Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > Postoji hiljadu razloga da branimo Kosovo
Kosovo i Metohija

Postoji hiljadu razloga da branimo Kosovo

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Samardžić   
sreda, 25. jun 2008.

Nastojali smo da napravimo solidnu mrežu srpskih institucija na Kosovu i Metohiji. Osnovali smo kancelariju Ministarstva u Kosovskoj Mitrovici i napravili smo određeni broj potkancelarija koje bi trebalo da pružaju konkretne usluge građanima na Kosovu i Metohiji. Posle toga smo imali lokalne izbore na Kosovu i Metohiji i sada je u fazi osnivanje skupština opštine u 25 opština. To su, dakle, rezultati na političkom i administrativnom planu, a na ekonomskom planu počeli smo da vrlo planirano ulažemo novac na Kosovu i Metohiji. Pre svega, u obezbeđenje socijalne sigurnosti za sve stanovnike tamo koji priznaju Srbiju kao svoju državu. Ali ne samo to, već je počelo da se ulaže u infrastrukturu, jačanje javnih i osnivanje malih preduzeća, pre svega u poljoprivrednom sektoru, koji bi mogli da uposle određeni broj stanovnika. Mislim da je za politiku Srbije najvažnije da u ovom neredu i neizvesnosti vodi svoje poslove na Kosovu i Metohiji.

Gospodine ministre, stiče se utisak da se u široj javnosti ne vidi dovoljno šta država Srbija preduzima na Kosovu i Metohiji, bilo u pogledu jačanja svog daljeg institucionalnog prisustva, bilo u pogledu izgradnje infrastrukture, organizacije i poboljšanja uslova života naših sunarodnika. Između ostalog, mnogi ne doživljavaju Kosovo kao državno i nacionalno, već kao političko i stranačko pitanje. Dakle, kako biste nam mogli, ukratko, sumirati jednogodišnje rezultate koje je ostvarilo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju?

- M islim da rezultata ima i da nisam neskroman ako to kažem . A , opet, godinu dana je malo da bi se sumirali neki trajniji rezultati. Z nači nešto je započeto i napravljeno i valjalo bi da se nastavi. Prvo, mi smo nastojali da napravimo solidnu mrežu srpskih institucija na Kosovu i Metohiji. Tamo su postojale neke institucije, Koordinacioni centar je delovao na Kosovu i Metohiji, postojala je mreža opštinskih koordinatora, i predsednika opštine u opštinama u kojima su Srbi imali većinu, kao i regionalni koordinatori. Sada smo nastojali, dakle, postupno, ne naglo – jer to nije bilo moguće - da napravimo tu institucionalnu mrežu bolje i efikasnije. I šta je urađeno? Osnovali smo kancelariju Ministarstva u Kosovskoj Mitrovici, područnu jedinicu vlasti Ministarstva iz Beograda, i napravili smo određeni broj potkancelarija, oko šest-sedam koje bi trebalo da pružaju konkretne usluge građanima na Kosovu i Metohiji, najviše Srbima, razume se, po pitanju poslova koji nisu mogli da se obavljaju preko koordinatora, koji često nisu ni imali poslovne kancelarije za tu svrhu. Posle toga imali smo lokalne izbore na Kosovu i Metohiji i sada je u fazi osnivanje skupština opštine u dvadeset pet opština. Mislim da je to najvažniji korak, jer to je, s jedne strane, politički važno jer je dokaz nekog demokratskog legitimiteta tih izabranih organa, a sa druge strane te skupštine opština treba da konačno rade svoj posao. U svim opštinama Kosova, postojaće srpske skupštine, i postojaće izvršni organi vlasti u okviru tih skupština koji će raditi normalne redovne poslove u svojim opštinama. To je tako zamišljeno, i to jeste bilo teško organizovati u ovim vanrednim uslovima. To su, dakle, rezultati na nekom političkom i administrativnom planu, na ekonomskom planu počeli smo da vrlo planirano ulažemo novac na Kosovu i Metohiji. Naravno, pre svega u obezbeđenje socijalne sigurnosti za sve stanovnike tamo koji priznaju Srbiju kao svoju državu.

