уторак, 07. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Регионализација – нови феудализам
Куда иде Србија

Регионализација – нови феудализам

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Миливојевић   
недеља, 04. мај 2014.

Регионализација је појам који, као својеврсну мантру, годинама уназад, понављају појединци и политичке организације, често не залазећи у право значење те речи. Читаоци који прате политичка кретања у нашој земљи имали су прилику да залагања за регионализацијом земље чују од мноштва политичких странака, у првом реду оних чије је седиште у Новом Саду (Лига социјалдемократа, реформисти, разни војвођански покрети и партије мањег значаја итд), а поред њих за децентрализацију Србије залагале су се и странке неких националних мањина, као што су бошњачке у Рашкој области (Санџаку) и албанске странке у Прешевској долини, мада не треба сметнути с ума ни постојање Лиге за Шумадију (oneman party), у оквиру некадашњег ДОС-а. (И Косово и Метохија је, пре проглашења независне албанске државе на том простору, такође, још у СФРЈ епохи, прошло кроз фазу децентрализације у односу на Београд уставима из 1963. и 1974. године.)

Драгуљ на овој круни свакако је странка Млађана Динкића, Уједињени региони Србије, чију смо промоцију (као партије састављене, поред носеће Г17 плус, и од неколико регионалних странака и покрета) имали прилике да видимо на протеклим изборима, а сада, in vivo, посматрамо и њено растакање на саставне делове. Узгред буди речено, испуњавајући на делу библијску клетву: „Ко се ножа лати, од ножа ће да мре“, ова странка управо доживљава оно што је наменила Србији.

Претходна реченица увод је у тврдњу да регионализација – децентрализација као појава представља почетни корак растакања и нестанка неког државног реалитета. То је у политичкој историји доказано и практично. Све земље (апсолутно све) које су имале јаку централну власт напредовале су на сваки начин, неретко прерастајући и у империје, док су феудализоване, са расточеним елитама, са дивергентним могућностима заштите од спољних опасности, бивале губитници, поражене, а у много случајева су и нестале да им данас ни помена нема више.

Да је којим случајем идеологија Ненада Чанка и Млађана Динкића победила на изборима, врло брзо бисмо уместо једне носеће нације имали у Србији клице неколико нових нација: Војвођани, Шумадинци, Санџаклије, Поморавци и слично, на исти начин како су, захваљујући федерализацији СФРЈ, на српском етничком простору већ створене неке нације: Бошњаци, Црногорци, Македонци.

Клица регионализације има свој архетип у племенској припадности и, свакако, да тај ген - аутор текста је узео слободу да као парадигму узме званичну историографију - наш народ носи од досељавања Словена на Балкан, на који су долазили по родовима, по племенима, са мноштвом владара мање или веће моћи. Последица овог архетипа је и мноштво балканских словенских држава (тренутно седам) са тенденцијом да тај број буде и већи.

С друге стране, строго централизована управа Селџука, а затим и Отоманска империја као њен наставак, створила је историјски темељ за данашњу Турску, јединствену републику, са међународно признатим границама, од преко 75 милиона становника. Дакле, с једне стране, захваљујући племенској подељености – регионализацији, имамо седам сиромашних словенских државица, а са друге, за овај простор огромну, у економском налету, државу на граници империјалних могућности.

Оваквих примера има мноштво широм планете, поготово ако се зађе дубље у историју, и ни једном, НИКАД, није ни једна децентрализована, феудална политичка творевина, преживела налет противника са строго централизованом управом. Државе са централизованом управом су, додуше, бивале често и побеђене, али само од држава истог карактера владања, никако од регионализованих државних реалитета.

Највећа замерка коју регионалисти, људи, како смо видели, са пренаглашеним племенским геном у себи, имају на централну власт тиче се новца и његове равномерне прерасподеле. Исту замерку деценијама већ, упућују и тзв. војвођански аутономаши, а у последњих пар година, певајући песмицу са истим рефреном, њима се придружује и Динкић са својом партијом.

На први поглед, њихове примедбе су логичне и праведне, али, поставља се питање у ком тренутку заговорници регионализације престају да питају :“Ди су наши новци?“. Управо у часу када клатно регионализације дође до тачке у којој су они потенцијална централна власт. На пример, новосадски аутономаши инсистирају да београдски владари дају уставних 7 посто Покрајини, у исто време више не инсистирајући на даљој праведној расподели тог истог новца на војвођанске регионе.

Зашто се ни у једном тренутку није у покрајинској Скупштини предложило да у Статут Војводине уђе клаузула да се од новца добијеног из Републике МОРА дати нпр. Сремском региону обавезних рецимо 20 посто? Зато што, по мишљењу аутора овог текста, регионалистима и није стало до правичне прерасподеле новца из централне касе, већ до формирања нове политичке реалности, у којој ће они преузети улогу државне владајуће елите, на начин који апсолутно потсећа на средњовековни феудализам. „Што мање обавеза према владару, тежећи ка независности, што чвршћа рука ка кметовима, како се не би изродила нека нова, просторно мања, децентрализована област.“ - њихов је принцип размишљања.

Неофеудализам узима све више маха у једном броју европских држава. Тренутно од ове болести болују Шпанија, Уједињено Краљевство, Белгија, прве симтоме показује Италија (Венето, Ломбардија), а метастазирала је Украјина. Пре двадесетак година пошаст неофеудализна сахранила је СФРЈ, СССР, па и Чехословачку.

Данас, као најбољи европски пример како се решава овај проблем јесу Руска Федерација (која опет добија свој традиционални империјални карактер, решавајући ефектно вишенационалне проблеме, као и неспоразуме са непослушним поданицима – Чеченија, и непосредним суседима – Грузија, Украјина) и Немачка, која својом економијом, разумном фискалном прерасподелом новца и равномерним развојем по регионима држи чврсто политичке дизгине у рукама централне власти, успут наговештавајући и своје империјалне тежње на остатак Европске Уније.

Дакле, опстанак Србије је могућ само уз политички јаку и централизовану власт и способност којом она буде успела да угуши неофеудалне тенденције, у првом реду из својих покрајина. Колико је до сада била успешна у томе, читалац може и сам да закључи, уз напомену да мере равномерне фискалне прерасподеле новца по регионима и градовима никако не би смеле бити увезане са ојачавањем њихових политичких надлежности.

Другим речима, само равномерним развојем, као и правичном расподелом новца из заједничке касе, може да се угуши сваки вирус неофеудализма. Колико ће будућа Вучићева Влада водити рачуна о овој закономерности, толико ће ојачати или још више ослабити земљу коју намерава да води.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер