Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Antigona – srpska tragedija vaspitanja
Kulturna politika

Antigona – srpska tragedija vaspitanja

PDF Štampa El. pošta
Jovana Papan   
subota, 29. mart 2014.

(Detinjarije)

Svaki put kada sa decom odem u pozorište, ista stvar – neka beba počne da plače čim se ugase svetla. Kad konačno smire bebu, počnu da žamore i da se vrpolje trogodišnjaci i ostala sitna čeljad, i ne prestaju dok se predstava ne završi. Na izlazu još jednom proveravam šta piše na plakatu: uzrast – 6+.

Znaju to i oni što su na predstavu doveli trogodišnjake da bi sledećih sat vremena proveli u njihovom smirivanju. Znaju, ali želja da što pre počnu kulturno da uzdižu svoja zlata, jača je od razuma. Gledam ih kako bezuspešno pokušavaju da kontrolišu svoja poludivlja čeda koja se provlače ispod stolica drugih gledalaca, šutiraju naslone ispred sebe, šetaju, skaču, viču i ni najmanje ne haju za roditeljske molbe. I pitam se – znaju li oni da u kulturu spada i to kako im se deca ponašaju, i da je, umesto da ih tako žurno dovlače u pozorište, trebalo da ostanu kući i najpre porade malo na osnovama?

Već sam oguglala na to da mi u kuću vršnjaci moje dece ulaze bez namere da se jave i pozdrave, da na interfon kao manijaci zvone i bez predstavljanja grunu: „Je l’ tu …?“. Kućno vaspitanje odavno je postalo ružna reč i verovatno bih navukla na vrat neki odbor za zaštitu prava deteta ako bih dobro izgrdila ili poslala kući svako tuđe dete koje je ušlo u moj dom i prošlo pored mene kao pored turskog groblja.

I zato, pitam sve one koji se skandalizuju nad događajem od pre neko veče, kada je u Novom Sadu pozorišna predstava „Antigona“ prekunuta zbog užasnog ponašanja đaka u publici – pevanja, urlanja, razgovaranja mobilnim telefonima, dobacivanja glumcima „crkni“ i „plači“. Pitam, da li se nedostatak osnovnog vaspitanja leči odlaskom u pozorište? I da li uopšte treba pustiti nevaspitanu hordu da primiriše pozorištu pre nego što nauči bar „dobar dan“ da kaže? Mislim, lepo je to što škola hoće da deca steknu naviku, ali bez ovog prvog ovo drugo nekako ne ide.

Naravno da ne možemo i ne treba da očekujemo od pubertetlija kojima divljaju hormoni da obožavaju pozorište ili sa zanimanjem prate predstavu kao što je Antigona. Možda poneki od njih hoće, ali većini će biti dosadno i to nije smak sveta. Koliko me pamćenje služi, Antigonu sam u srednjoj školi uspešno izbegla da pročitam jer mi kao tinejdžerki zaista ništa u životu nije predstavljala tragična sudbina neke tamo par hiljada godina stare žene koja se izražava u heksametru. Svakako je pitanje je da li su ova drama i predstava zaista primerene uzrastu, kao i da li je izvođenje koje su đaci došli da pogledaju uopšte zaslužilo aplauz ili možda gađanje paradajzom. Predstava ima raznih.

Ali nije u tome stvar. Gledali smo i mi sa školom neke predstave koje nas nisu zanimale i jedva čekali da se to kulturno uzdizanje okonča, pa da možemo da brišemo. Ali smo malo bolje umeli da se kontrolišemo. Da sedimo, ćutimo (ili bar šapućemo), trpimo (mal)tretiranje kulturom i čekamo da se završi. Da radimo i ono što nam se ne sviđa zato što smo znali da ćemo nadrljati i od nastavnika i od roditelja u suprotnom. Neku čudni ljudi nas vaspitavali, koji su verovali da smo sposobni i samim tim dužni da obuzdamo malo te naše nagone i povinujemo se nekim društvenim normama. Nisu imali milion izgovora za nas, zbog kojih bi nam dozvolili da ostanemo u poluživotinjskom stadijumu.

Ovi današnji roditelji nemaju te čudne ideje. Umesto da propadaju u zemlju pred svetom od sramote što su od dece napravili neandertalce, oni propadaju u zemlju pred decom kad ne mogu da im kupe besni telefon ili kad ne znaju da umesto njih napišu sastav za peticu. Ili kad, o sramote, pozorišna predstava nije dovoljno zabavna njihovim veličanstvima.

Nisu krivi učenici zbog kojih je prekinuta predstava. Oni samo rade ono što je, otkako znaju za sebe, bilo tako simpatično i okej njihovim roditeljima, familiji, komšiluku. Ono što njihovi nastavnici moraju da tolerišu sa sve osmehom na licu ako ne žele da ne popiju odbijanje od plate… Svi se tope od miline kad njihova bistra devojčica drekne na tatu ili sinčić naređuje mami, a kad pljune učiteljicu odmah trče da ispitaju što se ona toliko vređa… Pa evo, i sad deca samo pokazuju svoju jaku ličnost, uživaju u nesputanom iskazivanju osećanja, istražuju svet oko sebe i njegove granice, kreativno izlaze na kraj sa dosadom, ne prihvataju okoštale autoritete, sigurno su malo i umorni a naravno i preopterećeni gradivom pa moraju negde da nađu oduška…

Možda je vreme da onaj fantomski predmet „vladanje“ iz koga će novosadski srednjoškolci i ovog polugodišta garant dobili petice ko vrata, dobije svoj fond časova. Ako su roditelji već digli ruke od osnovne kulture, hajde da škola nekako proba da nadoknadi propušteno. Kad deca počnu da donose kući kečeve iz lekcije „gledanje predstave bez gađanja glumaca“, makar će privatne profesore da im potraže. A na kraju godine – najbolji iz vladanja, ako baš zablistaju, evo, što se mene tiče, mogu slobodno, za nagradu, da odu malo i u pozorište.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će, po Vašem mišljenju, ljudi u Srbiji primiti vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner