Косово и Метохија

Избори на Косову - од националног сумрака до државне помрчине

Штампа
Александар Б. Ђикић   
недеља, 01. септембар 2013.

Многима није до краја разумљиво зашто део политичке сцене у Србији јалово инсистира на изјашњавању Уставног суда о Бриселским споразумима. Уставни суд се, наиме, својим вишемесечним оглушавањем о захтеве за оцену уставности, више него изјаснио. Изјаснио се и да су споразуми неуставни, да је подлегао политичким притисцима („замољавањима“), као и да нема моралног кредибилитета. Знате, ако напољу пљушти киша, не чекамо Каменка Катића да нам то саопшти, већ одлучујемо да ли ћемо покиснути или не. Неке су ствари напросто очигледне.

Штавише склањањем ове чињенице под тепих, не може се сакрити ово морално-правно насиље. Заправо, тепих се све више набире. Комедија апсурда у којој сви учествујемо се одиграва, заседао Уставни суд или не. Крокодили лете, рибе певају арије, и уопште сви се лепо забављамо. Проблем са апсурдом је што је то једна чудна „животињка“ - што више мислиш да се распетљаваш, све си више запетљан, као у пауково мрежи.

Тако нам је то и са „мудрим“ и „храбрим“ државничким потезима којима обилује наш политички живот. Што су „храбрији“ и „мудрији“, то нам је стварност суморнија.

Сведоци смо да је рат у Сирији можда за длаку битнији Западу у овом тренутку од локалних избора на Косову (али само „за длаку“, само „у овом тренутку“ и само „локалних“), а за које је директива и дошла из Брисела. Можда! Зашто? Па зато што се изборима на Косову, заокружује један вишедеценијски западњачки пројекат, а то је институционално заокруживање Велике Албаније, као моћног играча на Балканском полуострву, а која безусловно мора бити марионета САД и западноевропских сила.

Запитаћемо се: какве то везе има са комедијом апсурда у којој учествујемо? Па ево какве:

На Косову су расписани избори за 3. новембар, и то већ сви врапци од Њујорка до Тиране добро знају. Изборе је расписала „председница Косова“, Атифете Јахјага, на основу „Устава Републике Косова“, одлуком од 2. јула штампаном са „грбом Републике Косова“, објављеном дан касније у „Службеном гласнику Републике Косова“, достављеном „Централној Изборној Комисији Републике Косова“, а што све указује на статусно неутралне активности.

Стога комично (само да није овако трагично), делују грчеви на лицима наших преговарача а нарочито њихових стручних млађахних саветника, док воде „рововску борбу“ око тога шта ће стајати на листићима. Они сад, као, не дају да листићи прејудицирају статус Косова, јер је та посластица остављена њима. На листићима сада може бити одштампан и Паја Патак, то уопште није важно, већ оно што је наведено у претходном пасусу.

Е сад, када бисмо ми поштовали сопствени Устав, сигурно би се ти листићи за нешто могли употребити, али свакако не за аминовање Велике Албаније. Међутим овде се на завршава комедија апсурда. Јок море!

Државни органи и њихови тимови су се размахали, раширили, организовали, полетели, да реализују одлуку госпође Јахјаге. Сви нивои власти су у стању борбене готовости. Локални избори на Косову схватају се као Велики прасак, након кога ће уследити олакшање, релаксација, опште благостање, симфонија и хармонија (а можда и Датум). При томе се не бирају средства. Није важно да ли су Уставна, законска или не. Шта ће то једној држави? „L'État, c'est moi“!. А та средства су бројна:

Ових дана, Србима расељеним из Метохије и са Косова на адресе боравка, стижу позиви да се јаве повереништвима за избеглице, ради уписа у бирачке спискове. Чије бирачке спискове? Колико ми је познато, а познато ми је врло добро, да су расељени Срби већ уписани у бирачке спискове Републике Србије, и као такви гласају већ годинама. Откуд сад ново уписивање у неке бирачке спискове?

Очигледно је да се не ради о бирачким списковима Републике Србије. Како је очигледно? Па тако што су људи који су добили позив за уписивање јасно видели да је на тим обрасцима за пријављивање „грб Републике Косова“ и натпис „Република Косово“ (на албанском, енглеском и нечему што би требало да личи на српски, али свакако није ћирилично).

Али што је врло значајно, особама које дођу да се региструју не предочава се образац (са обележјима „државе Косова“), већ се само одузима „позив“ на коме нема обележја, а службеници Повереништва попуњавају образац. Нешто слично оној „рововској борби“ коју воде наши „преговарачи“ у Бриселу да листићи буду без обележја, а да се на њима гласа за органе „Републике Косова“! Дакле није битна суштина, а која је јасна, признавање и штавише партиципирање у организацији „Републике Косова“, него је битно да грађанин то непосредно не види, па да посумња у безгрешност Томице, Ивице и оног главног. Није опасна Велика Албанија, али је опасан обичан човек ако то види.

Овоме се могу наћи два објашњења, или боље речено изговора. Једно би се крајњом муком могло и прихватити (мада не приличи озбиљној држави), а то је да се ради о потпуном аматеризму, дилетантизму, незнању, нераду и аналфабетизму људи који представљају нашу државу у овом процесу. Друго, које не смемо ни да замислимо, је намера. Трећег нема!

Да су наше власти заиста желеле колико-толико статусно неутралне изборе, могле су инсистирати на списковима које је правио још 2001. тадашњи УНМИК администратор г. Ханс Хакеруп, који су имали УН предзнак. Овако, афирмисањем грба „Републике Косово“, без сагласности УН на тим списковима, бојим се да је Србија себи направила велики проблем.

Коначно и најважније; како је дошло до тога да „председница Републике Косово“ распише изборе по свим законским прописима те „републике“, а да на то реагује влада Србије преко свог Комесаријата за избеглице тако што ће попуњавати обрасце са тим истим грбом!? Па је ли Косово покрајина Србије, или је Србија покрајина Косова? Да ли је наш председник Николић, или Јахјага (на страну личне симпатије). Која је то „тајна веза“ наредила нашој влади да спроводи одлуке Атифете Јахјаге? Неко јесте. Неће бити да је Комесаријат био толико докон, па да је хонорарно радио за Јахјагу.

И заиста зашто је битно толико притискати Србе да изађу на Јахјагине изборе у „што већем броју“, ако се ради само о локалним изборима, на које на Косову и иначе не излази преко 30% бирача? Да ли се заиста ради само о томе ко ће да поправља водовод, или је ствар далеко битнија „за будућност наше деце“. Може ли водовод да ради и без тога?

Упоредо са позивањем бирача да се упишу у „статусно неутралне бирачке спискове“, тече и врло активна акција на терену.

Најновији случај суспендовања новинара ТВ Мост из Звечана, зато што је извештавала о потпуно уставној, легитимној и легалној Скупштини Косова и Метохије, и слање уредника из Београда који ће контролисати да ли се довољно снажно агитује за излазак на изборе које је Јахјага заказала, увелико превазилази чувене Милошевићеве „тортуре“ над медијима, када су се шутирале табле РТС-а и псовала мајка београдска. Ниједно удружење новинара или невладина организација се није огласила поводом овог нечувеног насиља над медијима, а сећамо се како су грмели поводом много безазленијих напада на медије. Сада реагују по систему: „кев-кев“! Дресура је то.

Уз то обавља се и један вид притисака на Србе који су „са ђаволом тикве садили“ последњих година, тако што су осим државних плата, примали апанаже (тзв. ваучере) од стране „косовске владе“, па сада услугу морају да врате. Они се наиме позивају да би им се скренула пажња да ће ако не изађу на изборе, и уз то са собом не „приведу“ још пет особа, изгубити ту привилегију, а да их држава ионако више неће плаћати.

О притисцима који се врше на носиоце државних функција, поготову на „северу“, не треба ни трошити речи.

Врло важан замајац агитовању да Срби изађу на „статусно неутралне“ изборе расписане од стране администрације „републике Косова“, дају и поједини Срби са Косова. Прво су замењени сви председници општинских већа које именује држава, а за које је процењено да неће бити довољно кооперативни, онима које неретко грађани из тих општина и не познају, али који ће јамачно бити кооперативни, и агитовати за излазак на изборе.

Посебно су „симпатични“ млађани бојовници које одређује 5-6 амбициозних београдских кадрова пореклом са Косова који се надају космичким каријерама у Београду ако испослују ову агитацију. Ти младићи имају задатак да преко локалних медија објашњавају каква добробит чека Србе са Косова само ако се појаве на гласачким местима. Са мањком падежа и вишком ентузијазма, они себе већ виде у некој фотељи, која и не мора да буде београдска. Они и њихови београдски гуруи наступају по оној: „Неки ћемо да се извучемо, а неки ћете и да погинете!“ Са завидном материјалном сатисфакцијом, може се лепо живети и у Великој Албанији (бар неко време), а о Београду да и не говоримо (мало дуже време).

У јавност је такође процурео предлог закона о финансирању српске дијаспоре на Косову након 1. јануара 2014. или како се финије зове Предлог закона о финансијској подршци припадницима српског народа и неалбанских заједница на КиМ. Дијаспоре? Па да, исто тако је могао да се зове законом о финансијској подршци Србима и немађарским заједницама у Мађарској, или Србима и нерумунским заједницама у Румунији, или Србима и ненемачким заједницама у Немачкој...Бисер овог закона је његов последњи члан, којим се бришу све законске одредбе које Косово третирају делом државе Србије. Неко ће рећи да је то „само“ предлог, међутим знајући однос снага у скупштини који је за предају и против предаје Косова,  а који је толико у корист ових првих да би могли изгласати и нови закон гравитације, није тешко предвидети да ће предлог проћи – глат!

Инсајдерски је по Косову шпартао и некакав анкетни одбор на челу са генералом Стојановићем, са задатком да утврди прекршаје трошења буџетског новца. Анкетни одбор је прескочио важну дестинацију на свом путу – Београд, која би била логична код једне овакве анализе, јер нису Срби са Косова долазили у Топчидер да штампају новац, него су ваљда постојали и неки министри и директори координационих центара, који су га усмеравали. Овако се све своди на окривљавање народа, како би се оправдали политички потези.

Да се разумемо, буџетских прекршаја је сигурно било. Али Србија је срећна држава ако их није било у Београду, Новом Саду, Новом Пазару... већ само на Косову. Но у овом случају је нешто друго занимљиво. Генерал Стојановић је био ратни начелник ВБА Приштинског корпуса. Или је човек лудо храбар па са таквом ратном биографијом шпарта опуштено Косовом, када се много ниже позиционирани официри боје хапшења, или је у питању нешто друго, а што је у тесној вези са надолазећим догађајима?!

Као што видимо, држава је развила широки фронт, који ће бити још шири, како се буде ближио 3. новембар, да би се отресла баласта који јој отежава пут у Европу, а мислећи да је тај баласт Косово и тамошњи српски народ. Разочараће се кад сазна да није, али ће бити касно.

Већ смо раније анализирали да владајуће странке инсистирају да Срби на тим локалним изборима изађу на тзв. Јединственој листи, да се не би морале регистровати код „ЦИК Косова“, што би им (можда) мало умањило рејтинг, па би уместо 164% спале на тричавих 132%. Овде се јавља један проблем. Јединствена српска листа је већ у косовском парламенту, на челу са др Радом Трајковић! Значи сад би Срби требало да региструју неку Јединственију листу, па можда и Најјединственију листу, само да на „статусно неутралном“ гласачком листићу не стоји видно: СПС и СНС.

Чини ми се далеко моралнијим, па можда и делотворнијим, ако би се Срби који се желе уклопити у политичке воде Велике Албаније појавили на изборној листи на пример СДП Косова, Беџета Пацолија. Можда не би могли остварити неки утицај, a можда и би, али свакако не би учествовали ни у мимикрији и хипокризији са Јединсвеном или како год већ листом, која се формира само ради додворавања бриселској бирократији. А можда Беџет и боље плати?!

Шта Срби добијају изласком на ове изборе? У односу на оно што ће изгубити-ништа! Довољно је погледати по суседству, и видети да тамо где државе Србије нема, нема ни српскога народа. Изузетак од правила је Црна Гора, а време ће показати да ли је и то изузетак.

Шта губе у свакодневном животу? Губе на пример здравствени систем. Држава престаје да има обавезу здравственог осугурања Срба са Косова и из Метохије. Она ће то можда чинити убудуће, дакле можда ће се ти Срби моћи лечити у Нишу или Београду, на пример, али то неће бити систем. Неће то више бити обавеза државе. То ће више бити једна амбиваленција, него систем. Може да буде а и не мора. Сад га видиш - сад га не видиш!

Губе свакако школски систем. По горе поменутом предлогу закона (члан 8.), образовање ће се вршити по пројектима које спроводе локалне самоуправе, уз одобрење Канцеларије за КиМ. То је нонсенс! Може ли ико замислити апсурд да нека катедра на универзитету зависи од пројекта, па још да тај пројекат спроводе локалне самоуправе, у којима не верујем да ће седети доктори наука. Опет, сад га видиш-сад га не видиш!

Могу ли нешто изменити? Можда могу апсолутним бојкотом, и активнијим демаскирањем издаје. Кажем можда, али и то је мало вероватно из два разлога. Први је да ће сигурно притисак који се врши натерати барем 20% Срба да се одазову, а други је што још увек не могу да поверују да су издани, те још увек желе да верују да је то само привид.

Признајем, нисам довољно интелигентан да схватим сву „мудрост“ овакве политике, а ни храбар да разумем њену „храброст“. Али, нека ми овако неинелигентној кукавици буде допуштено да се запитам: ако је држава заиста хтела да чини политичке кораке на Косову и у Метохији, зар се није могло кренути од рецимо: расветљавања убистава ради трговине органима, судбине киднапованих и несталих лица, повратка 250.000 избеглих, заштите српске државне, црквене и приватне имовине? Па након што се то реши, приступи храбрим и мудрим државничким потезима.

Зашто се баш кренуло од предаје големих: државних, људских, културних, привредних, историјских, природних ресурса? Ради „будућности наше деце“? Чисто сумњам!

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]