Косово и Метохија

Косово и Метохија, сећање - Вила сазива Србе

Штампа
НСПМ   
уторак, 19. март 2013.

Поштовани посетиоци НСПМ, више је него извесно да такозване „политичке елите“ у Србији неће учинити ништа како би бар покушали да сачувају Косово и Метохију у саставу државе Србије. О томе шта мислимо о њима говорили смо, говоримо и говорићемо. Питање је: шта можемо да учинимо? Решили смо да учинимо један, можда најмањи могући корак: да се сећамо, памтимо и волимо своју Отаџбину. Једног дана, а тај дан је много ближи него што нам се сада чини, то сећање, то памћење и та љубав, уз све друго што је неопходно, допринеће васкрсу Отаџбине,  а она ће поново бити онаква каква једино може и мора да буде: усправна, лепа, срећна и слободна.

Колико је до нас, ми свој венац плетемо. Од данас, покрећемо нови циклус на нашем и вашем НСПМ: Косово и Метохија. С времена на време објављиваћемо народне песме косовског, преткосовског и посткосовског циклуса, песме о Косову наших познатих песника, као и објављивати оно што су велики и умни Срби говорили, мислили и писали о Косову.

Али, не желимо да овом буде само редакцијска акција, позивамо вас да нам се придружите. Као у стара времена када су се песме и приче преносиле с колена на колено, пронађите неку стару књигу, или часопис и учините тај мали напор, да неку песму о Косову, неки запис о Косову, прекуцате и пошаљете електронском поштом редакцији (наш мејл је Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели ). На тај начин, пренећете савременицима, али и потомству део народне свести, онај Дух, српски Дух, који нас је одржао у најстрашнијим временима, обновио и допринео да будемо признати и поштовани као народ. 

За почетак подсећамо вас на народну песму "Вила сазива Србе" и "Натпис на косовском мраморном стубу" деспота Стефана Лазаревића.

ВИЛА САЗИВА СРБЕ

Народна песма

Закликтала загоркиња вила

И сазива Србе са свих страна:

„Аој, Срби, моја браћо драга,

Јесте л` игдје на животу своме;

Не чујете л` многу браћу своју,

Како пиште у окови тешки,

Као љута у процјепу гуја.

Слободе је жељно српско робље,

По Краљевића Србији Старој

И Македонији земљи славној,

Босни и Херцеговини кршној,

По Хрватској и Славонији равној,

Китном Ср`јему, Бачкој и Банату;

Туђин им је земље притиснуо,

На муке их ставља свакојаке,

Све што ј` Србу од вајкада свето,

То му туђин сада гази клети.

Може ли вам душа то подн`јети?

Брус`те бритке ђорде, пун`те пушке,

На душмана клета сви се диж`те,

Тјерајте га са огњишта свога,

Са огњишта свога дједовога!

Будете ли сложни као браћа, Даћу вама срце Обилића

И даћу вам снагу Краљевића,

И нико вам наудити неће.

Не будете л` сложни као браћа,

И право је, да вас туђин гњави,

Пјесма пјева Милош Обилића,

Пјесма пјева Вука Бранковића,

Обилића уздиже и слави,

Бранковића куне и проклиње.

Не будите нигда Бранковићи.

Већ будите дични Обилићи,

Па ће опет оно српско бити,

Што је негда у давнини било.“

 

Деспот Стефан Лазаревић

НАТПИС НА КОСОВСКОМ МРАМОРНОМ СТУБУ

Човече који српском земљом ходиш,
било да си странац или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово, које се зове Косово,
по њему ћеш целом угледати пуно костију мртвих,
а међу њима видећеш тада камено биће,
мене крстоликог и освећеног
како насред поља усправно стојим.

О љубљени,

Немој да прођеш, немој да превидиш
као нешто безвредно и ташто,
већ те молим приђи и приближи се мени
и размотри речи које ти преносим,
па ћеш разумети тако, зашто и како,
а и због чега ја овде стојим, јер истину ти говорим,
не горе од живог створа.

Све ћу по истини известити

О ономе што се збило.

Овде је некада био велики самодржац,
чудо земаљско и владар српски,
по имену Лазар, велики кнез,
побожности непоколебљиви стуб,
бескрај богопознања и мудрости дубина,
огњени ум, заштитник странаца,
сиротињи помоћ и хранитељ гладних,
тужнима милост и утешитељ,
онај који воли све што Христос хоће,
јер ка овоме стреми својом вољом

и још са својим небројеним мноштвом,
што је под његовом руком:

јаунаци храбри, јунаци добри,
јунаци,  ваистину, на речи и на делу,
као сјасјне звезде блистају,
као земља цветовима прошараним,
одевени у злато, камењем драгим украшени,
и силни  коњи одабрани, златоседлани,
а на њима коњаници предивни и красни,

најплеменитији и славни.

Као добри пастир и вожд,
мудро јагањце словесне приводи
да у Христу окончају славно
и да буду страдања венац
учесници у вишњој слави.

Зато сложно и безбројно мноштво
заједно са добрим и великим господином,
храбре душе и  најтврђи у вери,
као на лепи дворац и на опојни пир,
на непријатеља се устремише

и правог змаја згазише,
и убише дивљу звер и противника великог
а незасит ад који прождире све,
кажем вам Мурата и сина његова,
пород аспиде и гује,
штене василиска и лава,
а са њима других, не мало.

О чудеса Божијих судбина!

О пријатељи,

храбри страдалник
безаконим агарјанским  рукама
ухваћен би

и крај мучеништва достојно прима
и мученик Христов бива,
Лазар велики кнез,
јер не посече га нико други,

до сама рука Муратовог сина, крвника тог.

И све ово речено заврши се
6897. године,

дванаестог 12 индикта, петнаестог дана месеца јуна

у уторак,
био је шести или седми час.
Не знам. Бог зна.

Преузето из „Српске родољубиве песме“ Цветник, Нови Сад, Прометеј, 1999, сабрао: Дејан Томић

Препев је, највероватније, из српске пречанске штампе XIX века.

Приредио: Ђорђе М. Србуловић

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]