Početna strana > Debate > Kuda ide Srbija > Vidovdan treba da bude centralni nacionalni praznik - a ne "jedan od..."
Kuda ide Srbija

Vidovdan treba da bude centralni nacionalni praznik - a ne "jedan od..."

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
četvrtak, 28. jun 2018.

Praznici u Srbiji u raskoraku sa pokojnom SFRJ

Srpsko društvo je kroz dobar deo svoje moderne istorije tragalo za samim sobom, i u tom traganju veoma često se ugledalo na druge narode — njihove vrednosti, običaje, i načine na koji se odnose prema sopstvenoj tradiciji. Oni malodušniji među nama zadržavali su se na tome da jadikuju kako u zemlji toj-i-toj poštuju svoju istoriju i tradiciju „za razliku od nas“, dok su oni bodriji nastojali da prakse i vrednosti tih „zdravijih“ i „boljih“ društava prenesu u domaći kontekst. Ovo se, dakako, odnosi i na temu nacionalnih praznika. Srpsko društvo je i dan-danas opterećeno balastom praznika iz bivše Jugoslavije, u čiju se estetiku i mitologiju ulagalo bezmalo pola veka, a koji su se praznovali kudikamo glasnije, svečanije, i raskalašnije nego što danas kao narod imamo snage, pa je prirodno postojao otpor i inercija prema ukidanju nekih praznika i običaja koji su izgubili svoj smisao i značenje, i uvođenju novih.

Neki od tih procesa imali su više uspeha, neki manje. Iako su mnogi gunđali na ukidanje Dana republike, u državi je postignut jasan konsenzus oko praznovanja Sretanja kao dvostrukog praznika srpske državnosti i ustavnosti, i za desetak godina on se iskristalisao kao dostojanstven događaj koji referira na tradicije koje se sa lakoćom prepoznaju kao vrednosti i u savremeno doba. Odluka da se Sretenje slavi dva dana je ovom prazniku dodatno dala na težini, ali i na omiljenosti među građanima, što nikada ne treba zanemariti. Sa druge strane, dok je Prvi maj iz korpusa jugoslovenskih praznika opravdano opstao kao važan praznik koji referira na danas itekako relevantnu istoriju radničke solidarnosti i borbe protiv modernih oblika ekonomskog podjarmljivanja, on je ostao žrtva inercije jugoslovenskog perioda.Prvi maj se tako obeležava kao tragikomična imitacija razobručenih komunističkih uranaka koje su organizovali tada svemoćni sindikati, koji su i tada bili u jasnom kontrapunktu sa proklamovanim radničkim vrednostima, a danas predstavljaju tugaljivi vašar neutemeljene nostalgije i vatromet konzumerizma, razuzdanosti i blagoutrobija koji ismevaju radničku borbu za emancipaciju i ljudske uslove za život i rad.

Najveći problem u prevazilaženju zaostavštine pokojne SFRJ kada su praznici u pitanju ipak se tiče tzv. „vojnih“ i „boračkih“ praznika. Velika većina praznika u SFRJ ticala se sećanja na antifašističku borbu, i nosila je vojni predznak – od Dana borca preko različitih Dana ustanka, i Dana oslobođenja, pa sve do Dana JNA i praznika pojedinačnih njenih rodova. Kada su ovi različiti praznici ukinuti, delimično je ukinuta i jedna — doduše kičasta i ideologizovana, ali iskrena — tradicija slavljenja nekih vrednosti koje su u srpskoj nacionalnoj tradiciji centralne: borbe za slobodu, rodoljublja, antifašizma, vojničkog duga i hrabrosti. Srpske vlasti su pokušale da akcenat sa nesporne partizanske borbe protiv okupatora i sporne „radničke revolucije“ i borbe sa „domaćim izdajnicima i neprijateljima naroda“ (od kojih nisu svi nužno bili izdajnici i neprijatelji) u određenoj meri prenesu na sećanje na ideološki neuporedivo manje problematični Prvi svetski rat, i srpsku borbu za opstanak i ujedinjenje. Efekti ove tranzicije bili su, u najmanju ruku, konfuzni — između ostalog i zato što je bilo kakav oblik afirmacije autentične srpske tradicije, a pogotovo one tradicije koja se tiče borbe za slobodu, oslobođenje od stranog porobljavanja, i ujedinjenje srpskog naroda, smatrao za ideološki neprihvatljiv kako iz perspektive rudimenata ideologije integralnog jugoslovenstva, tako i iz perspektive neokolonijalnog diskursa koji je u srpskoj javnosti i medijima instaliran kao mejnstrim.

Dva nacionalna praznika neprilagođena nacionalnoj istoriji

Tako smo došli u današnju situaciju da u Srbiji zvanično postoji samo jedan praznik koji se tiče Prvog svetskog rata — Dan primirja 11. novembra, kao i tri praznika koja se tiču Drugog svetskog rata i antifašističke borbe, od kojih je samo Dan pobede 9. maja vojni, dok se 22. april i 21. oktobar obeležavaju kao Dani sećanja — prvi na žrtve Holokausta, a drugi na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Pri tome je samo Dan primirja neradan, dok su ostala tri radni praznici, što ih u nacionalnoj svesti nužno gura u drugi plan kao „sekundarne“ i „manje relevantne“ (doduše, Dan pobede je neradni praznik u Republici Srpskoj). Ali ako uzmemo i Dan primirja i Dan pobede kao centralne međunarodne praznike kojima se obeležavaju Prvi i Drugi svetski rat, odmah postaje očigledno da oni nisu prilagođeni srpskom istorijskom iskustvu, niti predstavljaju odgovarajući način da se očuva sećanje na epiku i tragizam ovih događaja, i ulogu srpskog naroda u njima.

Što se praznovanja Dana primirja tiče, kreatori praznika su se potrudili da ovom datumu daju neophodnu težinu kreirajući simbol „Natalijineramonde sa albanskom lentom“, koji bi trebalo da objedini britansku tradiciju nošenja cveta maka na reveru sa ruskom tradicijom Georgijevske lente kao integralnog simbola veterana svih ratova. Iako je ovaj simbol lepo zamišljen, i pozitivno primljen kod građana, samo obeležavanje Dana primirja predstavlja izvesno razvodnjavanje sećanja na Prvi svetski rat, budući da Srbija ima kudikamo veće i smislenije datume koje bi u toj tradiciji mogla da obeležava (Cersku bitku, Kolubarsku bitku, Albansku golgotu, Osvajanje Kajmačalana, proboj Solunskog fronta itd.). Dan primirja je fundamentalno važan datum za Britance, Francuze, i Nemce, koji su na taj dan prestali da se ubijaju u besmislenom, brutalnom, i nečovečnom rovovskom ratu za preraspodelu prava na kolonije u Trećem svetu. Srbija nema nikakav odnos ni prema tom datumu, ni prema motivima zbog koji se taj rat na Zapadu vodio – za nju je u pitanju bila borba za fizički opstanak naroda i države, kao i borba za oslobođenje i ujedinjenje celog srpskog naroda (kao i drugih južnoslovenskih naroda). Na Zapadu je Prvi svetski rat kolonijalni rat, u Srbiji je to fundamentalno pravedan, emancipatorski i antikolonijalni rat, i kao takvog ga se treba i sećati, i tako ga treba i obeležavati.

Sa Danom pobede nije mnogo bolja situacija. Na stranu činjenica da jedan deo domaće autokolonijalističke javnosti u dubini duše prezire činjenicu da se srpski narod aktivno borio za slobodu protiv predstavnika tadašnje i današnje „jedinstvene porodice evropskih naroda“, pa ovaj praznik apsurdno i nasilno pokrštava u „Dan Evrope“ — kompleksnost srpske nacionalne istorije tokom Drugog svetskog rata dovodi do toga da je sećanje na taj period podeljeno na tri međusobno zavađene tradicije koje nisu u stanju da se dogovore oko zajedničkih tekovina ovog perioda, a Dan pobede poštuju uglavnom zato što je u pitanju veliki i voljen praznik u Rusiji, koja se u Srbiji tradicionalno izrazito poštuje kao saveznica i zaštitnicasrpskog naroda. I dok nije sporno da je Dan pobede zaista veliki međunarodni praznik koji obeležava kraj svakako najvećeg zla (i kvalitativno, i kvantitativno) koje je Evropu zadesilo u njenoj istoriji, pa ga samim tim ima smisla obeležavati u Srbiji, srpski narod ima veliki problem da svoju vlastitu tradiciju sećanja uplete u ovaj praznik, budući da je njegov odnos prema Drugom svetskom ratu fundamentalno različit u odnosu na Rusiju. Dok za Ruse Drugi svetski rat — Veliki otadžbinski rat, kako ga oni zovu — predstavlja nedvosmisleno pravedan i odbrambeni rat u kome je nadljudskim naporima celog naroda sprečeno potpuno uništenje i Rusa i Rusije, i kolonijalno podjarmljivanje drugih naroda SSSR (veoma nalik na Prvi svetski rat u srpskom sećanju), za Srbe je sećanje na ovaj period pomešano — u njemu ima i autentičnog slobodarstva, i jedinog ozbiljnog ustanka protiv fašizma u okupiranoj Evropi, ali i otrovnog građanskog rata, komunističke ideologije, šovinizma, zločina, i niza drugih prljavih stihija rata (veoma nalik na Prvi svetski rat i Revoluciju u ruskom sećanju). Da Srbi nisu u stanju da praznuju Dan pobede na način na koji se to radi u Rusiji postalo je jasno ove godine sa neuspehom organizatora memorijalne povorke „Besmrtni puk“ u Beogradu da na tom skupu objedine i potomke partizanskog, i ravnogorskog pokreta, koji su jednostavno odbijali da marširaju jedni pored drugih. Oni koji su došli, došli su više iz ljubavi prema Rusiji, nego iz autentične potrebe da se obeleži nešto što predstavlja ogromnu ranu u nacionalnoj istoriji. U tome nema ničega strašnog, ali pošteno govoreći: Dan pobede se u Srbiji slavi kao Dan rusofilije, dok se sećanje na užase i podele Drugog svetskog rata tom prilikom uglavnom gura pod tepih po uzoru na slične praznike jugoslovenskog perioda.

Krajnje je vreme da ponovo počne da se obeležava Vidovdan

Postoji, međutim, praznik koji kudikamo više odgovara srpskoj kulturi sećanja na sve svoje poginule, praznik koji ne predstavlja imitaciju ničega drugog — ni sa Zapada, ni sa Istoka, praznik koji ima svoje potpuno autentične tradicije, simbole, i vrednosti, koji su podjednako bliski svim pripadnicima srpskog roda, i svima koji srpsku kulturu i tradiciju vole i poštuju (sa isključenjem, dakako, otuđenih pripadnika tzv. „građanske kulture“ koji sebe u suštini ni ne percipiraju kao Srbe, a koje je Zoran Ćirjaković inspirisano prozvao „slučajnim Srbima“). Svima je jasno da je reč o Vidovdanu, datumu na koji se po srpski narod dogodilo toliko sudbinskih događaja, da je njegov značaj prevazišao okvire istorije i crkvenog kalendara, i poprimio metafizički značaj. Za Vidovdan su vezane sve tradicije koje srpski narod čine onim što jeste, i što ga je opredeljivalo tokom vekova njegove nacionalne istorije — borba za slobodu i ujedinjenje, dosledni antikolonijalizam i antiimperijalizam, egalitarizam i emancipatorstvo, Kosovski mit i narodna epika, tvrdoglavost i beskompromisnost po cenu stradanja. Sve veliko što je srpski narod kolektivno ostvario u svojoj istoriji, i što i danas predstavlja predmet divljenja kod svih dobronamernih ljudi koji se interesuju za istoriju ovih prostora, ostvareno je sa jasnom perspektivom na Kosovsku vertikalu, i s obzirom na Vidovdansku etiku.

Narodno pamćenje se u svim istorijskim vrludanjima pozivalo na luču Kosovskog zaveta interpretirajući sopstveni povesni hod u skladu sa uvek istim vrednostima slobodarstva, viteštva, i rodoljublja — pa su tako konfuzni socijalisti i anarhisti iz „Mlade Bosne“ zapamćeni kao Vidovdanski heroji, Branko Ćopić nam je pripovedao u „Doživljajima Nikoletine Bursaća“ kako „proleteri i ateisti“ stupaju na tlo Kosova ozbiljno i dostojanstveno kao da ulaze u crkvu, pa su čak i sudbine i tragične smrti novijih srpskih državnika — Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića — uveliko isprepletane sa Kosovskim mitom, bilo da je reč o Miloševićevom „Gazimestanskom govoru“, njegovom izručenju Hagu na Vidovdan, ili Đinđićevom „poslednjem intervjuu“ u kome je delovao kao da je spreman na beskompromisnu odbranu Kosmeta u sastavu Srbije.

Kada je Srbija bila najvernija Kosovskom zavetu, i kada je Vidovdan slavila kao najveći nacionalni praznik, a to je vreme Osvete Kosova i odbrane od austrougarske i nemačke agresije, taj dan se obeležavao i u zemljama saveznicama — po Londonu su pravljene vidovdanske svečanosti, a na Belu kuću u Vašingtonu se podizao srpski barjak. Sećanje na Vidovdan nije utihnulo ni u komunistička vremena, iako su ga sistematski suzbijale jugoslovenske vlasti kao rudiment „velikosrpskog šovinizma“, i upravo to je ključ po kome se interpretira masovni narodni skup na Gazimestanu 1989. kroz ideološke prizme drugih jugoslovenskih naroda, koji su svoje ideološke naočare pozajmili i pripadnicima međunarodne zajednice i njihovim brojnim novinarima, analitičarima i NVO-aktivistima, koji se opet u svojim ocenama srpske tradicije ni za jotu nisu pomerili od partijskih komiteta pedesetih i šezdesetih godina.

Posledice ovoga su jasne — Vidovdan se nalazi na spisku državnih praznika Srbije (ne i Republike Srpske) kao praznik koji se „obeležava radno“, ali nikakve organizovane proslave tog praznika na državnom nivou nismo imali decenijama. U pitanju je praznik kome svi u državnoj upravi okreću leđa, koji svi guraju pod tepih, i svi samo čekaju da prođe — pa je on prepušten Srpskoj pravoslavnoj crkvi (koja ga tretira kao obično „crveno slovo“ u kalendaru) i nacionalističkim organizacijama, koje svojim šovinističkim folklorom i ideološkom isključivošću češće nanose štetu i prazniku, i srpskom narodu, nego što im koriste. Ove organizacije već više od decenije organizuju Vidovdanski marš — hodočašće iz svih delova Srbije do Narodnog zbora na Gazimestanu, što predstavlja izuzetno lepu tradiciju, ali koja u odsustvu sistematske podrške države dobija oreol ekstremizma, radikalizma, i šovinizma, što onemogućuje omasovljenje ovog običaja. To vlastima sasvim odgovara (jer nisu spremni da kroz Vidovdanski zbor dokazuju svetu da Kosovo nije samo pitanje Srba koji odatle još nisu proterani, već Srba svih i svuda), a ni Crkva ne čini napor da se ovom prazniku prida centralno mesto koje mu prirodno pripada. Crkva, doduše, organizuje Vidovdanske akademije, i visoko sveštenstvo učestvuje u molitvenim događajima u Lazarici, Gračanici, i na Gazimestanu, ali sve to ima manju težinu od Savindana, pa čak i Pravoslavne nove godine, koja sama po sebi i nije verski praznik.

Praznik suštine za povratak srpskog naroda sebi

Zato je potrebno da se Srbija i celi srpski narod vrate Vidovdanu kroz reafirmaciju nacionalnih vrednosti koje taj praznik simbolizuje, i kroz obnavljanje simbola i običaja koji se za njega vezuju. Vidovdanske akademije i Zbor na Gazimestanu su dobar početak — ali treba da imamo i Vidovdansku nagradu, i vidovdanske besede, vidovdanske sabore, na koje se zatim mogu prirodno i nenasilno nakalemiti svi oni praznici sećanja koji su preko potrebni srpskom narodu — bilo to sećanje na ustanike, komite, četnike, Solunce, partizane, ili vojnike i dobrovoljce iz jugoslovenskih ratova. Ako postoji dan na koji je u Srbiji moguć nekakav srpski „Besmrtni puk“, to je Vidovdan. Jer ko na Vidovdan iznese na ulicu sliku svog dede partizana, ili svoga dede ravnogorca, taj se sigurno ne ponosi otimačinom tuđe imovine, streljanjem ili ubijanjem mirnog stanovništva — što srpskog, što nesrpskog, niti raspirivanjem mržnje među pripadnicima sopstvenog naroda, već svoje pretke doživljava kao vitezove slobode i nosioce Vidovdanske luče, koji „imaju sa čime izaći pred Lazara i Miloša“. Ako postoji dan na koji na reveru treba nositi Natalijinuramondu i albansku lentu, to je Vidovdan — jer taj dan simbolizuje dizanje srpskog naroda iz pepela, njegovo vaskrsenje iz ruševina sopstvenog zemaljskog carstva da bi se uzdigao do Carstva nebeskog — ne nužno, i ne samo u hrišćanskom ključu.

Jer Vidovdanski heroji nisu samo oni koji su ginuli na braniku svoga roda „sa verom u Boga, za kralja i Otadžbinu“, već svi oni koji su smatrali da su sloboda, čovečnost, i viteštvo ne samo nacionalne vrednosti srpskog naroda, već moralni imperativ koji ga čini onim što jeste. To je praznik koji stoji u korenu i Prvog i Drugog srpskog ustanka, i Vidovdanskog atentata, i Cera, Kolubare, Kajmačalana i Solunskog fronta, i 27. marta i svih srpskih ustanaka protiv okupatora i zavojevača, ali to je istovremeno i suština srpske nacionalne epike i etike, koja stoji u temelju svih velikih ostvarenja srpske kulture i književnosti, i koja predstavlja ono što se i u svetu kod Srba najviše poštuje.

Treba li naglasiti da je malo naroda u svetu koji imaju nacionalne praznike toliko duboko ukorenjene u narodno biće kao što je to Vidovdan? Sa time se ne mogu porediti ni američki Dan zahvalnosti, ni francuski Dan Bastilje, pa čak ni Dan pobede u Rusiji, o Danu primirja da i ne govorimo. Ovo jesu veliki nacionalni praznici, ali se zasnivaju na kontinuitetu savremene istorije, i nemaju dubinske korene u samom narodu. Jedini praznici koji imaju tu vrstu težine jesu drevni religijski praznici – poput Božića, Vaskrsa,ili Bajrama;Savindan i Đurđevdan kod Srba,Dan mrtvih u Meksiku, ili Sv. Patrik kod Iraca. Ali Vidovdan nije prosto „crveno slovo“, i njegovo obeležavanje ne može da se svede prosto na odlazak na liturgiju — u pitanju je praznik koji simbolizuje i otelovljuje sveukupno nacionalno pamćenje kod Srba od Srednjeg veka naovamo, i kao takav je potpuno jedinstven. Primera radi, Rusi su nedavno uveli Dan narodnog jedinstva, kojim se 4. novembra obeležava okončanje Smutnog vremena i oslobođenje od poljske okupacije 1612. godine. Iako je u pitanju tradicija koja pretenduje na 400 godina nacionalnog sećanja, sam praznik je nov i oktroisan, i nema naročitu emotivnu težinu kod ruskih građana. Većina nacionalnih praznika u svetu su slični — čak i kada obeležavaju događaje iz daleke istorije, njihove tradicije su nove i uvedene u praksu relativno nedavno.  Naspram toga, Vidovdan seže dublje, zahvata šire, i u emotivnom smislu nema pandana među srpskim (i svetskim) praznicima.

Vidovdan je praznik suštine srpskog naroda, i njegovo praznovanje kako treba i dolikuje je neophodno da bi se srpski narod vratio sebi, i najzad preodoleo svoju unutrašnju rastrzanost i neurozu. I tu nije reč ni o kakvom „srpskom nacionalizmu“, jer je Vidovdan tradicija starija od svakog nacionalizma. Naprotiv, to je tradicija opšteljudska — tradicija borbe za slobodu, autonomiju, političko samoopredeljenje — i kao takav su ga prepoznavali i poštovali i drugi narodi Balkana, uključujući tu i Albance, koji se i dan-danas guraju da dokažu kako su se „i oni borili u Kosovskoj bici“. Nije slučajno niti arbitrarno dr Miša Đurić u svojoj „Vidovdanskoj etici“ poredio srpsku tradiciju sa starohelenskom — Kosovska vertikala podrazumeva upravo onu vrstu građanske (sic!) odgovornosti za slobodu, za spasenje i blagostanje zajednice, koja predstavlja temeljnu vrednost helenske civilizacije, dok Kosovski ciklus istovremeno predstavlja poziv na jedinstvo i očuvanje kolektivnog identiteta na isti način na koji su to Helenima činile „Ilijada“ i „Odiseja“. U tom smislu, zaista nema boljeg poklona koji je srpski narod mogao da dobije za ovaj Vidovdan od otvaranja Narodnog muzeja — svako ko se upozna sa tom riznicom nacionalnog blaga sa lakoćom će uvideti u kojoj meri Kosovski mit zauzima centralno mesto u svemu što smo kao kultura proizveli za sve ove vekove. Ostaje nam da se nadamo da će sada, kada srpski narod ponovo može sa tim blagom neposredno da se upozna, uskoro sazreti i svest o tome da bi Vidovdan trebalo da bude centralni nacionalni praznik po kome su Srbi poštovani i prepoznatljivi u celom svetu. Kao što su bili u najsjajnijim periodima svoje istorije.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner