Коментар дана

Која је цена нашег увођења санкција Русији - и зашто она нипошто не сме да се плати

Штампа
Маринко М. Вучинић   
недеља, 20. март 2022.

Мир, сигурност, стабилност то су сада након кризе настале након почетка рата у Украјини постали носећи слогани напредњачке кампање за предстојеће парламентарне и председничке изборе. То је само варијанта некадашњег успешног маркетиншког потеза Социјалистичке партије садржаног у пароли Са нама нема неизвесности.

Инсистирање у овој изборној кампањи да је једино А. Вучић гарант и залога одржавања  стабилности и сигурности произлази управо из система личне владавине и грађења  његовог фарсичног култа личности, што је у самој основи његово схватања политике у коме нема места за поштовања основних демократских принципа: поделе власти, владавине права и слободе мишљења.

Ови слогани само показују да је напредњачка кампања јасно управљена на њихово бирачко тело које је пријемчиво за ову врсту популизма и прижељкивања чврсте руке која ће гарантовати мир и стабилност. Зато А. Вучић у својим наступима у овој изборној кампањи непрестано понавља мантру о томе да је само он и апсолутна до сада невиђена изборна победа његове странке могу обезбедити мир и стабилност у нашем друштву.

И то без обзира што развој украјинске кризе намеће све веће изазове и неминовно ће тражити да се Србија определи у односу пре свега на увођење санкција Русији јер једино тако може да усклађује своју политику са стандардима ЕУ у области вођења спољне политике. Очигледно је да у овим околностима једино увођење санкција Русији обезбеђује место у новонасталом тзв. слободном западном свету у коме доминирају неприкосновене европске вредности.

Први корак је већ учињен гласањем за резолуцију у УН којом се осуђује агресија Русије на Украјину. Након покушаја немуштог оправдавања и рационализације ове неприхватљиве одлуке нестало је и испразног јуначења А. Вучића и његовог непрестаног позивања на велики углед у тзв. међународној заједници а одједном су се ућутали и сви његови велики европски пријатељи на које се он тако штедро позивао.

Ко год не може да се иживљава на Русији, иживљава се на Србији, зато што је потребно да се Србија у региону спута. Не војнички, јер знају ДА ЈА ГАРАНТУЈЕМ да мир и стабилност, а знају да је МОЈА РЕЧ ДОВОЉНА

Он је сада следећи потребе и захтеве његове изборне кампање постао изнад свега „реални“ политичар који упорно позива на наше прилагођавање насталој политичкој ситуацији без обзира што се и даље вербално не одриче политике неутралности и ослањања на Русију и Кину .

Његова политика се сада свела на свакодневне јадиковке и ширење панике и хаоса јер једино тако он може да себе представља као јединог борца за интересе Србије и обезбеђивање стабилности и елементарног преживљавања, ослањајући се при томе на подстицање рајетинског и послушничког приступа животу . То је онај камен испод кога треба да се завучемо како би прегрмели ове тектонске промене у савременом свету.

Треба навести само неколико изјава А. Вучића и оне ће предочити да је он већ спреман да прихвати поштовање „европских вредности “ како би и даље остао незаобилазни фактор стабилности и мира.“Ко год не може да се иживљава на Русији, иживљава се на Србији, зато што је потребно да се Србија у региону спута. Не војнички, јер знају ДА ЈА ГАРАНТУЈЕМ да мир и стабилност, а знају да је МОЈА РЕЧ ДОВОЉНА. Притисци се настављају јер је само Слаба Србија она Србија која одговара Приштини, делу Загреба, делу политичке Подгорице. Водити земљу у оваквим условима није лака ствар. Само бих желео да као што смо 1908 године усред Анексионе кризе успели да избегнемо рат и сукоб са много јачима од нас, а нисмо то успели нешто касније, сачувамо Србију од свих ветрова, сукоба , ратова и великих проблема“.

Само поређење са Анексионом кризом из 1908 године је неубедљив покушај да се повуку неприхватљиве и политикантске паралеле које немају никаквог смисла и оправдања а само служе А. Вучићу да своју спремност да прихвати притиске и диктат ЕУ и САД заогрне у историјске аналогије које немају никакво логично и реално политичко упориште.

Треба се само подсетити да је Србија након Царинског рата са Аустро –Угарском када је она успела да преброди економску блокаду  српско питање добило шири и свеобухватнији европски карактер. Али су се тада  отворила најважнија српска национална и државна питања, омогућила да најбитнија национална питања буду изнад партијских и обезбедила могућност сабирања народних снага и јачање националне свести и солидарности.

Данас ништа од тога немамо, јер напредњачка власт и њен вођа и даље продубљују сукобе и раздоре у нашем разореном друштву стварајући непрестано атмосферу политичких сукоба и све већег антагонизма у вођењу националне и државне политике. То је у исто време и једна од основних метода напредњачке владавине, стварање конфликата и опште конфузије како би се велики вођа јавио као сила која је  гарант мира и стабилности а надилази циљано  произведене сукобе.

Када се прате медији који су под апсолутном и стриктном контролом владајуће странке и А. Вучића јасно се може видети како се већ увелико припрема терен за прихватање све извесније одлуке о увођењу санкција Русији

Када се прате медији који су под апсолутном и стриктном контролом владајуће странке и А. Вучића јасно се може видети како се већ увелико припрема терен за прихватање све извесније одлуке о увођењу санкција Русији (пре тога су уведене санкције Белорусији, а сада и бившем председнику Украјине Јануковићу).

Као и увек до сада увођење санкција Русији ће бити медијски обрађено и представљено као велика историјска победа и изузетно мудра и једино реално могућа одлука напредњачког вође. И овога пута ће бити примењена  опробана маркетиншка и  политикантска тактика да се само преживи први удар незадовољства и протеста а онда следи пацификација и релативизација стварног смисла и погубних домета донете одлуке о увођењу санкција. Ту су на сталној услузи поред његових дежурних суверениста, аналитичара опште праксе спремних да оправдају и рационализују сваку његову одлуку и тзв. десничарске и екстремно националистичке организације чији је задатак да обесмисле сваки  смислени отпор а онда се примењује нормализација донете одлуке као једино могуће и извесне у датом тренутку као израз неопходности да се одржи стабилност и мир у региону.

У свим изјавама званичника ЕУ и САД непрестано се понавља да је основни услов за наставак европских интеграција потписивање обавезујућег споразума Београда и Приштине и безусловно признавање независности Косова. То је још једном јасно потврђено и у изјави Михаела Либерта генералног директора у европској служби за спољне послове задуженог за односе са Русијом и источним партнерством.“Србија није уверена да су санкције против Русије прави одговор у овом тренутку. Ми јасно дајемо до знања Србији која ће бити цена ако земља буде на погрешној страни сукоба“. Из ове изјаве произлази да је за нас улог много већи него што је то само тзв. европска перспектива Србије већ се увођењем санкција Русији отвара до краја решавање проблема Косова и Метохије јер ће Србија сигурно изгубити главни ослонац у Савету безбедности УН , резолуција 1244 ће бити доведена у питање  а биће неизвесно и очување целовитости наше државне територије.

Габријел Ескобар специјални амерички изасланик за Западни Балкан је недавно изјавио да Америка тражи да се због рата у Украјини пронађу брза решења за Косово и Метохију и БИХ. “Ситуација у којој се Украјина нашла говори нам да би требало да удвостручимо напоре за постизање компромисног споразума између Косова и Србије и да зауставимо активности које су претња стабилности и напретку у Босни и Херцеговини. Не смемо дозволити Русији да искористи рат који је сама изабрала како би спречила напредак земаља Западног Балкана. Русија се не руководи најбољим интересима ових земаља већ само сопственим интересима“.

Америка тражи да се због рата у Украјини пронађу брза решења за Косово и Метохију и БИХ. "Ситуација у којој се Украјина нашла говори нам да би требало да удвостручимо напоре за постизање компромисног споразума између Косова и Србије"

За нас може бити утешно што су ЕУ и САД увек посвећени одбрани и заступању наших интереса и нашем просперитету а да своје интересе не стављају у први план што смо посебно могли видети и осетити када је разбијана социјалистичка федерална Југославија а СРЈ била изложена агресији НАТО пакта када су срушени основни принципи међународног права. И све је то било у знаку Милосрдног анђела и хуманитарне интервенције. Хипокризија и лицемерство су већ постали заштитни знак деловања алтруистичке тзв. међународне заједнице која за разлику од Русије не следи само своје интересе већ једино има на уму да брани европске вредности и западну цивилизацију.

Међутим , сада можемо сада видети да су намере ЕУ и САД јасно одређене. Брзо и ефикасно решавање питања Косова и Метохије се у њиховој политичкој агенди пре свега састоји у признавању независности тзв. косовске државе и то је захтев који се сада без икаквог одлагања стављај пред А. Вучића без обзира што је он добио додатно време и отворену подршку до окончања избора 3. Априла. Увођењем санкција Русији од стране Србије  тзв. међународна заједница поред „решавања“ косовског питања, као већ замрзнутог конфликта ,настоји да форсирајући избор између Истока и Запада и овај простор на Балкану уведе у своју геостратешку орбиту и тиме Русију коначно истисне са ових простора што је био њихов дугорочни стратешки циљ.

А какав је одговор ће бити А. Вучића на ултиматум који ће свакако уследити након окончаних избора можемо видети у његовим обраћањима током изборне кампање. “Нама сукоби ни за шта нису потребни. Нама је потребно да растемо и будемо све успешнији. И правимо разлику у односу на друге. Да нисмо тако гласали у УН, воз би већ био на пола пута Србије и газио би нас. Ја сам донео те одлуке и сваког могу да погледам у очи. Ми Срби нажалост, волимо да се изјашњавамо а некад је важно да се померимо и склонимо. Многи желе да убрзају пријем тзв. Косова у међународну заједницу: Моја порука, ако крену са тим да ће се изненадити снагом и ефикасношћу одговора Србије“.

Председник Републике Србије који се заклео у Скупштини над Мирослављевим јеванђељем да ће бранити Устав и уставни положај Косова и Метохије сада нам  лицемерно и кукавељски препоручују да се не изјашњавамо, да се померимо и склонимо и то у време када је од пресудне важности да се до краја брани територијални интегритет Србије и резолутно неприхватање одвајања Косова и Метохије из државног устројства Србије.

У чему се састоји снажан и ефикасан одговор ове власти на захтеве за признавање тзв. косовске државе и на сталне провокацији и насилне акте које се  свакодневно догађају на Косову и Метохији?

Да ли у вишеструком јаловом и непотребном подизању борбене готовости наше војске, у недостатку храбрости да се упути протесна нота Турској поводом изјаве њеног Председника Ердогана (иначе великог пријатеља А. Вучића)да ова држава подржава и да ће се залагати за улазак Косова у НАТО Пакт, или у покретању дисциплинског поступка против полицијске станице у Куршумлији јер су 30. jануара запуцали у ваздух када су у Копненој зони безбедности затекли Албанце са Косова у сечи шуме, а који су на наше полицајце запуцали из аутоматског оружја.

Председник Републике Србије који се заклео у Скупштини над Мирослављевим јеванђељем да ће бранити Устав и уставни положај Косова и Метохије сада нам  лицемерно и кукавељски препоручују да се не изјашњавамо

Да хипокризија буде већа А. Вучић је недавно дао обећање да ће Албанија, земља која је главни ослонац тзв. Државе Косова са којом ради на образовању Велике Албаније, прва добити испоруке жита у Србију у време надолазеће економске кризе.

Он у своја велика достигнућа непрестано истиче јачање војске Србије и повећано финансирање набавке најмодернијег оружја али нам Председник републике дугује одговор на најважније питање? Како ће Србија реаговати ако након увођења санкција Русије уследи оружани напад косовских безбедносних снага на Север Косова и Метохије, или се догоди сличан погром Срба оном који се десио у марту 2004 године.

Из досадашњих изјава и његових реаговања на кризне ситуације можемо очекивати писана саопштења , бемислено јуначење и позивање на његову посвећену борбу за одбрану интереса Србије. Налазимо се пред изузетно важним и пресудним историјским изазовима , пред одлукама које захтевају пре свега јасну артикулацију отпора сваком покушају да се Косово и Метохија признају као независна држава.

Његова одбрана није више страначко и политичко питање већ је оно у самој сржи одбране нашег националног идентитета,историјске самосвести и традиције. Зато не смемо дозволити да се догоди већ добро препознати политички маневар владајуће странке и њеног вође да се одбрана националних интереса препусти његовим псеудо националистичким и десничарским групама и ескадронима који само служе да обесмисле истинску одбрану српских националних интереса а пре свега  Косова и Метохије.

Увек као наук и опомену морамо имати на уму рећи Живојина Ракочевића изречене поводом обележавање годишњице погрома Срба на Косову и Метохији 17 Марта 2004 године.“ На личном плану нема никог ко је без ожиљака и ко погром не види као печат мржње. На општем плану једна зрела цивилизација завршила је у пламену највећег мирнодопског злочина након Другог светског рата. Између свега тога остао је човек нали овом мосту да преко њега пролазе сукобљене етничке, културолошке, верске и остале светске силе. Шта је од њега остало? Остао је косовски Србин, способан да чува своје наслеђе и чека., да пажљиво чита своје страхове и живи своје неосветољубиво трпљење“. 

Запитајмо се колико смо ми данас спремни да чувамо наше косовско наслеђе и разумемо и одбранимо неосветољубиво трпљење косовског Србина.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]