Ali ne samo to, nego, počelo je da se ulaže u infrastrukturu, u jačanje javnih i osnivanje malih preduzeća, pre svega u poljoprivrednom sektoru, koji bi mogli da uposle određeni broj stanovnika. Takođe i na razne druge, dakle, nevelike investicione celine, mala ulaganja, kao što je, recimo, plan male hidrocentrale u Štrpcu, koji bi mogao sn a bdeti električnom energijom tu opštinu. I druge stvari od značaja za život i opstanak našeg naroda, pre svega u zdravstvo, školstvo, socijalnu politiku, infrastrukturu. Ta ulaganja su finansijski pojačana i sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana kroz investicije u određene projekte, kojih je puno. Neki od tih projekata su započeti a neki nisu, neki su u fazi pripreme i nemamo do sada najbolji izveštaj o tome šta je za godinu dana urađeno, jer to nije stvar samo ovog Ministarstva, nego i Kancelarije Ministarstva za NIP. Dakle, reč je o početku ulaganja koje treba da ima efekte tek za godinu, dve ili tri. Mi ne možemo sada govoriti o tim ekonomskim efektima, ali oni će se nesumnjivo videti ako se nastavi ovako kako je započeto. Mislim da je time politička situacija na Kosovu među Srbima nekako smirena, da su oni, i pored izloženosti velikim neprilikama, više okrenuti Beogradu, da više imaju poverenja u ono što Beograd radi. Oni su Beogradu okrenuti načelno, i politički, i emotivno, tako da sada ima više nekog pozitivnog očekivanja da im Beograd kao centar vlasti više pomaže u svakodnevnom životu.

Gospodine ministre, u toku je formiranje organa lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji, nakon poslednjih lokalnih i parlamentarnih izbora. Možete li nam reći kako se taj proces odvija i od kolikog je on značaja za naše sunarodnika u prisustvo države Srbije?

- Vidite, mi smo bili saglasni sa prisustvom UNMIK-a kao međunarodne civilne misije. Međutim, UNMIK je izgubio kontrolu na lokalnim i parlamentarnim izborima koji su bili održani u novembru na Kosovu a na kojima Srbi nisu učestvovali. Ako Srbi nisu učestvovali tu, onda smo mi nastojali da učestvuju na izborima koje organizuje Srbija za svoje organe vlasti, znači i za parlament i za lokalne organe vlasti.

Najvažnije je ovo što se dogodilo na planu izbora opštinskih skupština, tu je posao završen, i upravo ovih dana se konstituišu skupštine. U 25 opština gde su izbori obavljeni treba konstituisati 25 skupština i do subote 14. juna, taj posao treba da bude gotov, i mi tu ne očekujemo neka velika iznenađenja. Sad, verujte, nije to konstituisanje skupština u svakoj opštini bilo perfektno, negde su tu bile objektivne tehničke i organizacione poteškoće, naročito u opštinama gde ljudi nisu mogli na samom terenu da se organizuju, recimo, Đakovica... Neke druge opštine, gde Srba ima jako malo, pa se to supstituisalo s nekim drugim gradovima, negde nije poštovano prećutno pravilo da dve trećine odbornika treba da konstituiše opštinu. Ali, u svakom slučaju, ljudi će imati svoje legalno izabrane skupštine, svoje izvršne organe vlasti. Šta je zadatak toga? Zapravo da naši organi vlasti sprovode politiku Srbije na Kosovu i Metohiji. Svugde gde je to moguće, možda ne u svih u 25 opština, imate opština gde Srbi ne žive, proterani su, verovatno će one jako teško i slabo raditi, dolaziti do poslednjeg malog mesta gde Srbi žive. A imate i opštine gde su Srbi koncentrisani i tu će vlast funkcionisati kao i u ostatku Srbije. Mislim da je za politiku Srbije najvažnije da u ovom neredu i neizvesnosti vodi svoje poslove na Kosovu i Metohiji.

Nezavisno Kosovo je, dosad, priznalo oko četrdeset zemalja, što ne predstavlja čak ni trećinu ukupnog broja zemalja članica Ujedinjenih nacija. Da li smatrate da je, po pitanju priznavanja nezavisnosti od strane drugih država, najgore prošlo? Kakve zaključke i pouke treba izvući iz ove činjenice, za naše dalje legitimne napore da vratimo Kosovo i Metohiju, u punom kapacitetu, u politički i pravni poredak Srbije?

- Činjenica da su do danas, tri meseca posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo priznale 42 države, jeste uspeh politike i diplomatije Srbije. Posebno imajući u vidu jedan veliki pritisak koji SAD vrše prema svim zemljama sveta, dakle pritisak koji nije samo pritisak, nego je skopčan s raznim ucenama i raznim uslovljavanjima. Taj rezultat je pristojan za nas, naravno bolje da je manji, ali dobro je što nije viši. Znači, to je nešto što prvo svetu daje na znanje da je ceo posao napravljen s one strane međunarodnog prava. Štaviše, da je posao napravljen uz kršenje međunarodnog prava. To današnji svet ne voli, i najveći broj država to ne odobrava, čak ne odobravaju ni države koje su priznale Kosovo i Metohiju. Evropska unija je tu najjasniji primer. Najveći broj država članica Evropske unije, znači 20 od 27 koliko je priznalo nezavisno Kosovo, to je učinilo nevoljno, pod pritiskom institucija EU koje su same pod kontrolom Sjedinjenih Američkih Država. I NATO, razume se. Pošto je nezavisno Kosovo projekat SAD i NATO, prosto mnoge države u Evropi nisu htele da se u to mnogo mešaju zbog svojih interesa, pa je iz tog oportunizma proizašao ovaj broj od 20 država u EU.

Znači, ovo je jako važna igra, prosto neka vrsta klackalice, države ne vole to što rade jer su prinuđene. Taj mali broj zemalja, zapravo, može da ohrabri onaj ostatak da ne priznaju Kosovo i nadalje. Da li će to tako biti, ne mogu sa sigurnošću da kažem. Ali, mislim da se prvo očekivalo da će prva tri-četiri meseca broj zemalja koje će priznati nezavisno Kosovo preći sto i da će se onda lakše manipulisati, na svetskom planu s međunarodnim organizacijama, pre svega sa Ujedinjenim nacijama. Međutim, taj plan je pao u vodu, kao i neki drugi planovi koji su bili napravljeni, pre svega program Martija Ahtisarija. Njihovo odlaganje zapravo pokazuje da nešto nije bilo dobro u projektovanju. To se sada sve više primećuje, i mnoge države su jednostavno sve više demotivisane da prihvate nezavisnost Kosova čak i pod takoreći svakodnevnim pritiskom. To je za sada stvar koja ide u dobrom pravcu, ne može se sa sigurnošću predviđati gde će se ona završiti. Nama je jasno da plan centara svetske moći, koji su hteli da uzmu Kosovo od Srbije i da ga na međunarodnoj sceni pretvore u neku svoju igračku, nije uspeo.

Ambasador Rusije pri NATO Dimitrij Rogozin je, nedavno, zatražio sastanak ukazavši na mogućnost da NATO i misija Euleks izazovu neku vrstu nasilja, incidenta koje bi to iskoristili za preuzimanje nadležnosti od misije Ujedinjenih nacija (UNMIK-a). Imajući u vidu slične režirane događaje iz bliske prošlosti, da li postoji opasnost od tako nečeg imajući u vidu Vaše iskustvo?

- Za sada ne vidim takvu opasnost, ali ne negiram da je tako nešto planirano. Od juna 1999. Kosovo jeste u rukama NATO i SAD, ali drugi učesnici su tu radili svoj posao i svedočili o onome što se zapravo događa. Znači, ako su oni hteli da Kosovo naprave nezavisnim, najbolje bi im bilo da su to učinili godinu dana posle upada na Kosovo. Kad to nije urađeno tada, ja mislim da je vreme prošlo, i sada imate razne kalkulacije, sad se stvar odvija po scenariju Martija Ahtisarija, i kao što vidite, zapravo se ne odvija. To je taj problem. Spekuliše se mogućnošću da albanski teroristi naprave nekakve incidente iz kojih bi se stvorili veći konflikti, pa bi onda oni merili, pre svega KFOR, da li da učestvuju ili ne. Ono što je manifestno i javno jeste da komandanti KFOR-a uveravaju srpsku stranu da će oni stvar držati pod kontrolom. E, sad, koliko komandanti KFOR-a kontrolišu svoje snage i koliko kontrolišu strane obaveštajne službe. Koliko razne ekipe koje su tamo po specijalnim zadacima i koje rade poslove, a da ovi iz KFOR-a to ni ne znaju, najbolje se videlo 17. marta ove godine. Koliko je stvar pod kontrolom onih kojima je mandat da čuvaju red.

Dakle, u one koji su manifestni na čelu s komandantom KFOR-a nemam sumnju, imam sumnju u one koji su uz njih i njima negde iza leđa. To je problem i Evrope i sveta. Nažalost, to se izražava i odražava na Kosovu. Prema tome, može se svašta očekivati, nemamo čvrste činjenice da možemo to da tvrdimo. Stanovništvo tamo je po nekom instinktu pripremljeno na sve. Kako oni žive devet godina, njima je sasvim svejedno da li ovo egzaktno znaju o čemu mi pričamo. Oni to znaju na koži, intuitivno i empirijski, iz svog iskustva. Posle devet godina, verujte mi, više ih ništa neće iznenaditi.

Naš narod je sklon brzom zaboravljanju i čini se da niko ne pokušava da sagleda uzroke krize koja je skorijeg datuma. Čini nam se da je uvod u političku krizu, odluka predsednika Republike Borisa Tadića da (bilo na nagovor ili pritisak Zapada) raspiše prevremene predsedničke izbore, bilo uvod u rušenje zajedničkog fronta odbrane Kosova i Metohije, čije je jedinstvo bilo više puta potvrđenim izglasavanjem rezolucija o Kosovu Narodne Skupštine Republike Srbije. Veoma smo zainteresovani da nam prokomentarišete ovu tezu, bilo da je osporite ili potvrdite?

- Predsednički izbori jesu održani po Ustavu - ustavna obaveza je bila da se do određenog vremena, do kraja godine ili do postizanja svih zakonskih uslova održe i predsednički izbori, tako da se time, zapravo, kompletirala državna struktura posle donošenja Ustava. Dakle, to nije sporno. Sporno je nešto drugo. Naime, predsednik Tadić je mogao da insistira na toj formalnosti, kao što je insistirao i kao što je obavio to što je želeo. Niko ne može kriviti bilo koga što su održani predsednički izbori. Ono što je sigurno nedostajalo je nekakva državna i državnička mudrost u toj odluci. Naime, jasno je da je država bila prinuđena da dva ili tri puta, računajući ove poslednje izbore jedanaestog maja, održava izbore u vreme kada mora imati pun kapacitet u rešavanju vrlo teških državnih pitanja. Kosovo je broj jedan. To se dogodilo, dakle, početkom 2007, kada je Ahtisari doneo svoj plan. Znači, u vreme kad je trebalo da se mi što bolje konsolidujemo, da damo odgovor za tu stvar, mi smo, eto, nekim slučajem imali izbore. Može neko reći: Jeste, Vlada se raspala, morate imati izbore. Ali, puno je tih slučajnosti jedne do druge, da bismo rekli da je baš sve to sasvim slučajno i spontano. Prvi put se to dogodilo u januaru ove godine, kada su bili predsednički izbori, najzad i u maju, kada smo imali opet parlamentarne izbore.

Znači, s jedne strane izbori su nešto što ide svojim tokom, i gledano inherentno samo izbornu situaciju i razloge što su izbori sprovedeni, stvar je potpuno u redu.

S druge strane, ako pogledate malo iskosa tu državnu situaciju i probleme s kojima se država susreće, apstraktno gledano svako bi rekao, ko je sa strane – stranac na primer – da u ovakvoj situaciji, nijedna država koja drži do sebe i do svog teritorijalnog integriteta, ne bi održala izbore. Nego bi se sabrala, takva kakva je sa snagama kakve su, da prvo završi ovaj posao pa da posle obavlja ove redovne poslove. Dakle, tu je problem u zameni redovnosti i vanrednosti. Ne može niko da me uveri da Srbija zadnje dve ili tri godine ne živi u vanrednim uslovima, iako ne u vanrednom stanju. Pravno gledano, nema vanrednog stanja, stanje je redovno, institucije funkcionišu, itd. Ali, po svim parametrima Srbija ima jedno objektivno vanredno stanje. U takvom objektivnom vanrednom stanju simulirati redovnost i normalnost znači, u najmanju ruku, gubitak normalnog i zdravog političkog uvida u stvari. E, to je ono što se u Srbiji danas događa. Neću, dakle, nikog posebno da prozivam, ali Srbija, u stvari, ukupno gledano, ne reaguje adekvatno na probleme s kojima je suočena. Reaguje, da tako kažem, s malim mehanizmima kao da je reč o poremećaju u poreskom sistemu. Onda koristi normalna sredstva za tako nešto. U svakoj državi u svetu, ako je teritorijalni integritet ugrožen, ona koristi svoja vanredna sredstva, i negde će privremeno, pravno ili vanpravno, odložiti neke poslove, kako bi završila ove hitnije i preče poslove. Srbija tako nije reagovala.

Svedoci smo, u poslednje vreme, agresivne kampanje koja u prvi plan stavlja EU u odnosu na Kosovo i Metohiju. Na delu je, metodologijom straha izazvan, svojevrsni medijski diktat koji insistira na ekonomiji i koji, na jedan čudan način obnavlja komunističku utopiju o materijalnom blagostanju. Kako Vi objašnjavate sve veću relativizaciju po suverenitet Srbije posledica potpisivanja Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji?

- Prvo, država treba da jasno kaže šta je prioritet. I kako sama reč kaže – prioritet je jedna stvar. Ne možemo imati pet prioriteta, to nekako ne ide u zdravom razumu. Prioritet je, što se mene tiče, Kosovo i Metohija. Zašto? Zato što on ugrožava, prosto, opstanak države. Vi možete da hipotetički zamislite da čovek živi bez ruke, ali ako mu odsečete ruku, onda morate da je sanirate, inače će da iskrvari organizam. Tu je sad neka uslovna analogija. Znači, nije samo u pitanju petnaest odsto teritorije. Može Srbija da živi, i može i Nemačka da živi bez petnaest odsto teritorije, i Španija to može, ali neće. Prosto, država neće da živi bez cele svoje teritorije. Država mora da svoju teritoriju posmatra celovito, da posmatra svaki njen deo na isti način i ugrožen i neugrožen. I mora da je brani na isti način, prema tome, to jeste prioritet. Ne kažem ovim da sve drugo treba da stane. Ekonomski život se odvija i u ratnim uslovima, imate ratnu ekonomiju. Svaka država koja ratuje ima ratnu ekonomiju, svako vodi računa da preživi. Recimo, u ovim uslovima koji nisu ni ratni ni vanredni u formalno-pravnom smislu, normalno je da država ima trgovinske odnose sa svim državama sveta, da razmenjuje, da investira, da bude otvorena stranim investicijama, ako njima ne smeta Kosovo – a ne smeta im. Ako izvlače profit, što bi se oni mnogo interesovali oko toga, i niko se i ne interesuje zbog toga. Prema tome, nije stvar u toj situaciji ili – ili, nego, prosto da znate šta vam je prvo, šta vam je drugo, šta vam je treće. Za to prvo ćete, naravno, najviše uložiti. Ne morate nužno da žrtvujete ono drugo i treće, sem ukoliko to drugo i treće nije u direktnoj suprotnosti sa ovim prvim. E, sad tu dolazimo na SSP.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je važan sporazum za Srbiju, zato što on otvara neke integracione procese od kojih zemlja, po prilici, treba da ima koristi. To, dakle nije sporno, po iskustvu, i tako dalje. Polazeći od toga, Srbija jeste otvorila ta vrata širom, i uložila je maksimalni napor da taj sporazum potpiše, da utvrdi svoje obaveze i obaveze druge strane, i da se krene u taj proces. Problem je sad u tome, što je taj naš partner taj sporazum počeo da koristi u druge svrhe. Dakle, ne u svrhu koja je naznačena u samom sporazumu. Što se tiče teksta sporazuma, mi nemamo nikakav problem. Počeo je da koristi u svrhu svog učešća koje mu je neko drugi odredio u politici oduzimanja Kosova. Pretpostavka je da dve strane koje potpisuju tako dubok sporazum imaju normalne odnose. E, sad, taj naš partner je poremetio te odnose time što je priznao Kosovo. Dakle, ne samo dvadeset država koje su članice, nego i sama Evropska unija slanjem Euleksa. Euleks ima zadatak da sprovede, nadgleda nezavisno Kosovo. Znači, nezavisno Kosovo je, u osnovi, angažman Euleksa. Dakle, taj partner remeti te odnose koji su prirodna pretpostavka sprovođenja takvog jednog sporazuma. I, kaže – potpišite vi ovaj sporazum, to vama vredi. U tom momentu taj sporazum dobija jednu drugu funkciju. On dobija funkciju da vi, zapravo, prećutno prihvatite nerealnu situaciju da imate normalne odnose sa njima. Nemate ih, jer ih je on poremetio. Ako potpišete tako dubok sporazum, onda će svako implicitno tumačiti da je sve u redu u našim odnosima. Ne može biti u redu dok oni rade na nezavisnom Kosovu, to je jasno. Znači, tu smo se mi upleli, da tako kažem, i jedna strana u srpskoj politici to ne vidi, ili neće da vidi. Mislim da neće da vidi, jer stvari su jasne, a naročito za učesnike. Možda širokoj publici sve ovo nije jasno, ali učesnicima jeste. Znači, oni koji su potpisali SSP znaju zašto su ga potpisali. Zato što je Evropska unija to od njih tražila, da bi tako njoj bio olakšan njen posao, učešće u oduzimanju Kosova. A za to traže nešto zauzvrat sebi, ne znamo još uvek šta je to, a u najmanju ruku dobili su vetar u leđa za izbore. Recimo da je to ta razmena bila, i da je ona, da tako kažem, razmenski, ekvivalentno obavljena. E, sad smo daleko od samog SSP i njegovog sadržaja. Sve se to pretvorilo u jednu najotužniju politiku, najgoru moguću instrumentalizaciju tako jedne strateški važne stvari, kao što je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. I ulaženje Srbije, sve dublje i dublje u evropske integracije. Tu je, dakle, stvar došla do jednog čvora, do zapetljanja koji se mora razrešiti, moje mišljenje je da ga ne treba seći, nego polako drešiti. Bojim se da je onima koji su potpisali SSP potpuno jasno šta se od njih tražilo. I da su na to pristali. Njima je, dakle, jasno, da je to prećutno priznanje nezavisnog Kosova. Sve s dogovorom da će druga strana tolerisati tu retoriku o tome da se Kosovo nikada neće dati. Prosto, to je u paketu. Znači, ako je lakše ovako, eto pričajte vi, gurajte vi vašu politiku - psi laju karavani prolaze. Eto, to je neka filozofija iza toga, i to, prosto, jednoj strani u državi nije prihvatljivo.

Što se tiče mene i DSS-a, stranke kojoj sam ja potpredsednik, mislimo da, u najmanju ruku, ako smo partneri, moramo da obnovimo razgovor oko novonastalih pitanja. Recimo da je 14. decembar bio taj momenat kada je EU manifestno promenila svoju politiku, dakle donela jedan pravni stav, zaključak sa pravnom snagom da ona preuzima odgovornost za sprovođenje Ahtisarijevog plana. Kada je to učinila, onda je bilo jasno da oni rade na nezavisnom Kosovu. Od tog momenta država je morala da bude samoalarmirana, i da kaže da gore sve crvene lampice, moramo da vidimo šta ćemo sa tim našim partnerom. Mi smo se tu, onda, podelili, jer neko drži oči otvorene a neko oba oka zatvorena. I, tu je došlo do izbora i cele priče.

I na kraju možda jedno lično pitanje, Često idete na Kosovo i Metohiju, kakve lične utiske nosite, i kao ministar, i kao Srbin, i kao čovek, i da li možete reći da ste na nešto što ste učinili, u okviru svog posla, posebno ponosni? Koliko je Kosovo i emotivno pitanje?

- Vidite, mene za Kosovo ne vezuju nikakve porodične veze. Niti me vezuju nikakve materijalne veze. Prosto sam posećivao manastire, i kasnije odlazio na skijanje na Brezovicu, i tako dalje. Znači, nemam nikakve ni političke, ni materijalne, ni porodične interese, ali sam, prosto, posmatrajući i prateći situaciju praktično od kraja osamdesetih godina došao do jedne lične kulminacije kada sam krenuo da se direktno politički angažujem u toj stvari i konačno dobio resor. E sad, vidite, čovek tu upozna stvari sa svih strana, i u svim dimenzijama. Znači, ono što je moje lično iskustvo za godinu dana je da postoje apsolutno najdublji i najčvršći razlozi za svakog čoveka u Srbiji da brani tu teritoriju, iz razloga koji su ne samo apstraktno državni nego i konkretno, kulturni, istorijski, duhovni, materijalni i ljudski. I, ako hoćete, ekološki, to je vrlo lepa zemlja.

Znači, postoji hiljadu razloga zbog kojih bi svaki čovek trebalo da se angažuje koliko može – svako prema svojim mogućnostima. I zbog kojih čovek ne može biti neutralan, ili distanciran prema toj stvari. Značajan je i onaj poslednji stanovnik kruga dvojke ili posetilac kruga dvojke, a ja sam inače rođen u krugu dvojke i ceo život sam proveo tamo, to je moj zavičaj, a ne Kosovo. Dakle, poslednji taj, kažem poslednji - jer je to simbol neutralnog odnosa ili jednog izbegavanja neke odgovornosti - morao bi da se zapita šta se tu događa i da učini sa svoje strane šta može. Tu nemam nikakvu dilemu, i čak mi se taj stav učvrstio tokom ovih godinu kako sam tamo često odlazio. Video sam da svet koji je tamo ostao – ono što je opšte mesto – živi u strašnim uslovima, u najvećoj nesigurnosti koja se može zamisliti, fizičkoj opasnosti, u materijalnoj neizvesnosti, egzistencijalnoj ugroženosti, dakle, to je ono što znamo. Problem jeste organizovanje tih ljudi. Problem jeste efikasnija država koja mora da do svakog čoveka dođe. Problem jeste u racionalnosti tih mehanizama kako se to čini. I, na kraju, ali ne najmanje bitno, problem jeste u tome što njihovi politički predstavnici i ljudi koji su angažovani imaju problema sa samima sobom.

Ako tako mogu da kažem, tamo je ljudska nesloga koliko i ovde, i politička i tako dalje, što sa više opravdanja može čovek da posmatra... Mi smo ovde komotni ljudi jer nemamo egzistencijalne probleme, ugroženost i ono što sam pričao, oni imaju ali, opet ima nečega što je jako iracionalno u ponašanju mnogih ljudi koji nose neke političke funkcije tamo. Ne krivim nikoga, hoću da konstatujem, nije Kosovo nikakva, da tako kažem, moralno-psihološka idila Srba. Jadno bedno stanovništvo koje je po sebi fino i dobro. Tu imate puno strasti, puno ličnih i individualnih ambicija, čak bih rekao i sklonosti kvarenju i korupciji. I to, u kombinaciji sa našim sistemom koji je prilično koruptivan, socijalni sistem i politički – to nam je duža tradicija, nažalost. U toj kombinaciji sve to loše funkcioniše. Hoću da kažem da pare koje se ulože tamo ne odlaze uvek tamo gde treba. To je, sad, stvar za Ministarstvo, za druga ministarstva, za Vladu, i ne obavlja se to na način na koji bi trebalo.

Drugo, političke strasti i političke podele tamo su, interno gledano, još strastvenije nego u centrali. Kao da se multiplikuju kada dođu tamo, što je opet razumljivo, ali ne bi valjalo ne iskoristiti svaku priliku da se to kaže. Mi moramo sa time da se suočimo, da bismo eventualno ispravljali i da bismo, koliko je to moguće, krenuli da regulišemo te odnose na racionalan način. To mora Srbija da čini, ali ti ljudi moraju tome da se podvrgnu, da tako kažem, redu, organizovanosti, disciplini.

Na kraju, još jedan utisak: čini mi se da je priznanje za rad Vaš i Ministarstva i države Srbije stiglo indirektno od naših protivnika, vidim da se u zapadnoj štampi rezignirano primećuje da je Srbija dosta napravila problema i Euleksu i međunarodnoj zajednici?

- Zapravo je sprečen njihov scenario, koji, otprilike, kaže: Mi ćemo da radimo svoje a vi se batrgajte kako znate i umete, ali mi ćemo svoje sprovesti. Prosto, to nije urađeno. I to što oni nisu svoj naum sproveli do sada jeste, zapravo, delo Srbije. Ne, dakle, samo destruktivno delo - čime treba takođe da se pohvalimo jer su oni radili protiv naših interesa - nego i konstruktivno delo Srbije. Naša država je tamo ljude organizovala i dala im neke uslove za nadu, za život, tako da su te dve strane i konstruktivna i destruktivna doprinele da Srbi tamo opstanu i da imaju neku perspektivu. A to što ova druga strana - koja je tamo došla iz belog sveta sa rđavim namerama - nije uspela, ja mislim da zbog toga treba samo da se radujemo.

Kosovski ustav neprihvatljiv za Srbiju

Ministar za Kosovo i Metohiju Slobodan Samardžić izjavio je da je kosovski ustav, čije je usvajanje zakazano za 15. jun, neprihvatljiv za Srbe i druge nealbanske nacionalne zajednice u pokrajini, kao i za samu Srbiju.

Kakvu reakciju srpskih vlasti možemo očekivati nakon usvajanja kosovskog ustava?

- Dogovorili smo se da odgovor na to bude konstitusanje srpske skupštine na Kosovu, koja bi imala reprezentativno-politički karakter, bila bi sastavljena od delegata svih skupština opština i ne bi imala izvršno-zakonodavnu funkciju', rekao je Samardžić na konferenciji za novinare u Vladi Srbije, i naveo da će osnivačka sednica tog tela biti održana 28. juna.

Kakav je Vaš stav prema pismu generalnog sekretara UN Ban Ki Muna kojim se najavljuje stavljanje misije Euleks 'pod kišobran' UNMIK-a ?

-On nije ovlašćen za rekonfiguraciju misije UN na Kosovu, i da je to isključiva kompetencija Saveta bezbednosti. Ban Ki Mun je prekoračio ovlašćenja koja proizilaze iz Rezolucije 1244, jer jedino Savet bezbednosti UN može da donese odluke o promeni prirode međunarodnog prisustva na Kosovu i Metohiji. Budući da nije dobio ovlašćenje od Saveta bezbednosti UN , Ban Ki Mun pismom prekoračuje svoja ovlašćenja , što je za Beograd neprihvatljivo . UN su obaveštene o takvom stavu Srbije . Druga namera generalnog sekretara UN je jačanje uloge EU na Kosovu, za šta on, takođe, nema nadležnosti.

Da li misija Euleks može biti legalizovana?

-Misija Euleks ne može da se legalizuje, s obzirom da ona svoj mandat zasniva na planu Martija Ahtisarija, koji nije dobio legalitet u Savetu bezbednosti UN. Nema načina da se ona na bilo koji način legalizuje u UN, bilo preko predloga generalnog sekretara, bilo preko odluke Saveta bezbednosti. Na pismo Ban Ki Muna će u ime Srbije odgovoriti predsednik Boris Tadić u konsultaciji sa Vladom Srbije.

razgovor vodio: Slobodan Erić

(Geopolitika)

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner