Антисрпски стереотип у холивудској продукцији

Потребне мршаве цуре да глуме логорашице. Два дана 360 км. Јавити се код извјесног М.С., који, иначе, организује кориде...Ова непристојна понуда дошла је јесенас у Републику Српску путем СМС поруке као добронамјерна, а добила је моја познаница од своје родице која, неким чудом, живи у Сарајеву. Зашто мислим да је понуда непристојна? Упућена је особи која је током прошлог рата избјегла из једног од градића у близини Сарајева, у који се, у међувремену, населило нешто муџахедина, због чега је повратак у то мјесто готово немогућ. Да се врати у родни крај само на два дана и да статира као логорашица малтретирана од стране Срба у филму који говори о рату у БиХ, било би равно самопоништењу.

Можда сте помислили да се ради о филму „ У земљи крви и меда“ чувене Анђелине Џоли? Не. Анђелина је у то вријеме завршавала свој филм у Будимпешти, а организатор корида је сакупљао статисте за италијански филм „ Венуто ал Мондо“ у којем главну улогу игра, ни мање ни више, него Алмодоварова муза Пенелопе Круз, још једно велико свјетско име које се намјерило да овјековјечи сарајевску ратну причу. У ствари, ради се о љубавној причи, рат и српски злочини су ту само позадина да би филмска нарација била сугестивнија. За аутентичност се побринуо генерал Јован Дивјак, који је дошао на снимање како би поздравио екипу пољубивши при томе шармантну Пенелопе у руку.

То што Алмодоварова муза игра у филму у коме окрутни Срби, по ко зна који пут, муче и убијају недужне муслимане и што се Алмодовар нашао у друштву Анђелине Џоли на ручку организованом за редитеље који су номиновани за награду „Златни глобус“ не видим као некакву антисрпску завјеру. Бављење филмом њихов је посао. Уосталом, нити Алмодовар бира улоге за своју музу, нити је одговоран за њене поступке. Што се тиче, најпознатије маме на свијету Анђелине, нема ти она никакав разлог да мрзи Србе и да против њих смишља завјере. Читав је океан удаљена од њих, а да Срби постоје чула је преко СНН телевизије. Пенелопе има везе са Балканом само утолико што јој се у Одисеји помиње име.

Ко се све није прославио на нашој муци и несрећи? И ко све није добијао награде? Награди се нада и некада неприлагођена, а сада припадник естаблишмента, задужена за добротворни рад, жена још познатијег глумца Бред Пита. Очекује да ће се својим првим филмом прославити као режисер. „У земљи крви и меда“ већ је награђен наградом коју додјељује Удружење америчких продуцената, а која носи име, исто чувеног, режисера Стенлија Крамера. Номинација за „Златни глобус“ још је веће признање обзиром да је добитник „Глобуса“ најозбиљнији кандидат за главну америчку филмску награду „Оскар“.

Сем што добро котира у филмским круговима ово Анђелинино остварење признато је и од америчког предсједника Барака Обаме. Поводом пројекције филма у Музеју холокауста у Вашингтону организован је пријем за холивудски пар у Бијелој кући. У Вашингтону су се нашли и представници сарајевског „Дневног аваза“ како би Анђелини уручили традиционалну награду „Личност године“ за 2011. због чега им се она од срца захвалила. Заборављен је неспоразум са почетка снимања када је неко протурио причу да се у Анђином филму жртва заљубљује у џелата, те да се пропагира перверзна љубав, због чега је екипа филма била скоро па протјерана од жена жртава рата и босанскохерцеговачке јавности, па су снимање морали да наставе на локацијама у Будимпешти. Анђелина је на крају добила „Срце Сарајева“, а њен је филм хваљен и прехваљен од стране Сарајлија. Поредили су га са „Шиндлеровом листом“ што се некако поклопило са пројекцијом филма у Музеју холокауста.

Да се злостављана жена може заљубити у онога ко је злоставља за Анђелину Џоли није ништа необично судећи према фотографијама које је снимио њен бивши љубавник Бил Боб Тортон и на којима је чувена глумица гола и везана, са љепљивом траком преко уста и појасом стегнутим око врата. Свако има право на перверзну љубав и садо-мазохизам. Међутим, тема овог филма нису сексуалне слободе већ, према ријечима саме ауторице, насиље над женама у рату, па се поставља питање да ли је Анђелина Џоли најпогоднија особа да се бави тако озбиљном темом и том тешком траумом. Поготово ако се узме у обзир да је она написала сценарио.

