петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Петнаести мај - заборављени Дан победе
Куда иде Србија

Петнаести мај - заборављени Дан победе

PDF Штампа Ел. пошта
Златко Богатиновски   
четвртак, 15. мај 2014.

Пробојем Сремског фронта 12.4. 1945. године започињу, дефинитивно, завршне борбе за коначно ослобођење Југославије. У том тренутку су биле скоро потпуно слободне Македонија, Црна Гора, Србија и БиХ. Ослобођењем Сарајева шест дана раније (6. 4.1945) створена је линија север-југ (Шид-Сарајево-Јадранско приморје) којом је у наступању према западним границама Југославије, Југословенска aрмија разбијала и чистила непријатељске снаге са овог простора. Наиме, почетком 1945. године, немачко-четнички фронт у Босни је представљао доњи крак Сремског фронта против ЈА. Њега су чинили четници Павла Ђуришића, који су, гоњени од партизана, заједно са немачким 21. корпусом, бежали из Црне Горе, преко Босне, према Словенији.

Као да није било питање дана када ће се рат завршити, и као да од средине априла 1945. Југословенска армија није директно напредовала ка „главном граду НДХ“ Загребу, недалеко од Бањалуке, у бици на Лијевча пољу су се усташе и домобрани тукли са четницима тог истог Павла Ђуришића (више од 15.000 људи). Усташе су, нормално после српске издаје, а нападом с леђа, потпуно поразиле четнике. Заробљени Павле Ђуришић и остале четничке вође су побијене у усташким логорима Јасеновцу и Старој Градишки, који су „нормално радили“ као да није био крај, већ почетак рата.

Југославија је последње ратно пролеће дочекала у измешаним покушајима успостављања новог живота и завршних војних операција за ослобођење земље од окупатора и домаћих издајника у којима се гинуло дуже него било где у Европи. Док задњих десет дана априла траје замена окупационог новца у ослобођеним деловима Југославије, за динаре Демократске Федеративне Југославије (највише Недићевих динара), 22.априла око хиљаду логораша покушава бекство из „логора смрти“ Јасеновац, а успева да побегне тек сваки десети. Само десет дана касније, 2. маја, јединице Југословенске аАрмије улазе у тај исти „проклети“ Јасеновац.

Двадесет петог априла почиње оснивачка конференција Уједињених нација у Сан Франциску, на којој међу 45 земаља антихитлеровске коалиције учествује и Југославија. Три дана касније, САД признају привремену Владу Демократске Федеративне Југославије.

Тридесетог априла почиње “Карловачка операција“ Југословенске армије, а првог маја Југословенска 4.армија улази у Трст, Горицу и Тржич, где се не баш пријатељски „сусреће“ са британском Осмом армијом. Тако је почела “Тршћанска операција“, а са њоме и тзв. „Тршћанска криза“. Сутрадан у Трст улази новозеландска Друга дивизија која „заробљава“ Немце који нису смели да се предају Југословенској Армији.

Петог маја у Београду излази први број листа „Фискултура“, који ће постати „Југословенски спортски лист – Спорт“, данас „Спорт“, а у Скопљу Влада нове федералне југословенске републике Македоније усваја азбуку и правопис македонског књижевног језика.

Шестог маја америчке трупе улазе у Трст, а усташки крвник Анте Павелић и „његова влада“ из Загреба беже за Аустрију, док дан после њиховог бекства Немачка потписује капитулацију у 2:41 у француском граду Ремсу. Тог истог 7. маја су ослобођени Карловац и Вараждин. Загреб, касније проглашен за „град херој“, јесте ослобођен последњег дана рата у Европи, 8. маја. Деветог маја, у 00:43 по московском времену, Немци потписују дефинитивну капитулацију у присуству маршала Жукова, главнокомандујућег Црвене армије.

Тринаестог маја у бици на Зеленгори бивају потпуно поражени четници Драже Михајловића. Четрнаестог и петнаестог маја се на југословенско-аустријској граници води Битка код Пољане, последња битка Другог светског рата у Европи. Тај датум, 15. 5. 1945. се сматра крајем Другог светског рата у Југославији.

У завршним операцијама за ослобођење Југославије 1945. године Југословенска армија је бројала око 800.000 војника распоређених у пет армија које су гониле остатке поражених снага Трећег рајха и Независне Државе Хрватске. Пред крај рата је у НДХ било чак око 170.000 усташа и домобрана, којима је „велики хрватски државник и херој“ Анте Павелић, бежећи за Аустрију, ка Британцима, наредио да се не предају Југословенској армији. Читаву недељу дана после капитулације Немачке и завршетка рата у Европи усташе и домобрани су ратовали против Југословенске армије. Поред њих, и остаци четничких снага, љотићевци, недићевци, словеначки белогардејци и домобрани. Сви колаборационисти су бежали према Трећем Рајху, који се распадао, у шта они нису веровали до последњих дана. Резервна варијанта су били – Американци! Сви квислинзи су до последњег тренутка гајили илузије да ће их Американци прихватити, опростити све почињене злочине, и наоружати да наставе борбу против комунизма. Били су шокирани сазнавши да рат против комуниста није у плану. У исто време се, пак, Југословенска армија већ пробила до Корушке, где ће остати до 24. маја. С друге стране, главни циљ Друге југословенске армије и њеног 9. корпуса је била тзв.“Оперативна зона Јадранско приморје“ која је постала главно стециште свих колаборациониста на самом крају рата.

Пред коначно ослобођење Југославије, током 1945. године, Југословенска армија је извршила неколико великих војних операција – Мостарску (током фебруара), Сарајевску (фебруар – април), Карловачку, Ријечку, Завршне операције и Тршћанску (све април – мај).

 „Ријечка операција“ ЈА је трајала од 16. 4. до 6. 5. 1945. године са задатком да се ослободи Ријека, затим читава Истра и да се што пре крене у ослобађање Трста. Четврта југословенска армија под командом генерала Петра Драпшина је сјајно извршила постављени задатак, при том заробивши око 16.000 немачких војника са свом ратном опремом.

„Карловачка операција“ Југословенске армије је трајала од 30. 4. до 6. 5. 1945. године са задатком да се ослободи Карловац и да се омогући Другој југословенској армији продор ка северозападу и ослобођење Загреба. Штаб Друге југословенске армије је формирао Карловачку групу дивизија, коју су чиниле 3, 4, 10. и 34. дивизија Четвртог корпуса ЈА. Карловац су „браниле“ снаге Вермахта предвођене 104.немачком дивизијом и усташко-домобранске снаге. После тешких борби, уз не мале жртве, Карловац је ослобођен 7. маја.

„Сарајевска операција“ је посебан пример неодустајања од континуираног нацистичког лудила и колаборационистичког саучествовања у томе, што је можда и најбоље објашњење зашто је рат у Југославији трајао дуже него у Европи. Наиме, док су савезници напредовали кроз Немачку, и Трећи рајх се убрзано распадао, Немци, усташе и четници су упорно „бранили" Сарајево скоро два месеца, а на само месец дана пре слома Немачке. Док су се у читавој Немачкој водиле уличне борбе по градовима, Немци су доводили појачања у Сарајево, не показујући намеру да напусте Југославију, већ су на многим местима прелазили у офанзиву. Упоредо са њима, и четници су нападали Југословенску армију. А у самом граду, усташе су убијале Сарајлије, углавном Србе, до самог почетка бежања из Сарајева. Као да је био почетак, а не крај рата

Пеко Дапчевић

Завршне операције Југословенске армије, уз мање учешће Црвене армије, и политички договорено учешће Друге бугарске армије, дојучерашњег окупатора, за коначно ослобођење Југославије су вођене скоро два месеца, од 20. 3. до 15. 5. 1945. године. Требало је ослободити источну и западну Славонију („Подравска операција“), средишњи део Хрватске, северну Босну, Лику и Хрватско приморје, што је, у том тренутку чинило више од пола територије тзв. Независне Државе Хрватске. У том периоду је заробљено око 150.000 немачких војника и око 30.000 пре свега усташа, и четника. Непријатељ је имао око 100.000 погинулих војника.

Главни град НДХ Загреб, у коме је тада био штаб Врховног команданта Југоистока, генерала Александера Лера, је ослобођен последњег дана рата у Европи. У њега су ушле јединице Прве и Друге југословенске армије, 45.српска дивизија, а потом и 21.дивизија и делови 1. и 6. Пролетерске дивизије.

Коча Поповић

Док се у разрушеној Европи у другој седмици маја будио мир, у Југославији је још увек трајао рат. Иако је Немачка капитулирала 7. маја, с тим да се борбе обуставе 8. маја, немачке и квислиншке војне јединице се нису предале Југословенској армији, већ су наставиле са непријатељствима, највећим делом на територији Словеније. Не прихватајући наређење о капитулацији свих осовинских снага, све те непријатељске јединице (немачке, усташке, четничке, итд.) су по ратном праву изгубиле статус војних јединица и биле третитане као оружане банде. Јединице Прве, Друге, Треће и Четврте Југословенске армије су имале тежак задатак да затворе југословенско-аустријску границу, пресеку непријатељу одступницу ка Клагенфурту, и присиле их на предају.

Тако су 10. маја 1. и 6. Пролетерска дивизија ЈА заробиле јачу групу Немаца, 11. дивизија ЈА је разоружала немачку 41. дивизију, 21. дивизија ЈА део немачке 181. дивизије, а 4. и 10. дивизија ЈА је разоружала делове немачке злогласне 7. СС дивизије „Принц Еуген“ и 373. легионарску дивизију. Једанаестог маја 36. дивизија ЈА заробљава јаче усташко-домобранске снаге, а 16. дивизија ЈА веће немачке снаге. Дванаестог и тринаестог маја 51. дивизија ЈА, а 14.маја и 12. и 17. дивизија ЈА затварају обруч око немачко-квислиншке групације на простору Дравоград – Блајбург (словеначки Плиберк), која је 15.маја била принуђена на капитулацију. Предајом ове непријатељске групације јачине око 30.000 војника (највише усташа и домобрана), 15. 5.1945. коначно је био завршен Други светски рат у Југославији. Касније, пред почетак растурања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, од 1990. године до дана данашњег ће се у Новој Држави Хрватској монструозном пропагандом исконструисати тзв „Блајбуршки покољ“(усташа и домобрана, прим.аутора), масакр који се, у ствари, никада није ни десио.

До 10.маја јединице Прве југословенске армије (5. и 11.крајишка, 21.српска ударна и 48.македонска дивизија) су заробиле око 10.000 непријатељских војника и велике количине наоружања. Од 10. до 15. маја јединице Друге југословенске армије су заробиле 21.000 непријатељских војника, и заплениле 29 тенкова и другог наоружања. До 15.маја, Трећа југословенска армија је, у садејству са Првом армијом, ослобађајући Штајерску, запленила преко 300 моторних возила, 1.300 аутоматских оруђа, 4500 пушака, 36 радио-станица и велике количине другог ратног материјала.

Дража Михајловић

Ове операције Прве (командант генерал Пеко Дапчевић), Друге (командант генерал Коча Поповић) и Треће (командант генерал Коста Нађ) Југословенске армије је потпомагала група ваздухопловних дивизија ЈА, 11. ловачка и 42. јуришна дивизија, а операције Четврте Југословенске армије делимично савезничко ваздухопловство из Италије.

У међувремену, два дана раније, на другом крају Југославије, симболично баш на планини Зеленгори на реци Сутјесци се завршила последња битка између партизана и четника у Другом светском рату. Започела је 8. маја, када су последње снаге ЈВуО под командом Драже Михаиловића јачине 10 до 12.000 људи покушале да се из средње Босне преко Зеленгоре, Дрине и Санџака пребаце у Србију. На територији Калиновика јединице 3. корпуса Друге југословенске армије, 3.босанско-херцеговачке дивизије Корпуса Народне Одбране Југославије и Народне милиције су потпуно опколиле четнике, који су у жестоком вишедневном окршају разбијени и углавном уништени. Током битке су погинули генерал Мирослав Трифуновић, Милан Аћимовић и Војислав Михаиловић, Дражин син. Погинули су и пуковник Душан Смиљанић и потпуковник Миодраг Палошевић, а заробљени су потпуковник Драгутин Кесеровић и Александар Аксентијевић, члан ЦНК-а. Мајор Никола Калабић се докопао Србије, а Дража Михаиловић је стигао до околине Вишеграда, где је и ухапшен 12.марта 1946. (Овај датум су, невероватно али истинито, хрватски националисти истицали као датум завршетка рата у Југославији, због конструкције „паковања“ непостојећих Блајбуршких жртава у време непостојећег рата. Утолико је 15.мај интересантнији и вреднији датум у нашој историји.) Поразом на Зеленгори четничка војска је престала да постоји. Вероватно парадоксално звучи, али Југословенска армија је дефинитивно победила Југословенску војску у Отаџбини.

Југославија је била једна од ретких земаља, можда и једина на свету, која је славила два Дана победе. Европски Дан победе 9.маја и Дан победе у Југославији 15.маја. Тако је то радила свака Југославија – Демократска Федеративна Југославија, Федеративна Народна Република Југославија и Социјалистичка Федеративна Република Југославија. У СФРЈ су постојали државни (савезни) и републички празници и значајни датуми – 4 државна празника, 8 републичких и 26 значајних датума у који су сврстани 9. и 15.мај. Како се у СФРЈ почео појављивати „европски дух“ током седамдесетих година прошлог века, тако се славио само Дан победе 9.мај, а психологијом самопорицања запостављан Дан победе у Југославији 15.мај. И последње велике војне параде Југословенске народне армије 1975. и 1985.године су одржане 9.маја.

У последњој Југославији, Савезној Републици Југославији, према Закону о државним празницима СРЈ из 1997. године празник Дана победе у Југославији 15.мај је престао и формално да постоји и да се слави.

И поред заборава, историјска чињеница да је Други светски рат у Југославији трајао седам дана дуже, јесте само потврда „правила“ да на Балкану слобода изгледа увек стиже са закашњењем. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер