четвртак, 01. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > О резултатима избора, легитимитету, политичкој култури и – шта после бојкота
Коментар дана

О резултатима избора, легитимитету, политичкој култури и – шта после бојкота

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
уторак, 23. јун 2020.

Када су пристигли први резултати избора, још сам се бринуо ће изборном магијом да се изгура још која (псеудо)опозициона партијица преко цензуса, али се испоставило да су оне на овим изборима толико убедљиво поражене, да их ни Вођина интервенција exmachina не би могла спасти. Дакле, резултате мање-више имамо, па можемо да подвучемо црту:

Прво, и најважније – бојкот је по свој прилици спектакуларно успео. Не кампања СзС и екипе за #bojkot, она је била једнако глупа, искључива, и анемична као и кампање „опозиције“ на изборима. Али резултат је, свеједно, постигнут:добили смо парламент без опозиције. Пре пар месеци сам гласно говорио да сматрам да је бојкот лоша идеја, јер Велики Комбинатор има спреман одговор за њега у лику „лојалне опозиције“ која је спремна да статира у скупштини. Искрено нисам веровао да је могућ овакав сазив парламента, и грађани су ме, морам то рећи, пријатно изненадили.

Притом је ова званична кампања за бојкот имала потпуно погрешан фокус: они су били опседнути излазношћу, иако је излазност нешто што се најлакше игнорише, поготово у условима епидемије, и страха од заразе на бирачком месту. Излазност на европским и америчким изборима је редовно бедна, па им нико не оспорава легитимитет.

Основна сврха бојкота била је да се онемогући режиму који је практично укинуо сваку могућност реалног опозиционог деловања да пребацује одговорност на опозицију за своје поступке. Да се пошаље порука да опозиционо настројени грађани неће да играју по Вођиним правилима. А то је управо оно што смо добили – парламент без опозиције

Не, основна сврха бојкота била је да се онемогући режиму који је практично укинуо сваку могућност реалног опозиционог деловања да пребацује одговорност на опозицију за своје поступке. Да се пошаље порука да опозиционо настројени грађани неће да играју по Вођиним правилима. А то је управо оно што смо добили – парламент без опозиције. Режимске странке (укључујући мањине) практично држе 238 од 250 посланичких мандата, а оних Шапићевих 12 нису никаква опозиција, јер их нико никада није чуо да критикују режим, нити да учествују и у једној јединој акцији протеста против државног руководства. Добили смо, дакле, огољено самовлашће.

Колико год то апсурдно изгледало, у питању је велики успех за саме опозиционе гласаче, који нису дозволили да их преваре са разноразним популистичким мамцима са свих страна политичког спектра. Схватили су да у тренутном систему глас вреди само ако је глас за владајућу партију, иначе је бачен низ ветар. И у складу с тим су и поступили.

Демократија се не своди на већину на изборима

Још једном:  бојкот није био успешан „зато што је оборио излазност“ – јер је и није нешто нарочито оборио. СНС је извела сваки свој сигурни глас на биралишта, полумртви су изношени да гласају, куцало се на врата, звало се телефоном. Њихова партијска машинерија је одрадила свој посао. И да се разумемо –подршка коју су добили од већине грађана на изборима није спорна, у смислу да воља њихових гласача није фалсификована. То што су многи од њих уцењени, подмићени, или обманути је сасвим друга тема.

Проблем политичког система у Србији није у томе што „Вучић има већину, па може да ради шта хоће“, то је бољка већине савремених „демократија“. Проблем је у томе што грађани који нису део владајуће већине не могу ништа. А у демократском друштву би требало да могу много тога.

Овај сазив парламента управо и одражава један псеудодемократски систем, сведен на обезбеђивање већине гласова по сваку цену, и ни на шта друго. У том смислу, паралеле са Северном Корејом и ауторитарним државама нису депласиране

Овај сазив парламента управо и одражава један псеудодемократски систем, сведен на обезбеђивање већине гласова по сваку цену, и ни на шта друго. Да се разумемо: тај систем није измислио овај режим, али га је свакако довео до савршенства. У том смислу, паралеле са Северном Корејом и ауторитарним државама нису депласиране: ти режими имају„народну подршку“, и та народна подршка се редовно потврђује на различитим изборима, пребисцитима, и другим „манифестацијама народне воље“. Али то није никаква демократија.

Са друге стране, то што је демократски систем у Србији деградиран и деконстриусан, не значи да опозиционе снаге у земљи нису саме по себи бедне и ништавне.Ако погледамо резултате, очигледно је да „бојкоташи“све укупно немају много већу подршку од „конструктивне опозиције“која је изашла на изборе. Као у случају масовних протеста прошле године, ми данас имамо јасан консензус грађана који су против власти да оваква опозиција не може да поправи ствари, и да на њу озбиљно не рачунају. У том смислу, тек се грађани раскантају са овим „бојкоташким“делом опозиције на исти начин као што су се неизласком на изборе раскантали са њеном„конструктивним“делом, тек тада ће се стећи услови за озбиљно опозиционо деловање против режима. Ја сам сигуран да ће се и то ускоро догодити и да ће овај резултат избора убрзати политичку динамику.

Одакле проистиче политички легитимитет

Како тренутно ствари стоје, Председник Србије и лидер СНС никада није био моћнији, али је његов маневарски простор ограниченији него раније. Гамбит са „цензусом од 3%“ је спектакуларно пропао, и то је свакако његов највећи пораз на овим изборима. Али не брините, стари је то мајстор, има он још потеза у рукаву. У случају да овај састав парламента из било ког разлога постане проблем, Вођа је спреман за „контролисани полураспад“ коалиције око СНС. За разлику од експлозивног распада коалиције ДОС 2001-2002. године, шеф СНС је спреман да циљано „емитује“„незадовољне коалиционе партнере“ у опозицију да би тамо статирали и дизали галаму око безбедних и несуштинских тема.

Пре тога СНС мора да реши већи проблем: са 189 посланика у Скупштини, не постоји никакво легитимно оправдање да се СПС задржи у коалицији. Ако их задрже, то ће бити знак немоћи и страха од вишедеценијског лидера социјалиста, који је можда једини технолог власти дорастао Председнику. А ако их избаце, добијају озбиљну, добро организовану, и свим бојама премазану опозициону партију која изнутра зна како раде, и која је корупцијски дубоко умрежана са њима.

Па опет, чак и у најекстремнијој ситуацији у којој и СПС и још неки СНС сателити одлазе да буду опозиција, ми и даље имамо већ толико пута помињани „парламент без легитимитета“. Хајде мало да размислимо шта то значи! Многи мисле да легитимитет скупштини даје „Међународна заједница“ – ЕУ, САД, за неке су то можда чак Русија и Кина. То је и фактички, и формално нетачно. Међународну заједницу није ни најмање брига да ли су избори намештени, и да ли у парламенту седе тренирани мајмуни, ако Србија ради шта им се каже.

Легитимитет Скупштини дају само грађани. У демократском систему државом управља снага која има подршку већине грађана (што Вучић има, како год да је подршку стекао), али остатак грађана томе даје пристанак кроз демократске институције. Пристанаксвих грађана је кључан. Тренутни сазив Скупштине, међутим, има подршку само гласача власти (чак и Шапићу основи мобилише само своје гласаче-клијенте на Новом Београду) . Остали грађани једноставно не учествују у политичком животу.

„Па шта“, рећи ће неко, „шта Вучића брига за људе који неће да гласају?“ Јесте га брига. Ствар је у томе што је за легитимитет државној управи даје народ. Ако пола народа апстинира од политичког живота, то није толико страшно. Али ако је пола народа против твоје политике, а нема политичко представљање, то је већ озбиљан проблем. Поготово ако спремаш „болне одлуке“.

Тренутно стање у парламенту на први поглед изгледа као Вођин сан, али то важи само дотле, док тај парламент не почне да доноси контроверзне одлуке – о промени Устава, о приватизацији јавних предузећа, о повећању цена, о смањењу плата. О Косову. Ако парламент донесе неку изразито контроверзну одлуку (од оне врсте која није пријатна ни СНС гласачима), онда опозиционо расположени грађани више немају други начин да каналишу своје незадовољство, него на улицама. Одједном свака спорна тема постаје озбиљан повод за протесте. А сваки протест данас може да има непредвидиве последице, то смо видели у Француској, то гледамо данас у САД, а гледали смо и у земљама региона.

Да ли то значи да је „Вучић готов“, и да ће се његова напредњачка пирамида уцена и корупције срушити као кула од карата? Наравно да не. Председник Србије је озбиљан играч, и неће никада сам да се саплете и падне, препуштајући да власт као крушка падне у крило опозиционарима на Твитеру.Али он ће сада, хтео-не-хтео, сносити знатно већу одговорност за своје политичке одлуке, што значи да ће бити приморан да буде опрезнији и суздржанији. То је поготово важно у условима када се од њега траже нови уступци око Космета. Чисто сумњам да је вољан да сам носи то бреме, нити је у питању нешто о чему би један човек, или једна партија – ма колику подршку имали – требало да може самостално да одлучује.

Шта после бојкота?

Остаје само још да се види шта ови резултати избора значе за нас који смо свесно апстинирали, а нисмо професионални „бојкоташи“. Овај резултат је добар само из једног разлога – јер је оголио ауторитарност политичког система у Србији на челу са СНС олигархијом. Увек је добро када истина изађе на видело.У свему осталом, овај резултат је веома лош: СНС и њихов лидер имају законски ауторитет да брзински донесу потпуно шокантне антинационалне и антидржавне одлуке, и да се онда четири године бави „контролом штете“ преко медија које апсолутно контролишу. То је највећа, и непосредна опасност.

У том смислу опозиционо настројени грађани не треба да се заносе никаквим „успехом бојкота“. Партије које су отворено бојкотовале изборе само су за нијансу мање патетичне од партија које су у изборима учествовале, а свакако не представљају политичку снагу која има снаге да нешто промени. Неспособност „бојкоташке опозиције“ лепо се видела и у анемичној кампањи, и у потпуном одсуству било каквих значајних протеста и политичких наступа којима би се озбиљно скренула пажња на нерегуларност, не изборног процеса, већцелог политичког система.

Притом не треба заборавити ни да је један део „бојкоташа“ свесно хтео да се „склони из парламента“„док Вучић не реши Косово“, па ће онда, ваљда, народ да га сруши, а они ће да ушетају у Немањину и на Андрићев венац да буду Вучић уместо Вучића. Не заваравајте се – многи од њих то заиста тако замишљају. Проблем је у томе што су то мислили и на претходних неколико избора, па се није догодило. Не зато што је Председник Србије у дубини душеискрени патриота илиполитичар од интегритета, него зато што има беспрекоран нагон за опстанак на власти. Мислити да га је могуће тако једноставно насанкати је потпуно неозбиљно.

Друга озбиљна опасност овог резултата избора јесте могућност продубљења грађанске апатије. Утисак да је власт СНС апсолутна и непоколебљива можда навести низ грађана да одустану од протеста и политичког деловања, надајући се да ће „брже проћи ако се не опиру“. Лично мислим да ће у наредном периоду бити довољно политичких потреса у земљи да се искључи оваква могућност. Уосталом, пример Црне Горе нам убедљиво сведочи да се народ од апсолутне апатије може претворити у незаустављиву политичку стихију за свега пар недеља, ако их предводе људи којима верују, ако бране вредности до којих.

СНС и његови опозициони клонови

Али догађаји у Црној Гори нас учи још нечему: чак и апсолутни грађански консензус и спектакуларни протести нису довољни да се пољуља „запечен“ ауторитаран режим. За то је пре свега потребна упорност и издржљивост. Ове године је пола Црне Горе изашло на улице, а Мило Ђукановић још није „готов“. Дакле, што пре избацимо из главе идеју да ће напредњачки режим„сам пасти“, то ћемо пре почети да нешто радимо на том плану. У ванпарламентарним условима и без медија на страни народа (опозициони медији су само експозитуре страних центара моћи) то ће бити још теже. Али енергија постоји – то смо могли да видимо на масовним народним протестима прошле године, али и у низу блесака политичког бунта претходних месеци.

Такође, што се пре ратосиљамо партија које су објективно реликти прошлости, а којима је СНС узор за подражавање, то ће бити боље.То су партије чији су лидери „мали Вучићи“, које ботовањем одговарају на ботовање, агресијом и галамом на агресију и галаму, које не подносе критику на свој рачун, а све који се са њима не слажу остракизују и екскомуницирају. То су партије које чекају да „странци и народ смене Вучића, а доведу њих“. Када овај режим буде падао, њега неће скидати ови који су на изборима гласно бојкотовали, а поготово не ови ови који су апстинирали. Не, за то ће бити неопходна подршка данашњих напредњачких гласача. Тек када падне политички консензус да је Вучић „најмање зло“, и Вучић ће да сиђе са сцене.

О политичкој култури у праведнијем систему

Да бисмо натерали ове највеће жртве режима – уцењене и застрашене конформисте који се понижавају по скуповима подршке за бедну накнаду – да се побуне, потребно нам је нешто што нико на политичкој сцени, нити у опозицији не негује, а то је политичка култура. Ми који хоћемо бољу земљу морамо да се ослободимо политичких парадигми које су створиле данашњи СНС, а које све вуку порекло из КПЈ/СКЈ, чије су данашње партије клонови. Притом не мислим само на апсолутистичког Вођу коме сви климају главом, на партијску дисциплину и надређеност партијских структура државним. Мислим на парадигму Партије™ као „мајке“, као „масонске ложе“ којој се приступа уз крвну заклетву, и којој се мора бити апсолутно веран и покоран. Многи грађани сматрају да гласањем странци „продају душу“, да имају некакве „моралне обавезе“, и да сносе „одговорност“ за свој глас.

Ми који хоћемо бољу земљу морамо да се ослободимо политичких парадигми које су створиле данашњи СНС, а које све вуку порекло из КПЈ/СКЈ, чије су данашње партије клонови

Ако подржавамо ову или ону политичку опцију када она организује протест, или предлаже закон, или износи политичку иницијативу, то нас не претвара у „ботове“ те политичке опције. И нисмо ми „одговорни“ за њихове даље поступке, него треба они да буду одговорни нама, који смо их подржали. Ако нешто треба да се ради, онда је то поткопавање те идеје „лојалности партији“, „лојалности власти“, „лојалности опозицији“. Србији су потребни грађани који су лојални само својој земљи, и једни другима. Гласачи друге опције не смеју да буду непријатељ, већ увек – саговорник.

Гледао сам то непрекидно претходних година и месеци – паметне људе које уважавам који папагајски понављају политичке пароле у које не верују, и које су очигледно бесмислене, јер „неће да руше јединство“ партије/покрета/опозиције. То је понижавајуће. И управо на таквом самопонижавању члановаи почива „снага“ СНС.

Нама је потребно друштво дијалога, и потребно је да схватимо да странке постоје да служе грађанима, а не да грађани служе њима. Политички представници су ти који треба да се цимају када грађани нешто хоће, нису грађани ти који треба да се цимају када политичарима треба глас. Докле год су опозиционе партије слика у огледалу СНС, са малим Вучићем на челу, грађани ће гласати да „највећи СНС“, и за „највећег Вучића“. А Вучић ће мирне душе моћи да поставља своје питање „мислите да је неко други бољи од нас“, питање које га је више од било чега другог одржало на челу државе све ове године. Дакле, потребне су нам опције које – недвосмислено и несумњиво – јесу боље. Морамо их сами створити, јер нам их нико неће уручити са стране.

Како ствари тренутно стоје – имамо парламент који савршено одражава политички систем у коме живимо. И ма шта други говорили о томе, у настајању тог система су учествовали сви. И зато је резултат ових избора идеална прилика да се заложимо, не за „смену Курте и Мурте“, него за нови, бољи, и праведнији политички систем.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер