Ко се још сећа Косова и Метохије?!

Сећа ли се неко још Косова и Метохије? То је онај свети део наше земље, о којем смо донедавно клицали да је срце Србије. Тај поклич се готово више и не чује. Косово и Метохија је само спорадично помињано у протеклој изборној кампањи и то од представника оних странака и организација који нису успели да уђу у парламент.

Велике странке како из власти, тако и из опозиционих редова у својим изборним наступима нису налазиле за сходно ни да узгред помену постојање Косова и Метохије јер је за њих то непријатно питање коначно „решено“ бриселским споразумом, који је у супротности са нашим уставом. Јасно је да је питање Косова и Метохије потиснуто на дубоку маргину наше јавности, а бриселски споразум постаје тако нека врста светог и неупитног слова наше политике, основни предуслов за опстанак у политичком животу.

Непомињање Косова и Метохије не само у протеклој изборној кампањи може се са пуно сигурности и основа поуздано тумачити као део најављене измене свести српског народа, својеврсног социјалног и политичког инжењеринга који се над нама увелико спроводи. Управо је у нашој јавности створена у великој мери спинована атмосфера да је косовско питање изгубило значај за наше грађане, да је оно скинуто са политичке агенде и да су створени предуслови да оно буде „коначно“ решено. Само још треба у довољној мери и што ефикасније изменити нашу свест и наш национални идентитет и тако припремити терен за улазак у НАТО пакт и признавање независности косовске псеудодржаве.

Јасно је већ сада да отворени захтев за признавање независности Косова представља један од основних и најпресуднијих услова за улазак Србије у Европску унију. Известилац владајуће немачке ЦДУ и ЦСУ за спољну политику Филип Мисфелдер је недавно изјавио: „Из наше перспективе за Србију је прави пут да са СНС-ом и Александром Вучићем даље иде ка ЕУ. Предуслов за то су преговори са Косовом. У априлу прошле године потписан је споразум, који на крају треба да води до признања Косова и мора сада даље да буде спроведен“. Зато и не треба да чуди велика немачка подршка коју ужива Александар Вучић, јер је он спреман да испуњава управо захтеве које пред њега постављају представници бриселске администрације, чији је једини циљ да испослују независност косовске независности.

Да ли нам треба јаснија потврда о постојању резолутног захтева за признавање независности Косова као незаобилазног услова за завршетак европских интеграција Србије. Зато треба што истрајније и упорније ширити тврдњу која се поткрепљује нарученим и тенденциозним истраживањима јавног мњења да се Косово данас налази готово ван озбиљног интересовања и да је оно изгубило сваку важност и значај за наше друштво и да оно више не спада у изузетно значајне политичке приоритете.

Пре неколико дана је пригодно обележена десета годишњица великог погрома српског народа у пролеће 2004. године, када се на Косову и Метохији догодио велики злочин. Тада се јужно од Ибра нашло на удару све што је српско, запаљене су српске куће, прогнано наше становништво и уништене многобројне цркве и светиње. Није то било никакво међуетничко насиље усмерено углавном против Срба и Ашкалија, како то тврди Фонд за хуманитарно право Косова, већ организовано етничко чишћење српског народа као продужетак истог начина деловања који је примењен након уласка јединица КФОР-а. И као по толико пута виђеном сценарију, за овај брутални злочин организованог етничког чишћења нико није одговарао.

„Мартовски погром је оставио печат страха на душама свих Срба на Космету“, каже директор Дома културе у Грачаници Живојин Ракочевић. И после десет година погром траје и не прође недеља да се не деси инцидент и притисак на Србе, сведоче проестали Срби, који још увек опстају на Косову и Метохији. „И даље када падне мрак, не излазимо из села, и даље је најјачи осећај неслободе“, сведочи једна мештанка из Гораждевца. Али важно је да ми сада доследно спороводимо бриселски споразум и није важно какав је стварни живот нашег народа на Косову и Метохији.

Ове године је у свим основним и средњим школама први пут одржан час посвећен десетогодишњици трагичног погрома Срба на Косову и Метохији. Читан је текст који је о овом погрому проследило Министарство просвете. Сама чињеница да се то у нашим школама ради први пут довољно говори о нашој бризи и емпатији за жртве нашег народа не само на Косову и Метохији. Али за наше борце за људска права и суочавање са прошлошћу то није стварни и озбиљан допринос нашој култури сећања, већ се ради о још једном покушају злоупотребе ученика у дневнополитичке сврхе.

Огласио се Миљенко Дерета: „Последице оваквог обележавања мартовског погрома ће бити поновно бујање некритичког национализма и погоршање међунационалних односа не само са Албанцима који су `тема` спорног текста. Замислите како би то изледало да се, рецимо, у школама у Прешеву, који је део нашег образовног система, чита овако нешто. Албанци би с разлогом изашли на улице да питају шта хоће ова влада. И ја то исто питање постављам“.

За њим не заостаје ни историчарка, познати друштвено-политички радник Дубравка Стојановић. “Овај скандалозни текст доноси митоманско тумачење историје у којој су ствари непромењиве, сукоби вечни, односи црно-бели, а улоге једном заувек подељене на жртве и извршиоце. Најстрашније је што су управо ове идеје и овакво тумачење српско-албанских односа у прошлости довели до политике Слободана Милошевића, која се завршила бомбардовањем. Те идеје нас удаљавају од могућности да разумемо стварне проблеме и да их решавамо, а гурају нас у нови конфликт, који се завршава неуспехом“.

Да ли Срби имају право да негују и одржавају своју културу сећања и да помињу и жале своје жртве, а да то не буде протумачено као митоманство и оживљавање српског национализма, који је највећа препрека за стабилизацију добросуседских односа на Балкану. Миљенко Дерета би се сигурно придружио протестима Албанаца јер би обележавање погрома над Србима вређало њихово схватање историјске истине о дешавањима на Косову и Метохије, али се не изјашњава о српским жртвама јер су оне ван фокуса интересовања наших бораца за људска права и историчара који су су задужени да жигошу српску митоманску свест, српски некритички национализам и при томе истрајно промовишу политичку коректност, у коју не спада и култура сећања српског народа.

Наш знаменити песник Мирослав Максимовић је у тексту „Његош и савремена поезија“ изнео своје поетско виђење судбине и опстанка српског народа на Косову и Метохији, које нам казује да питање Косова и Метохије није дневнополитичка ствар која служи за политикантска поткусуривања, већ је оно један од најважнијих делова нашег националног идентитета и историјског сећања и традиције. „Погледајмо како Васко Попа, онако како је Његош сажимао своју поезију у афористичке исказе, сажима у афоризам најфреквентнију Његошеву тему – Косово: Поље као ниједно/Над њим небо/Под њим небо. Сасвим модерно Косово, а исто оно Његошево. Никако не може да ишчезне из српске поезије, ма колико га изузимали из српске државе“.

Ако наша владајућа политичка „елита“, вођена захтевима политичког опортунитета и псеудопрагматизма, све мање помиње Косово и Метохију и косовско опредељење, треба да се озбиљно запитамо зашто је оно сада у жижи пажње у догађајима везаним за враћање Крима у окриље Русије.