозоне у ОВОМ ТРЕНУТКУ не одговара онима који још увек воде главну реч у ЕУ и у свету. И зато им се тај банкрот или излазак напросто неће дозволити, шта год сами Грци о томе мислили. Као што се до даљег неће дозволити никакво играње са демократијом, „вољом народа“ и којекаквим референдумима. А када и уколико се велики намире, покрију и ообезбеде, колико сутрадан препустиће Грке њиховој судбини.

Наравно да нема апсолутно невиних и да је на крају овог финансијског „ланца исхране“ и до обичног Грка стигла покоја мрвица. Наравно да су и њихови грађани и радници, поготово у јавном сектору, били помало размажени и ситно корумпирани. Али је њихова условна кривица далеко иза одговорности тамошњих политичара и крупних локалних зверки који су своје профите и бизнисе већ одавно изместили далеко изван Грчке. Па затим одговорности западних банкара који су вођени својим билансима и бонусима, улазили у ризичне финансијске пласмане, знајући да ће, ако ствари лоше крену, њихове владе морати да их покривају и ваде из буле. Па одговорности великих светских агенција за осигурање које је та улагања требало да контролишу и упозоре на евентуалне злоупотребе. И, коначно, одговорности западних влада које су дозволиле настанак таквог система у којем је све ово било легално и могуће. Обртање овог ланца одговорности и пребацивање кривице искључиво на „лење јужњаке“ који, ето, само пију „узо“, ленчаре у хладу и поткрадају немачке пореске обвезнике више је него апсурдно и лицемерно. Баш као што би било апсурдно да нарко-дилери воде кампању за одвикавање од дроге и подижу центре за рехабилитацију.

Вриштеће лицемерје и недемократичност, нажалост, нису и највећи проблем са којим се ЕУ суочава. Унија је у свом политичком деловању вишеструко лимитирана како гломазном и неефикасном унутрашњом структуром и компликованим механизмима одлучивања, тако и сложеним односима зависности од прекоокеанског „Великог брата“. У пракси то изгледа отприлике овако: простор за самосталну политику земаља чланица драстично је ограничен све разгранатијом шумом бриселских прописа и бирократије, којима, опет, управља конгломерат ЕУ-комесара, секретара и високих представника, који су номинално потчињени телу састављеном од двадесет седам, у принципу, равноправних шефова влада, односно министара спољних послова, од којих свако има право вета, а међу којима, неформално, али све евидентније, главну реч води Немачка – која је и сама земља ограниченог суверенитета, са страним војним базама на својој територији и у кључним политичким ставовима још увек увелико зависна од САД. Зато се са ЕУ не може ни озбиљно договорати ни нагодити. И зато је, упркос импресивним привредним ресурсима, у свом садашњем облику, Унија још неспособнија да се успешно носи са кризама него „обичне“ националне државе.

Неолиберални критичари, заљубљени у амерички модел, годинама оптужују ЕУ да је последње легло „комунизма“, док на левици, оној правој, а не овој етаблираној, евро-атлантској и НВО-салонској, сматрају да је „мека моћ“ Уније само маска за моћ транснационалних корпорација и експанзију глобалног капитализма. Последњи догађаји показују да је ова друга интерпретација свакако ближа истини, једино што на реал-социјализам совјетског типа помало подсећа гломазан бирократски апарат и компликована структура одлучивања. Ипак, стварна моћ лежи у рукама отуђене, наднационалне, плутократије, која се углавном држи иза сцене, а у међувремену испред себе истура корумпиране медије и политичаре без политичке визије, морала и ауторитета. 

Све више се, и то не само нама на Балкану, намеће асоцијација Европске уније и судбине бивше СФРЈ. Само је питање хоће ли се Немачка у причи са Унијом поставити паметније и снаћи боље него Србија са Југославијом. Другим речима, хоће ли се под немачким притиском и доминацијом ЕУ транформисати у нешто што личи на „савезну“ државу, са јединственом монетом на читавој територији и ефикасним политичким, пореским и економским системом – или је неће бити. Оба исхода су могућа, с тим што се мени ипак чини нешто вероватнијим југословенски сценарио. Али у оба случаја, дакле, било да се Унија уруши, било да васкрсне као нека врста „простопроширене“ Немачке, за Србију је у овом тренутку најмудрије да се, уз дужан респект, држи малко подаље од те приче.