Наравно да Анђелина није имала перверзне разлоге да се бави овом темом. Њени су разлози сасвим друге природе. За ратне се теме заинтересовала када је у Камбоџи 2000. снимала „Лару Крофт“. Тамо је упознала људе осакаћене од посљедица заосталих мина и, како сама каже, схватила да не зна ништа о свијету, па је одлучила да се образује. А образовала се, углавном, из извјештаја невладиних организација одакле је сазнала шта се дешавало у Руанди, Ираку, Авганистану, БиХ и другдје. Све саме неуралгичне тачке америчке спољне политике. Да би ситуација била јаснија треба рећи и то да је Анђелина Џоли чланица најутјецајније америчке политичке think tank организације Вијећа за вањске односе (Council on Foreign Relations), која је већ неколико десетљећа својеврстан невладин сервис америчкој спољној политици и која је учествовала и у изради историјског Маршаловог плана. Ова организација у којој позната глумица има активну улогу била је и званични покровитељ једне од промоција филма након његове прве претпремијере.

Гледајући трајлер Анђелининог филма, који се може наћи на интернету, намеће се помисао да је сценарио за овај филм писала Кристијана Аманпур у сарадњи са другим мајсторима масовних сцена са Си-Ен-Ен-а. У нека два минута колико трајлер траје Срби пуцају из снајпера на цивиле, узимају жене као живе штитове, дижу у ваздух санитетско возило, масовно стрељају везане муслимане и затрпавају булдожером. Кристијана Аманпур, која сада ради за америчку ТВ мрежу ABC, прва је особа која је јавно коментарисала филм „У земљи крви и меда“ приликом његове њујоршке премијере. Назвала га је озбиљним и храбрим филмом, који даје јако суров и недвосмислен поглед на рат у Босни. За америчког генерала Веслија Кларка филм је у потпуности истинит, изузетно реалистичан и веома дирљив. Ауторица филма додаје уобичајну фразу како је рат у Босни „најгори геноцид од Другог свјетског рата“ и у маниру највећих америчких јастребова отворено осуђује неодлучну америчку политику према Босни од 92-95. године. Барем јој се не може замјерити да је политички коректна.   

Глумци који играју у овом застрањењу са ових су наших простора без којих, према тврдњама Анђелине Џоли, не би била у стању направити овај филм. Њихов утицај био је велики у току снимања на сами сценариј. Тако барем каже Анђелина, иако су, према непотврђеним сазнањима, главну ријеч имали политички савјетници са којима се ауторица консултовала приликом писања сценарија. То што су глумци пристали да пљују по сопственом народу за шаку долара доказ је да се разумију у вриједност новца и да прате девизни курс. Много је профитабилније да то раде за шаку долара, него за шаку динара. Посебна прича је, некада бунтовник као и Анђелина, Раде Шербеџија, који у задње вријеме, углавном, глуми Русе негативце и који је од „не дај се Инес“ еволуирао у „не дај се Босно“. Он је главни злочинац у филму, а на злочин подстиче и сина Данијела, који на крају убија своју дјевојку Ајлу пуцајући јој у главу да би у задњој сцени пао на кољена пред преставницима полиције Уједињених нација понављајући неколико пута да је ратни злочинац.

Несумњиво да је овај пропагандни филм рађен према матрици Си-Ен-Ен-а и за потребе америчке спољне политике. Ево шта каже Анђелина: „Исто тако желим да људи не забораве Босну, да не забораве шта се догодило, и да одају поштовање свим људима који су преживјели. Такође, да не забораве да и данас Босна лијечи ране. Ми сви имамо дужност као међународна заједница да будемо пријатељи и подршка, и да помогнемо Босну кроз ову посљедњу фазу. Надам се да ће овај мој филм водити таквој расправи.“ Анђелина, иначе, често истиче потребу за интервенисањем, а кога другог него САД, у постконфликтним друштвима што је сврстава у врле поборнике америчког интервенционизма. Постоји мишљење да је она глумица на заласку каријере и да је урадила овај филм, јер јој већ неко вријеме нико у Холивуду не нуди улогу. После филма у којем је Србе преставила као крв, а муслимане као мед, најављује нови пројекат, који би такође требао да буде ратни и који би за тему имао рат у Авганистану. Остаје да се види да ли ће у њему, ако буде снимљен, бити и сцена у којој амерички маринци уринирају по мртвим талибанима.

Премијера филма „У земљи крви и меда“ у Сарајеву заказана је за 14. фебруар. Предсједник Удружења логораша РС Бранислав Дукић најављује да ће он и колеге из осталих удружења учинити све да се изборе за забрану приказивања филма у Републици Српској. Апелује се на Владу и Предсједника РС да се покрене судски процес против Анђелине Џоли на неком од међународних судова због пласирања бруталних лажи и неистина са циљем сатанизовања српског народа. Анђелина се нада да ће бити позвана у Србију и да ће после сарајевске, њен првјенац имати премијеру и у Београду. Судећи према изјавама јавних личности из свијета филма и музике, које је објавио „Курир“ и које су, ваљда, вјеродостојне, Анђелина је добродошла у Србију:

Мима Караџић- Анђелина је згодна жена,све згодне жене су добродошле! Али, она ми ништа не значи. Свака српска и црногорска глумица ми више значи од Анђелине Џоли.

Сергеј Трифуновић- Све што имам да кажем је да је то баш, баш супер!

Дарко Бајић- Ха, ха, ха! То је све што имам да кажем. Јел добила визу?

Емир Кустурица- Што више људи дође, то боље. Анђелина је глумица, изгледа и редитељ, тако да је у реду да дође. Нисам сигуран да тај филм има било какву политичку позадину.

Светлана Бојковић – Београд је последњих година постао занимљив светским звездама, па ће нам и Анђелина донети део светског шоу-бизниса.

Вук Костић- Супер, треба да дође! Сви су добродошли у Србију. Само што имам девојку, нисам слободан.

Синиша Ковачевић- Немојте не питати те будалаштине за име бога, драго дете!

Тања Бошковић – Добродошла је. Верујем да ће уживати овде пошто су Срби познати по гостопримству.

Драган Николић- Не знам шта бих рекао, сем да је добродошла. Нисам гледао филм, не знам о чему се ради, али нека дође.

Бора Ђорђевић: Анђелина Џоли ме не занима! Ја славим српску Нову годину у Косовској Митровици и може овде да дође.

Што се тиче Жељка Митровића он је, наводно, прошле године одбио радити са Анђелином Џоли „због антисрпског сценарија“ њеног редитељског дебија због чега му је, опет наводно, у Хрватској била заплијењена јахта што је био довољан разлог да укине хрватску музику и туристичке огласе на својој ружичастој телевизији.

У неколико филмова Срби се појављују као негативци. Најпознатији је „Миротворац“ у којем главну улогу игра Џорџ Клуни. Затим „Лов у Босни“ у којем Ричард Гир хвата Радована Караџића, или „Иза непријатељских линија“ гдје Џин Хекман спасава Овена Вилсона из раља „србочетничких агресора“. Њима се придружује и ово Анђелинино застрањење. Нека се не увриједе они које нисам споменуо. Међутим, све су прилике да се на томе неће стати. Недавно је у Сарајеву боравио Џон Траволта поводом снимања филма „Сезона убијања“, или тако нешто, у којем глуми српског негативца. А већ смо видјели „Немогућу мисију 4“ са Томом Крузом у главној улози, који шаље поруку да је Србе дозвољено убијати. Срби се у том филму појављују у својој уобичајној улози терориста, што готово више никога не изненађује. Да не заборавим „Умри мушки“ пети наставак у којем, додуше, нису Срби, него су Руси негативци, и гдје осрамоћени руски генерал кује злочиначку завјеру како би извршио атентат на америчког предсједника. С тим ће се генералом усред Београда обрачунати универзални борац против зла Брус Вилис. 

И још нешто. Два четника, војвода Милан и кум Јован, повели су Мустафу и Јусуфа из њиховог села у оближњу шуму, да би их убили. Ово је само дио сценарија анимираног филма „Патриот“, иза којег је стала мистериозна Фондација „Златни љиљан“ из Шведске, чији је основни задатак, како је наведено на њиховој интернет страници, јачање филмске продукције, темељене на „агресији на БиХ“. Наводну агресију на БиХ, представници Фондације намјеравају да обраде кроз циклус серија, кратких или дугометражних анимираних филмова. За почетак, изабрали су причу о два „зла Србина“, који из чиста мира, ничим изазвани, одлучују да убију два Бошњака у некој шуми, ван села.. Не одустају они од своје верзије истине о догађајима у БиХ и силом прилика у то желе да убиједе и младе генерације, које тек стасавају.

И да закључим. Немам намјеру да гледам ово Анђелинино мучење од филма, које ће за посљедицу имати појачавање пострауматског стреса код овдашњег становништва. Корисније ће ми бити да то вријеме утрошим у разговор са видовитом Џемилом на тему „Преваленција, социодемографски и клинички корелати кормобидитета депресије и жећерне болести типа 2 у адолесцентној популацији југозападног Велса“.