Dačić uz većinu

Nedavno je Zoran Ostojić, zvaničnik LDP-a, održao konferenciju za novinare. Pokazao je dva različita članka, ali iz istih dnevnih novina, štampana na istoj stranici i istoga dana (27. marta). Jedino što se prvi članak nalazio u izdanju za unutrašnjost, a drugi u izdanju za Beograd. Oba su govorila o najnovijim istraživanjima javnog mnjenja. Naslov prvog bio je „Radikali ipak ispred 'tadićevaca'“, a naslov drugog „'Tadićevci' korak ispred radikala“. U izdanju za unutrašnjost predstavljeno je istraživanje Stratedžik marketinga, po kome SRS ima 40 odsto, a DS 37 odsto. U izdanju za Beograd predstavljeno je istraživanje „renomirane američke agencije“ po kojem DS ima 38, a SRS 37 procenata.

Povod Ostojićevog reagovanja bili su različiti rezultati za LDP. Po prvom istraživanju LDP ima 5,0, a po drugom 3,9 odsto. Po prvom ulazi u parlament, po drugom ostaje „ispod crte“. To nikako nije prijatan nalaz za glasače LDP-a. No, i neka druga istraživanja pokazuju da LDP ima problem sa ulaskom u skupštinu. Recimo, prema „Medijum Galupu“ (Blic, 22. mart), LDP ima 3,1 posto i takođe ne uspeva da se plasira u parlament.

Na prošlim parlamentarnim izborima LDP je osvojio 214.000 glasova ili 5,3 procenta. Ali, tada je nastupao u koaliciji sa Nenadom Čankom. Njegova snaga u Vojvodini ceni se na oko 50.000 glasova. Bez Čanka LDP ne bi ušao u skupštinu. Samopouzdanje LDP-a, međutim, počiva na činjenici da je Čedomir Jovanović, na predsedničkim izborima, i bez podrške Čanka dobio 220.000 glasova ili 5,3 posto. Ipak, pojedini analitičari sumnjaju da LDP može da ponovi taj rezultat. Retorika njegovih čelnika postala je ideološki još rigidnija, a njegov marketing, naročito najnoviji spot, izgleda gotovo sektaški hermetično.

Bilo kako bilo, postavlja se pitanje: zašto Tadić nije u koaliciju uzeo i LDP? On se rukovodio idejom da „ni jedan glas za evropsku Srbiju ne sme da propadne“. Pod okrilje DS primio je G17, LSV, SPO, SDP... Zašto nije primio i LDP? „Spasavajući“ Čankovih 50.000 glasova, Tadić je dobio bolnu tačku koju su njegovi protivnici odmah napali. Zašto je onda rizikovao da propadne 200.000 glasova? Zašto nije uzeo i Čedu?

Odgovor verovatno leži u nesnošljivoj Jovanovićevoj aroganciji. Dok je Čanak odmah priznao primat DS, Jovanović je nastavio sa svojom apsurdnom pričom. Ona se sastoji u tvrdnji da je LDP spreman na „kompromis“ sa DS, ali pod maleckim uslovom: da DS prizna sve svoje političke zablude i da na kolenima dopuzi do položaja ideološki bezgrešnog LDP-a.

Sa ljudskog stanovišta odbijanje da se u koaliciju uzme takav partner deluje razumljivo. Ali, da li je tako i sa političkog stanovišta? Sa kime Tadić misli da dođe do skupštinske većine ako LDP ne uđe u parlament? Bez tih 15 poslanika Tadić teško da će imati dovoljno mandata da obrazuje vladu. Ljudski razumljiva reakcija može biti kobna politička greška.

Zanimljivo je, međutim, da oba istraživanja koja ostavljaju LDP „ispod crte“ pokazuju da „tadićevci“ mogu da naprave vladu sa manjinama i sa SPS-om. Ivica Dačić je, za razliku od Jovanovića, demonstrirao zavidni politički pragmatizam. Dajući skupštinsku većinu prvoj Koštuničinoj vladi, Dačić se pokazao kao lojalan i ne previše zahtevan partner. Uz to, nakon Miloševićeve smrti nestalo je i simboličke karike koja je SPS vezivala za devedesete. Tako su se umnožile spekulacije da će SPS dati većinu za evroreformsku vladu. Takve spekulacije nisu bile dobre za Dačića. Njega su partijski disidenti odmah optužili da hoće da patriotske glasove odnese evroreformistima. Dačić se sve odlučnije branio. Na kraju je izjavio da je „koalicija sa DS apsolutno isključena“ i stavio do znanja da kao svoje buduće koalicione partnere u vladi vidi samo DSS i SRS (Večernje novosti, 31. mart).

Tako je krug zatvoren. Naime, sva navedena istraživanja, ali i ostala, pokazuju da će SRS, DSS i SPS imati većinu u skupštini. Ako se Dačić bude držao onoga što sada govori i ako se ne desi neki spektakularni preokret koji će dovesti do toga da DS i DSS ponovo padnu jedan drugom u zagrljaj, ishod izbora je izvestan. Novu vladu praviće SRS, DSS i SPS. Nedoumica je samo da li će SRS i DSS imati dovoljno mandata da sami obrazuju kabinet. Ali, računica trenutno izgleda neumoljivo. Kakva god da bude, nova vlada svakako neće biti „evroreformska“.

Pod sadašnjim uslovima, postoji samo jedna šansa za DS. Da nakon najnovije Dačićeve deklaracije potopi SPS ispod linije cenzusa i pomogne „jurodivom“ LDP-u da uskoči u skupštinu. Ali, da li je tako nešto moguće? I ako jeste, da li je za tako složenu operaciju ostalo dovoljno vremena?