Коментар дана

„Мали Алек“, избори и дозвола „Великог Брата“

Штампа
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 20. новембар 2017.

После битке су, наравно, сви генерали. И кад се нешто деси, наводно, „сви“ су знали да ће баш то да се деси. Управо тако је било и овога пута, када је у суботу Главни одбор СНС-а усвојио аргументацију и „препоруку“ Александра Вучића да се ипак не иде на ванредне парламентарне изборе, иако су данима пре сви виђенији напредњаци то листом најављивали, захтевали и призивали. Наиме, готово сви медији и опозициони посланици били су сигурни и убеђивали писца ових редова да ће избора бити – само сам ја, јавно, пред камерама, у Скупштини рекао да ми се „чини вероватнијим да ипак неће“. И била је то дословно ЈЕДИНА таква изјава-процена на читавој медијској и политичкој сцени. Сви други су говорили или да ће одлука бити да се на изборе иде, или да су шасе „фити-фифти“ – или да ће одлука бити одложена.

Коалициони партнери су, додуше, опрезно и стидљиво изјављивали да за одржавање ванредних избора нема потребе, јер је „коалиција сложна и чврста“. Али коалициони партнери се код Вучића ништа не питају, као што се не питају ништа ни чланови председништва, нити главног одбора владајуће странке. И свима им је главна брига само да пазе да се не замере или нечим не наљуте Господара. Зато сви изјављују само оно што им он каже да треба да кажу. А да би он онда могао да их или демантује и „убеди“ их да промене „своје мишљење“ (које немају), или пак да, ако му тако одговара, да се на то њихово „мишљење“ позове и каже како мора да испоштује „вољу већине“, иако се он, лично, са њом не слаже. Ипак, сувише смо већ пута гледали тај исти филм и његов сценарио је постао већ сувише провидан чак и за домаћу, снс-овску публику, а камо ли за важне спољне играче, којима је „мали Алек“ очигледно много тога наобећавао, и који овај пут изгледа нису били расположени да дозволе да их још једном вуча за нос и беспотребним изборима одлаже извршење преузетих задатака – пре свега, око Косова и његовог пута у све потпунију независност.

Та „спољна карта“ била је један разлог због којег сам веровао да се – барем у овом тренутку – Вучић неће одважити да распише изборе. Али постоји и други, који је можда био чак и пресуднији. Ма колико да је још увек политички доминантан на општенационалном плану (поготово с обзиром на девастирану, расцепкану и  материјално, идејно и кадровски сиромашну опозицију), Вучић је свестан да би на евентуалним ванредним изборима ипак тешко добио баш 60 одсто гласова. А отприлике управо толико би му требало ако би хтео да надмаши или барем понови свој резултат из марта 2016. – и да социјалистима и Палми да барем неких десетак одсто, да би их приволео да иду на заједничкој листи. А на председничким изборима, са свим махинацијама и са свим бошњачким и мађарским мањинама  које су га подржале, једва да је за себе намакао (сумњивих) 55 процената. Другим речима, Вучић не само да у овом тренутку нема спољно зелено светло, него није имао ни јасну страначку математику која би му недвосмислено говорила да треба да иде на ванредне изборе.  

Коначно, ту је и један техничко-логистички аргумент. Ма колико да су организационо бескрајно доминантни у односу на опозицију, чак ни напредњацима није лако да воде још једну општенационалну кампању, поготово што им у многим срединама букте тихи унутрашњи сукоби, а повремено и прави мали ратови са тучама и узајамним паљењем аутомобила. А овако ће све што имају способно, ефикасно и оперативно (од агитатора, до криминалаца и батинаша) моћи да гурну и фокусирају на Београд.

Дакле, када се на сто баце сви разлози „за“ и „против“ – при томе не мислим на формалне, институционалне и државне, којих нема, него на оне личне и ускостраначке, према којима се, упркос другачијим изјавама, Александар Вучић увек заправо равна и  опредељује – испоставља се да претежу они“ против“. Наиме, парламентарни избори му требају једино због још једне куповине времена и пролонгирања на све стране посејаних обећања (а као што рекосмо, странци нису склони да му то опет дају), као и уколико би био сугуран да губи Београд, па да онда још једном „импресивном“ победом на републичком нивоу покуша да прикрије и амортизује евентуални београдски неуспех. Али он београдске изборе уопште не мора изгубити. Напротив. Чак и уз одређени пад који смо детектовали у нашем последњем истраживању, СНС је даље фаворит, поготово уколико се опозиција распе у 6-7 колона (Ђилас, Шапић, ПСГ, Народна странка, ДС, „Бели“, ДЈБ, Двери, „Не давимо Београд“, Нова странка...), од којих, рецимо, четири или пет заврше испод цензуса. И то је управо сценарио на који Вучић рачуна и на њему интензивно ради. Јер се гласови свих оних који нису прешли цензус расподељују на оне који јесу – при чему онај првопласирани од тога највише профитира. 

Колеге из опозиције су наравно у праву када кажу да се „Вучићу ништа не може веровати“, и да није искључено да он инсценира неку кризу и политички инцидент – а има времена до пред крај јануара – те да ипак распише и ванредне парламентарне изборе заједно са београдским. То није немогуће, али, такође, из горепоменутих разлога, ни много вероватно.

Зато су избори одложени – до даљњег. То јест, док Вучић не види јасније шта му се дешава са рејтингом у Београду и док неким новим, „аутоколонијалним“ и издајничким потезима које ће повући у међувремену „Мали Алек“, евентуално, ипак не искамчи дозволу за изборе од „Великог Брата“.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]