Kolumne Slobodana Antonića

Korupcijski krug

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 26. mart 2008.

Prekjuče je na naslovnoj stranici „Politike” objavljena vest o imovini Nenada Bogdanovića. Prema nezvaničnim procenama, ona vredi između 20 i 25 miliona evra. Nekadašnji gradonačelnik Beograda imao je ukupno čak 16 bankarskih računa i to: šest u „Delta” banci, četiri u „Rajfajzen” i šest u „Sosijete ženeral” banci. Zato je javnost stekla utisak da procena o milionskom bogatstvu i nije data bez osnova.

Vest je došla usred kampanje pokazivanja imovinskih karata, koju vode čelnici G17 plus i DS-a. Ta kampanja je, inače, izazov liderima SRS-a. Kampanja treba da podstakne radikale da i oni objave svoje imovno stanje. Tako bi se videlo ko je zapravo korumpiran. Inače, iz kampanje smo saznali da naši političari uglavom imaju ne prevelike stanove i ušteđevinu od par desetina hiljada evra.

Treba reći da je i Bogdanović prijavljivao svoju imovinu. Naime, 20. aprila 2004. stupio je na snagu Zakon o sprečavanju sukoba interesa. Njegov član 12 obavezuje sve funkcionere, od republičkih do opštinskih, da svake godine podnose izveštaj o imovini. Taj izveštaj, inače, nije automatski dostupan javnosti, pošto u zakonu piše da se „podaci o imovini mogu koristiti samo u postupku u kome se odlučuje o tome da li postoji povreda ovog zakona” (čl. 14). Zato i ne znamo šta je tačno Nenad Bogdanović prijavio da poseduje u 2006. godini. Ali znamo da je on nekako baš u to vreme priznao da je u izbornoj kampanji za gradonačelnika, 2004, prećutao da je tri godine ranije kupio novi stan, u izgradnji, u centru grada. On se pravdao da je to prećutao „jer nije bio siguran da će se u njega useliti”.

Sami izveštaji podnose se Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa. Taj odbor, međutim, nema naročitu nadležnost. On prima izveštaj kao takav, ne proveravajući njegovu sadržinu. Ukoliko i utvrdi kakvu nepravilnost, odbor može samo javno da opomene funkcionera i preporuči mu da podnese ostavku.

Nešto veća ovlašćenja trebalo bi da ima Agencija za borbu protiv korupcije. Međutim, ona nikako da započne sa radom. To je zato što nikako da se donese zakon o njenom osnivanju. A on nije donesen, jer bi se uvek nešto isprečilo. Tako je, krajem 2006, Koštuničina prva vlada spremila zakon. Ali, on nije mogao dospeti pred skupštinu, jer su, 21. januara 2007, održani izbori. Druga Koštuničina vlada takođe je radila na ovom zakonu. Ministarstvo pravde je 28. februara 2008. predstavilo njegovu novu verziju. Ali, opet ga skupština nije razmatrala, jer je 13. marta raspuštena.

Usvajanje zakona će morati da sačeka jesen. S obzirom na to da će za izbor rukovodstva agencije, kao i za iznalaženje prostora i opreme, biti potrebno još par meseci, agencija teško da će početi sa radom 1. januara 2009, kako je predviđeno zakonom. No, ni početak rada agencije, kad god da padne, neće automatski značiti kraj korupcione sive zone. Kako su primetile neke NVO, agencija ima tek nešto više nadležnosti od Odbora za rešavanje sukoba interesa ili Saveta za borbu protiv korupcije. Uz to, čak ni povećanje nadležnosti agencije ne bi rešilo problem ukoliko ne bi bilo praćeno boljim radom inspekcijskih i sudskih organa.

No, čak ni to nije dovoljno. Parlament, vlada i čitav vrh političke klase moraju da pomognu agenciji, inspekciji i sudstvu u njihovoj antikorupcijskoj borbi. Samo tako će se na čistinu moći da se isteraju nesavesni političari. Ali, šta ako i ovde važi ona narodna: „Vrana vrani oči ne vadi”? Šta ako cela politička elita ima interes da sve ostane po starom? Zato je tu javnost. Ona mora vršiti pritisak na političare. Zato su tu birači. Oni moraju početi da kažnjavaju političare koji daju netačne odgovore na pitanje – šta si stekao tokom prošlog mandata?

Nažalost, dobar deo medija je u vlasništvu poslovnih ljudi sa kojima ti isti političari najtešnje sarađuju. Tako se krug zatvara. Prosečni birač će o sumnjama za korupciju saznati jedino ako iza različitih frakcija političke elite stoje različite frakcije ekonomske elite. Tek onda će svaka frakcija koristiti svoje medije za međusobne napade. Međutim, u vremenima kada vlada primirje, uspostavlja se pravi kartel, politički, ekonomski i medijski. On kao kakav veliki parazit isisava ono malo životnih sokova kojih je još ostalo u ovom narodu.

Poznavaoci korupcije kažu da na svaki dinar funkcionerskog mita dolazi tri do četiri dinara štete koja je nanesena javnoj imovini. Da bi neki funkcioner uzeo 25 miliona evra, neko mora biti opljačkan za 100 miliona evra. Pomislite samo koliko se, od tih para, može popraviti dečijih igrališta, ulica, škola ili bolnica. Zato političare treba pritiskati. I na ovim izborima. I na sledećim. I uvek. Neka shvate da birači nisu ovce za šišanje. I da će račun za njihovu lakomost jednom svakako morati doći na naplatu.

 

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner